Weather Data Source: 30 days weather Novi Pazar

Fahrudin Kladničanin: Naš život je rijaliti

Rupa i praznina u stomaku, drhtanje kolena, uznemirenost i strah koji osećam od jučerašnjeg jutra prevazilazi sva stanja mentalnog podrhtavanja koje sam godinama imao.

Tragedija koja se juče dogodila u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu suočila nas je sa nezamislivim užasom, nepojmljivim činom, nemogućim scenarijom, pred kojim, jedino i samo možemo da zaćutimo.  

Kada svedičimo tragedijama kao jučerašnjoj, ili svim oblicima nasilja koji su prihvatljivi i jedini obrazac ponašanja, naša svakodnevnica zapravo sa kojom živimo, koju smo prihvatili i kojoj se na bizaran način divimo.

Društvo je već odavno u raljama šizofrenije, rastrgnuto i u kontinuitetu bombardovano različitim sadržajima koji nas oblikuju, formiraju, kreiraju, stavove, ponašanja, odluke i konkretne korake.

Anestezirani smo da osvestimo šta nam se događa u porodici, među našim prijateljima, ne želimo da vidimo, nećemo da čujemo, okrećemo glavu i gledamo u drugu stranu, tražimo za oči lepši pogled i bežimo od odgovornosti, koju smo nažalost kao vešticu spalili na lomaći.

Da li smo sposobni da slušamo jedini druge to je ključno pitanje u ovom momentu?

Nažalost sluh nam je otupeo, dok je slušanje proces koji nas umara, bežimo od njega, zapravo, sumorno, ali istinito, izgubili smo predusretljivost, čovekoljubivost, darežljivost i razumevanje. Izgubili smo čoveka u nama.

Zapitajmo se kada smo poslednji put iskreno, bez smaranja, sa izraženom koncentracijom i pokazanom empatijom slušali jedni druge.

Danas je mobilni telefon zamenio komunikaciju sa decom, postao je vaspitno sredstvo, lek za umirenje, doza koju svakodnevno dajemo deci, da bi umirili i sebe i njih.

Prostitucija sopstvene intime na društvenim mrežama je naš život, ona nas ispunjava, to je jedini impuls života koji zapravo imamo.

Naš život je ekspres lonac koji je juče eksplodirao. Zarobljeno i otuđeno društvo, zaroboljeni i otuđeni čovek je juče pukao.

Kolektivni šok koji doživljavamo, afektno stanje kroz koje prolazimo od jučerašnjeg dana samo potvrđuje da imamo ogroman kontignet nagomilanog stresa, potisnutih trauma i velikog besa na sve što nam se događa i što zapravo živimo.  

Naš život se svodi na ružičasto-srećnu stvarnost, u kojoj svakodnevno vidimo vrednosti koje su devedesetih godina porođene na ovim našim prostorima. Ratni zločinci, mafijaši, lopovi, opsukrni likovi,  podivljale političke maskote i propaliteti su svakodnevnica koja nas okružuje.

U našim školama koje po slovu zakona imaju obrazovno vaspitnu ulogu gostuju i deci predavanja drže izdržavaoci višegodišnjih zatvorskih kazni za različita krivična dela od pljačke, ubistva, dilovanje droge.

Oni su idoli. Selfi zvezde. Mera vrednosti i uzor deci.

To je srbijanska varijatna najmorbidnije postmoderne, srbijanske poststvarnosti i postistine. Ezoterija u kojoj kolektivno uživamo u najpravljijem društvenom talogu zvanom rijatli program.

Naš život je rijaliti. U njemu je sve dozvoljeno i prihvatljivo.

Autor teksta je Fahrudin Kladničanin, politikolog i izvršni direktor Akademske inicijative “Forum 10” iz Novog Pazara.

Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email

Najnovije vesti