Pripovedač, romansijer, pesnik i dramski pisac Enes Halilović piše o istini, laži, paradoksima, ljubavi, mržnji, vremenu, prostoru, o fenomenima. Stvaralački opus ovog umetnika iz Novog Pazara čini 15 knjiga, među kojima su romani, pesme, zbirke priča i drame. Među najčitanijima su “Ako dugo gledaš u ponor“, “Čudna knjiga“ i “Ljudi bez grobova“. Dobitnik je brojnih nagada i priznanja, a dela su mu prevedena na preko 20 jezika. Očekuje uskoro štampanje drame “Zemlja“, koja može da se doživi i kao libreto za operu, a koja bi trebalo u oktobru da bude izvedena u Kragujevcu.
Free media: Kako izgleda Vaš sam proces pisanja i šta se krije u Vašem stvaralačkom opusu?
Halilović: Već godinama, uvek radim i na prozi i na poeziji, ali različitim intezitetom. Pisati prozu podrazumeva pripremati, skicirati, prikupljati dokumentarnu građu, pisati tu prozu ili redigovati, popravljati. Dakle, to nije samo sesti i napisati, nego postoji i predradnja i samo mišljenje. Do nečega se dođe pre, a do nečega posle pisanja ili prilikom redigovanja, uoči objavljivanja. Pa čak i posle objavljivanja, ako se radi novo izdanje, ono može da se doradi. Ne samo proza, i poezija se radi intenzivno, tako da ja poeziju pišem praktično uvek, jer samo razmišljanje o njoj takođe je proces nastanka poezije. Neke pesme zaista nastanu u trenu, a neke nastaju dugoročnim posmatranjem, godinama. Neke pesme se takođe popravljaju godinama. U poslednjoj knjizi “Sekvoja“, koju sam objavio u februaru u izdanju Kulturnog centra Novi Sad, imam pesme na kojima sam radio godinama. Citiraću Šarla Bodlera: “Inspiracija je sestra svakodnevnog rada“. Taj rad je kod mene šarolik, a moj proces pisanja je nepredvidljiv i uvek je različit. Svaka knjiga ima svoju priču, neka se piše duže, neka kraće. Bez obzira što su knjige različite, nadam se da su prepoznatljivo moje.
Free media: Po našoj proceni romani “Ako dugo gledaš u ponor“ i “Ljudi bez grobova“ su našli najbolji put do čitalačke publike. Da li to znači da su ljudi u njima prepoznali Vašu zrelost?
Halilović: Ne znam da li su ljudi u meni prepoznali zrelost, važno je da li su prepoznali umetnost, da je ta umetnost u njima probudila neki nemir, neko osećanje. To je najvažnije, a sama moja zrelost je potpuno drugo pitanje. Ka zrelosti uvek idemo, a mislim da retko koji čovek za sebe može reći da je zreo, to je baš krupno razmišljanje. Pada mi na pamet ono što je rekao ruski pesnik Vladimir Burič: “Čovek zreo za život, zreo je i za smrt“. Dakle, ne mogu da tvrdim da sam zreo, iako smatram da nisam nezreo.
Free media: Smatraju Vas jednim od pisaca mlađe generacije sa najviše osvojenih nagrada. Ranije ste izjavili da je svaka od njih za Vas posebna borba. Da li one znaju da opterećuju, da Vas pritiskaju, teraju da budete bolji?
Halilović: Nedavno sam za RTS to rekao, a zapravo sam mislio da je svaka knjiga posebna borba, a ispalo je da sam to rekao o nagradama. Svakako da nagrade gode, ima pisaca koji ih za života nisu dočekali, već su tek posle smrti prepoznati. Dobro je kada vreme prepozna nekoga, ali ponekad i ne prepozna. Ja sam imao tu sreću da je moje vreme prepoznalo moj rad i hvala Bogu što je tako. Nisam opterećen tim priznanjima, a najteža je bitka sa samim sobom, kako stvoriti umetnost. Miloš Komadina obraćajući se Jovanu Hristiću kaže: “Nisi me ostavio gladnim zverima da se borim, nego sa mojim ja, pa ja”. To je zapravo sa negovim ja, kako stvoriti umetnost, jer umetnik ne može da prevari sebe, uglavnom zna da li nešto dobro ili loše.
Free media: Da li je teško danas biti književnik iz unutrašnjosti Srbije? Da li različite interesne grupe imaju drugačiji odnos prema Vama u odnosu na književnike iz Beograda?
Halilović: Nije teško biti umetnik u unutrašnjosti, jer internet je decentralizovao prestonice. Postoje te interesne grupe u prestonici i mimo nje i u manjim gradovima. Ne opterećujem se time, nekada u bivšoj Jugoslaviji smatralo se da je poželjno za umetnika da živi u kojoj od republičkih prestonica ili u Beogradu, a sada to nije toliko važno, prosto ne igra ulogu. Najbolje je rekao Beli Marković: “Beograd ima svoje prednosti, ali i živeti van njega za pisce ima svoje prednosti i nedostatke“. Živimo u neko čudno vreme, pogledajte samo koliko šta košta. U Beogradu je sve skuplje, a pisac je prvo čovek, pa pisac. Nije mi važno gde živim, čak i ne razmišljam mnogo o tome.
Free media: Pruža li Novi Pazar pruža dovoljno prostora književnicima, uopšte ljubiteljima pisane reči? Ima li dovoljno razumevanja za vaše stvaralaštvo?
Halilović: Ranije sam različito razmišljao na tu temu, ali zadovoljan sam kako moji sugrađani doživljavaju mene kao umetnika. Bilo je u životu raznih osporavanja, ali ljudi imaju pravo na to. Ne razmišljam toliko o odnosu Novog Pazara i mene, više taj odnos gledam kroz ljude koje volim. Postoje ljudi koje volim i postoje ljudi koji me vole i to mi je važno. Ne bih mogao da generalizujem i da kažem odnos grada je takav ili onakav. Novi Pazar je veliki rudnik umetnosti, ako ljudi znaju da je vide. Što se tiče odnosa sredine i svih ljudi prema meni kao piscu, više sam kao mlađi razmišljao o tome, dok nisam bio prepoznat, a sada stvarno ne mogu da se požalim. Mislim da Novi Pazar kao grad ima neke svoje osobine, ima svoje istine, ali i zablude. Umetnik treba da bude ono što jeste, da bude posvećen, bez obzira gde živeo, u džungli ili Njujorku, Novom Pazaru, Kraljevu ili bilo gde. Pre svega treba da bude upućen na svoju glavu.
Free media: U mnogim vašim romanima prenosite priče ljudi iz ovog dela Srbije. Koliko je ovaj kraj inspirativan i da li je zapostavljen kod ostalih književnika? Kako bi opisali svet o kome pišete?
Halilović: Ja nisam izveštač iz jednog dela sveta, ali naravno da mnogo pišem iz mog kraja, zavičaja. U suštini mi pišemo o istini, laži, paradoksima, ljubavi, mržnji, vremenu, prostoru, o nekim fenomenima. Recimo, ja imam celu knjigu o zidovima. Tako da zavičaj jeste važan, ali nije pitanje same sredine o kojoj pišem ključno pitanje, jer ja ne izveštavam o njoj, ja zapravo tumačim svet koji vidim, a najviše ga vidim tu. Pisao sam i o nekim drugim mestima, na primer napisao sam dramu o drevnom Egiptu, zove se Kemet, a mesto i vreme su materijal moga pisanja. Ta drama zapravo nije o Egiptu, nego o nečemu što se dešavalo tamo, o nekoj zabludi i pobeđivanju te zablude.
Free media: Da li imate utisak da ljudi danas više čitaju u odnosu na period pre 10 ili 15 godina?
Halilović: Neki sigurno više čitaju, a neki manje. Dosta se čitaju o elektronske knjige. Mnogi traže dobru umetnost, ali ne mogu svuda da je nađu, jer dobra umetnost nije svuda, nije tako česta. Kao da su neke stvari dotakle limite, kome je na primer zanimljivo da gleda košarku NBA lige. Ja bih radije gledao decu 8. razreda kako igraju košarku, nego one najbolje profesionalce koji igraju NBA. Zanimljivije mi je da gledam maštu neveštih ljudi koji osvajaju veštinu, nego maštu onih koji su na vrhuncu te veštine, koju su zapravo šematizovali svoju igru. Zato vam kažem, potrebna je umetnost jer ona donosi neku svežinu, ali umetnosti nema svuda. Svaki čovek bi rado pogledao dobar film, ali ne može uvek da ga nađe, dobru predstavu, ali nisu tako česte. Pročitao bi dobru knjigu, ali ni one nisu tako česte. Mnogo je loše i prosečne umetnosti koja ne zadovoljava publiku i onda publika ne može ni da prokrči put do te dobre umetnosti. Publika je ponekad malo i zbunjena, ali umetnost svima treba.
Free media: Mnogo vremena provodite sa mladim stvaraocima, pružate im šansu kroz Eckermann da pokažu svoje talente za pisanje. Kako opisujete rad sa mladima šta im najčešće savetujete?
Halilović: Rad sa mladim ljudima je dvosmeran, možda oni nauče nešto od mene, ali i ja dosta naučim od njih. Ja osluškujem tu mlađu generaciju i to mi znači, jer na neki način to što govorim njima govorim i sebi, a to je da nema pravila. Sva ta deca su različita, neki mnogo, a neki malo čitaju. Neki od njih su duhoviti, neki ozbiljni, neki idu ka mudrosti, neki ka zanimljivosti. Ne čudim se kada neko ko je veoma talentovan ostavi umetnost, jer ga jednostavno sudbina vodi na drugu stranu. Meni je taj rad zanimljiv, oni sarađuju sa Eckermannom i Sentom. U poslednjem trobroju Senta veoma su zastupljeni neki naši mlađi autori. Mi trenutno u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu imamo preko 15 mlađih autora od 35 godina koji su postali prepoznati od strane književne publike. Dakle, ima mnogo darovitih. Svima njima savetujem da posmatraju svet, a ne samo knjige. Šopenhauer kaže: “Učen čovek to je onaj koji je znanje stekao iz knjiga, a na višem stupnju je genije. To je onaj koji čita iz knjige sveta“. Dakle, ja im savetujem i da čitaju knjige i da čitaju svet u kojem žive. Uglavnom im savetujem i da budu strpljivi. Ima mnogo nedostataka u našem društvu i nikada se nije povela tema zašto neko ide osam godina u osnovnu, a četiri u sredju školu i na kraju ne izađe kao čitalac. Zašto školski sistem ne proizvodi čitaoce. Mnogo je nekulture, mnogo svega, mnogo je zabluda kroz koje prolaze ti mladi ljudi. Odškrinuti im neka vrata za mene je mnogo važno, a na neki način smatram da sam i dužan to da radim, dužan sam da se bavim tim mlađim ljudima. Mislim da me to i oplemenjuje. Ne znam koliko sam uticao na njih, ali sam se trudio da im dam nešto, neku osnovicu, neka vrata da im odškrinem. Među njima ima onih koji su prvu pesmu ili knjigu objavili u Sentu ili Eckermannu. Kada sam ja počinjao nije bilo tako mnogo mesta gde se moglo objaviti, a sada ipak postoji kakva- takva elementarna infrastruktura da sačekamo jednog mladog čoveka i da mu malo odškrinemo vrata književnosti. Mi ne možemo da ga uvedemo, ali možemo da mu odškrinemo vrata, pa da onda on sam uđe preko tog praga.
