Jedna od rijetkih koja je očuvana i koja se koristi za stanovanje je kuća porodice Šušević, u kojoj se u još uvek izvornom stanju nalazi prelijepa velika odaja ili alaturka soba.
VIDEO EMISIJA ALATURKA SOBA PORODICE ŠUŠEVIĆ
Ovu sobu, pored minderluka, dušekluka, hamama, lambaluka, mangala i šašovaca, krase brojni sahani i ibrici, koje je porodica sačuvala na interesantan način.
Vlasnik kuće Muhamed Džanefendić, praunuk Nazif-efendije Šuševića, objašnjava da su njegovi preci tokom dolazaka različitih vojski ove sahane, ali i ostalo posuđe, farbali u bronzu, zaštitili ga i bacali u bunar.
„Posle odlaska te vojske, oni bi izvukli posuđe iz bunara, koji je bio ispred kuće. Jedan dio je unušten, ali je mnogo i ostalo, mada nije sve ni izloženo“, kaže Muhamed.
Muhamed Džanefendić
Prozore krase čelični okovi, od kojih je svaki plaćen jednom zlatnom lirom i u vreme kada su pravljeni bili su svojevrsno remek djelo.
Specifičnost ove sobe su dobro očuvani dolapovi, koji su i danas u funkciji.
„Na kraju dolapova bio je hamam, koji je imao odvod napolje. Mislim da su ovo radili lokalni majstori, dibrani, sve je ručno klesano i brušeno, jer tada nije bilo preciznih mašina. U ovom stilu su urađeni dolapovi samo još u dvije-tri kuće u Novom Pazaru“, priča nam Muhamed.
Dobar poznavalac nekadašnjeg načina življenja u Novom Pazaru Asim Nikšić kaže da se enterijer alaturka sobe, koja je bila svečano uređena, delio na tekstilni i drveni deo.
„Taj drveni dio zvao se dograma, na turskom dorama. Sam ulazak u sobu su krasila vrata, koja su takođe bila dekorisana i izrezbarena. Na ulasku, odmah sa strane, na pola metra bio je zastaklen prostor, poput malog prozora u zidu, koji se zvao lambaluk. Tu se držala lamba ili fenjeri i tako se osvetljavao deo prostora u sobi, ali i hodniku“, pojašnjava on.
Priča nam da je drveni nameštaj bio izrezbaren, a da su ga pravili posebni majstori, specijalizovani samo za to.
„U vrhu sobe nalazio se minder, koji je uvek bio dekorisan i zapravo se po njemu uvek mogao i prepoznati karakter i vrijednost same sobe. Nezaobilazan detalj je bio pervas, koji je mogao biti dug i po sedam-osam metara. Iza njega su bili jastuci, pravljeni od presovane slame, koji je imao vezenu patisku. Sa strane mindera bili su dekorisani naslanjači, kutijastog oblika i unutra je porodica čuvala vrijedne stvari ili suvenire. Samu sobu i njen karakter oslikavao je i mangal“, kaže Nikšić.
Ovakva vrsta sobe zahtijeva posebno, brižno održavanje, obično samo toplom vodom i ribaćom četkom, bez hemikalija.
Ova kuća porodice Šušević počela je da se gradi 1908. godine, a završena je 1912. godine, tri mjeseca prije nego su Turci izašli iz Novog Pazara. Od tada do danas se veoma malo promjenilo na njoj, naročito na gornjem spratu.
Kuću je napravio Nazif-efendija Šušević, koji je živeo od 1860. do 1923. godine, od jednogodišnjeg prihoda od oraha u selu Kosuriće, koje je je bilo jedno od njegovih mnogobrojnih sela u ovom kraju.
Njegov praunuk, Muhamed nam priča da je on bio veliki alim, učenjak i pisac.
„On je pisao kaside, pisao je o zagrobnom životu. Mnogi njegovi rukopisi se danas čuvaju u Begovoj džamiji u Sarajevu. Osim toga bio je i kaligraf, radio je leuhe, svaka džamija u gradu je u ono vrijeme imala je po jednu njegovu leuhu. Ovo što je na zidovima ove alaturka sobe sve su njegove leuhe“, kaže on.
Na čelnom mestu ove alaturka sobe nalazi se u veoma očuvanom stanju Kur’an, star preko 550 godina, koji za porodicu ima neprocjenjivu, sentimentalnu vrijednost.
Osim toga, čuvaju i jedan od 12 ordena, koji sultan nekada dao ovoj porodici, a koji je sačuvala služavka tokom pljačke njihovog karavana, koji se vraćao iz Crne Gore.
„To je bilo oko 1880. godine, kada je opljačkano zlato i mnoge vrijedne stvari koje su moji preci imali. Služavku su oslepeli, a ona je sve vrijeme u rukama držala ovaj orden. Živjela je posle toga još osam godina u našoj kući“, kaže Muhamed.
Priča nam da im često dolaze brojni kolekcionari, šejhovi iz Turske, ali i arapskih zemalja, koji traže da im prodaju orden, Kur’an, leuhe i ostale starinske stvari, ali da oni to odbijaju, jer ne postoji novac kojim bi se mogla platiti vrijednost svega toga.
Nikšić kaže da su ovakve kuće pripadale samo bogatim porodicama i da bi se pri samom ulasku u dvorište to vidjelo.
„Te aganske i begovske porodice su imale strogo podeljena mjesta u avliji, ali i samoj kući. Do ulice su obično bile štala i selamluk, potom je imala dišer avlija, koja je bila radni dio dvorišta“, priča nam on.
Asim Nikšić
Cilj ovih emisija je da sačuvamo od zaborava uređenje alaturka ili velikih soba, njihov izgled, ali i specifične priče porodica u čijem su vlasništvu. Želeli smo da dokumentovano sačuvamo stari duh Novog Pazara, koji se svakodnevno gubi, te da mlađim generacijama ukažemo na to kako se nekada živelo u ovom gradu. Ove sobe su kulturno nasleđe Bošnjaka u Srbiji, neiscrpno blago koje treba sačuvati od zaborava i omogućiti široj javnosti da ga što bolje upoznaju. I na kraju, a trebao bi da je na samom početku, ovo je naš način borbe da utičemo na nadležne lokalne i državne ustanove da iznađu način i sačuvaju ovo značajno kulturno nasleđe.
Tekst i video emisija su nastali u okviru projekta “Alaturka soba – kulturno nasleđe Bošnjaka”, koji realizuje Udruženje građana Free media iz Novog Pazara. Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Vlade Republike Srbije – Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
