On za portal Free media priča da je prvo naučio da svira gitaru, koja mu je omiljeni instrument, ali da bendžo za orijentalnu muziku i pesmu, sa karakterističnim tonom i zvukom, nema alternativu.
Bendžo je inače turski instrument. Napravila su ga tri brata: Džumbuš, Abedin i Zejnel. Kada su svirali negde u Istanbulu, čuo ih je tadašnji predsednik Mustafa Kemal Ataturk, kojem se to svidelo, a pošto taj instrument nije imao naziv, on mu je dao ime po džumusu - bendžo. Tako pišee na instrumentu.
”Bendžo ima 12 žica, sa rezonatorskom kutijom koja je aluminijimska. Malo je dublja, nekih 25 centimetara i odozgo je plastika. Jednostavno, ja sa tim instrumentom dočaravam našu izvornu pesmu. Sve žice su duple što daje specifičan ton. One su takvog istočnjačkog melosa, da samo sa bendžom to može da se dočara”, objašnjava nam Rečko.
On smatra da u domenu očuvanja autentične muzike sa ovih prostora, nema konkurenciju, ali ni naslednika.
”Apelovao sam više puta u medijima na mlade koji žele da nauče da sviraju ovaj instrument da mi se jave, jer sam voljan da svoje znanje prenesem na njih. Nije uopšte bilo interesenata, iako sam to nudio džabe’’, naglašava Rečko.
Ističe da današnja omladina sluša neku drugu vrstu muzike, koja je po njegovom mišljenju ”ispiranje mozga”. Smatra da je budućnost autentične izvorne muzike u Novom Pazaru pod velikim znakom pitanja, jer interesovanja nažalost, nema.
On je završio je Višu tekstilnu školu. Kao pogonski inženjer za pletenje džempera, prvo je radio u Trikotaži, a potpom u školi. Iako mu muzika nije profesija, već životna vokacija i hobi, bio je i sekretar novopazarskog Udruženja muzičara “Skala“.
Priseća se kako je uplovio u svet muzike kasnih šezdesetih godina prošlog veka, kada je samouk, uz pomoć stručne literature, koju i danas čuva, veliki trud, upornost i zalaganje, dobro naučio da svira gitaru. Prva iskustva sviranja na svadbama u tom periodu, privukla su ga bendžu.
„Čerkezi su jedini svirali bendžo u gradu. Otac stari svirao violinu, njegov sin Rifat svirao bendžo, drugi sin Nevzad harmoniku, a darbuku je svirao rahmetli Zizo iz Čerkez mahale. Dugo godina su oni radili zajedno i bili su vrlo popularni kod naroda“, seća se on.
Kaže da više od 40 godina ima bendža, ali ga u početku nije svirao, jer je svirao gitaru, italijanski štim. Uz određene korekcije, bendžo je Rečku bio pristupačniji.
„Nisam mogao svirati turski i italijanski štim uporedo. Morao sam malo da ga korigujem, da mu malo stanjim vrat i nabacim ploču od gitare, gde su pragovi, zbog italijanskog štima, da bih mogao kad spustim gitaru da uzmem odmah bendžo i da sviram. Zvuk se ne menja ništa, jer ta rezonatorska kutija ostaje ista. Sve drugo ostaje isto samo što sam ja ostavio pragove. Nastavio sam da sviram bendžo i na suho, jer se tako nekada sviralo po svadbama u baštama“, priča Rečko.
Objašnjava da je običaj na svadbama bio da orkestar krene redom od gosta do gosta. On je, kaže, prvi svirao sa ozvučenjem u Novom Pazaru.
„Svirao sam od gosta do gosta sa Hamdom Islamovićem i rahmetli Džemom Derbukašem. Nas dvojica smo svirali na sunetima, banketima, svadbama… Sviralo se u avlijama, bez šatora ili bilo čega drugog. Ponekad iznenada padne kiša, desi se i provala oblaka pa sve pokvari. U kući nema prostora i gosti se rasture“, uz osmeh se priseća se Rečko.
Priča nam da je imao i neka svoja pravila na veseljima, od kojih nije odstupao. Trudio se, kaže, da bude pravedan i da zadovolji svakog gosta, ne mareći da će možda izgubiti simpatije nekih pojedinaca.
„Bendžo najbolje prati orijentalne, ritmičke pesme, a sve naše sandžačke pesme su takve. Turski karavani, idući za Dubrovnik, odsedali su kod nas u Hanu. Išli su preko Makedonije pa je tu bilo i Makedonaca. Naveče bi organizovali veselja. Naši građani bi slušali njihove pesme, upijali ih i pravili nove na taj ritam. Tako su naše pesme i nastale, upravo spojem istočnjačkog i našeg melosa“, objašnjava nam on.
Prve kasete snimio je pre oko 40 godina, prodavao ih je, ali i delio besplatno po kafečajnicama, poklanjao taksistima. Hteo je, kako ističe, da na taj način proširi znanja o izvornim pesmama, jer ih omladina nije znala.
Ukupno je snimio osam kaseta, sa oko 56-60 pesama, među kojima se i danas pevaju „Da mi je znati Bože moj“ i „Ja poslah baba đerdan da mi kupi“.
„Desilo mi se da sviram na nekom banketu i kako pevam te pesme primetim decu koja su se okupila ispred terase i pevaju sa mnom. Kad sam to video, suze su mi pošle. Tada sam shvatio da sam uspeo da prenesem i mlađim generacijama ljubav ka toj vrsti muzike“, ističe Rečko.
On za naš portal kaže da kada bi mogao da vrati vreme i ne bi gotovo ništa promenio na životnom putu. Da nije radio u školi, bio bi estradni penzioner.
„Moja poruka mladima je da se okrenu svojoj kulturi i izvornom melosu, da malo nauče svoje pesme. Nema više da se zapeva stara pesma, da se malo uživa, jer ove nove, niti imaju sadržaja, nit mogu da traju. Sve je šund, prolazno, dok sevdalinka ostaje večno. Treba nastaviti tradiciju, a sutra će i oni ostariti. Mladost prolazi brzo, neka se zapitaju šta će oni svojoj deci preneti“, poručuje na kraju razgovora Rečko.
S. Ljajić
