Ovaj vrsni novopazarski pesnik izdao je do sada dve zbirke poezije, a 2022. godine dobio je nagradu “25. novembar”, koja se odeljuje najboljem mladom piscu. Svoje pesme više puta objavio je u časopisima “Eckermann” i “Sent”. Završio je Medincinski fakultet u Beogradu, a trenutno radi kao klinički lekar na Odeljenju hirurgije u novopazarskoj Opštoj bolnici.
Free media: U Novom Pazaru ste pre svega poznati kao autor zbirke pesama “Tespih”, za koju ste 2022. godine dobili nagradu “25. novembar”. Koliko je trajao rad na njenom pisanju i kome je posvećena?
Plojović: Proces stvaranja te knjige trajao je duže od 10 godina. Promocija prve knjige “Okovi“ bila je 2014. godine. Tada sam bio maturant Gimnazije i pesme koje sam napisao nakon toga su postale deo zbirke “Tespih“, ali ne sve, već njih oko 10 odsto. U tom periodu sam napisao više od 500 pesama, probrao najbolje i radio na njima. Verzija zbirke “Tespih“ koja je dobila nagradu i ove koja je trenutno u štampi, se za nekih 20 ili 30 odsto razlikuju, ne po izboru pesama, već po njihovom obliku. Neke stvari su se promenile i ovom prilikom se zahvaljujem piscu Enesu Haliloviću koji mi je mnogo pomogao u tome i na nekin način mi bio mentor u celom procesu. Knjiga je posvećena trima ženama u mom životu, majci, supruzi i ćerki, a promocija je posvećena narodu Palestine.
Free media: Koje teme i motive obrađujete u Vašoj poeziji?
Plojović: Moje stvaralaštvo vezano je za jedan izraz ili pravac u poeziji koji se često neformalno naziva socijalnom poezijom. Do 2010. godine sam mislio da je poezija samo vezana za ljubavnu poeziju ili poeziju za decu, kojoj smo bili izloženi kao mali. Međutim, tada sam saznao da postoji poezija koja može biti proaktivna, koja reaguje na društvo, koja deluje i bavi se temama koje nisu direktno vezane za muškarce, žene, ljubav između dvoje, već utiče na društvo i bavi se dubokom društvenim problemima, ali i pojedincem u njemu.
Free media: Odakle ljubav prema pisanju i književnosti?
Plojović: To se desilo sasvim slučajno. Mislim da sam bio prva godina Gimnazije. Sve je počelo kao neka vežba. Profesorica književnosti je rekla da napišemo neku pesmu. Isprva je to bilo na neki način i smešno. Već u osnovnoj školi napisao sam neke pesme i sećam se da je tada nastavnica Mihrija Novalić pohvalila rad. Kada smo nedavno razgovarali, ona me je podsetila da sam i tada imao talenta. Prvo sam se bavio prozom, a kasnije sam ušao u književnost i poeziju. Sve do fakulteta uopšte nisam čitao poeziju. Inspiraciju za pisanje poezije nalazio sam u prozi sve do fakulteta. Kada sam izdao prvu zbirku pesama “Okovi“, mislim da do kraja nisam pročitao nijednu pesničku zbirku, ali sam ipak objavio svoju. To je, na neki način, bilo zaljubljivanje odjednom. Sećam se tih početaka, kada bih počeo da čitam u osam sati uveče, a završavao u dva ujutru, ne osetivši da je to trajalo šest sati.
Free media: Odakle crpite inspiraciju za pisanje? Koji su Vam omiljeni pesnici?
Plojović: Čitam i poeziju i prozu, s tim da sam baš muhanatli za poeziju. Generalno na našim prostorima, od živih pesnika, najviše mi se dopada poezija Enesa Halilovića. Ne samo zato što sam lokal patriota, ima i toga, ali čini mi se da sam najbliži tom stilu. Možda smo se zbog toga i tako dobro razumeli. Inspiracija za pisanje pesama može da se crpi iz života. Ja zaista iz sopstvenog iskustva mnogo stvari mogu da doživim i to na neki način uspem da prenesem u svoje pesme. Međutim, naš životni vek je ograničen, a sebe smatram mladim, tako da ne mogu sve da doživim ličnim iskustvom. Tu stupa književnost, posebno proza gde kroz tuđa iskustva ljudi koji su pisali stotinama godina pre mog rođenja, mogu da vidim međuljudske odnose koje pomenjem i te uvide u dušu. Tu bih posebno pomenuo Dostojevskog. Jedan kritičar kaže da ako ste pročitali Dostojevskog, postali ste psiholog. Ja se, naravno, ne slažem sa tim, ali suština je da ako nekome želimo nešto da ispračamo i da ga nečemu naučimo, to ćemo uraditi najbolje kroz priču. Može se reći da mi je Dostojevski, pored Hermana Hesa, omiljeni prozni pisac.
Free media: Kako je došlo do toga da ste uprokos ljubavi prema poeziji diplomirali medicinu?
Plojović: Nisam još uvek hirurg, tek treba da mi krene specijalizacijia, ali radim kao klinički lekar na Odeljenju hirurgije u Opštoj bolnici u Novom Pazaru. Trenutno čekam specijalizaciju, koja bi trebala da krene u toku ove godine, ali u principu radim posao skoro kao hirurg. Ta veza između poezije i medicine uopšte nije nešto novo, jer je kroz istoriju imalo mnogo lekara koji su bili i pesnici i pisci. Čehov je bio dobar lekar, ali je poznatiji kao pisac. Kod nas su to bili Laza Lazarević, ali i naš poznati hirurg Avdo Ćeranić. Dakle, ima mnogo takvih imena kroz istoriju, ali to nije ništa čudno, jer se poezija, književnost, umetnost i medicina bave čovekom.
Free media: Kako Vi sebe vidite, kako se najradije predstavljate – kao pesnik ili kao doktor?
Plojović: Sebe vidim i kao pesnika i kao lekara. Ne bih mogao to da odvojim. Skoro sam rekao da knijževnost generalno nastaje u turbulentnim okolnostima, kako društva, tako i samog čoveka dok spoznaje sebe. Medicina je sama po sebi inspirativna, posebno hirurške grane, gde konstano ljudi imaju neke smetnje, bol i patnju. Pa čak postoji i jedna pesma koja se bavi hirurgijom, zapravo je amputacija opisana u pesmi. Zašto obe? Pesništvo i medicina su manifestacija moje ličnosti. Ja sam pre svega čovek koji posmatra svet kao lekar i kao pesnik. To su kao dva oka ili prozora kroz koje gledam, ali suština je ista. Moja suštinska želja je da učinim što više dobra mogu, jer od toga će sve da pođe i samo ono dobro će da ostane.
Free media: Knjige uglavnom pišete na bosanskom jeziku. Da li želite da ih na taj način upravo približite ovdašnjem stanovništvu?
Plojović: Kod nas je ta tema vrlo teška za diskusiju. Ja nisam filolog, ali nemam problem da i ekavicu nazovem bosanskim jezikom. Kažem da govorim i pišem bosanskim jezikom, ali on nije u potpunosti ijekavica. Koristim zetsko-južnosandžački dijalekat, gde mogu kazati lijepo, prije, dijete, ali i deca. Mislim da Sinan Gudžević ima izuzetan opis toga. Inače, to su mi mnogi zamerali i danas mi zameraju, ali prosto kažem da je to moja književna sloboda. Imam mnogo primera gde u istoj pesmi kažem dijete, ali i deca.
Free media: Šta je najvažnije kod jednog pesnika, ali i hirurga?
Plojović: Najvažnija je iskrenost u onom što pesnik radi, ali i neprestani rad. Pored toga što je poezija umetnost, ona je u odnosu na prozu “bljesak inspiracija“. Da bi se zaista uhvatio taj trenutak i da bismo svoj senzibilitet učinili ispravnim, čitanje je nužno. Pisac, pre svega, mora mnogo da čita. Što se tiče lekara, naravno da je važno da se konstantno usavršava, jer medicina napreduje iz dana u dan. U svetu postoje neke stvari koje će kod nas doći za oko 20 godina i moramo se potruditi da skratimo tu distancu što je više moguće između nas i zapadnog sveta.
Free media: Da li Novopazarci danas čitaju dovoljno?
Plojović: Mislim da Novopazarci čitaju više nego što se misli, a manje nego što bi trebalo. Mislim da se taj trend poslednjih 10 godina sigurno oporavlja u korist čitanja, a da je tome dodatno doprinelo to što imamo dva univerziteta u gradu. Mislim da to ide uzlaznom putanjom i da će narednih godina biti više ljudi koji čitaju i onih koji pišu. Mi trenutno u Novom Pazaru imamo oko 10 pisaca ispod 30 godina, koji već imaju izdate zbirke, što je nešto čime se možemo ponositi, jer mnogo gradova u Srbiji to nema.
Free media: Mnogo lekara iz Novog Pazara je otišlo u zemlje Zapadne Evrope ili razmišljaju da to uskoro urade. Kakvi su Vaši planovi za budućnost? Hoćete li ostati ovde ili planirate da odete?
Free media: To je teško pitanje, jer ni ja još uvek nemam na njega odgovor. Mnogo je razloga za i protiv, a ja neću da budem licemeran pa da kažem da ću 100 odsto ostati ovde. Volim svoj narod, ali je prisutna unutrašnja borba. Najsavremenije tehnologije u medicini su na Zapadu, a na neki način velika je i razlika između Beograda i Novog Pazara. Mi smo zdravstvena ustanova sekundarnog niova, a oni tercijalnog. Puno kolega iz moje grupe koji su iz Čačka i Valjeva su ostali u Beogradu i tamo našli posao. Oni će na neki način moći da budu i u nastavi, da postanu asistenti i docenti, a mi za sada u Novom Pazaru to nemamo. Tu je borba između stručnog usavršavanja, s jedne strane, a sa druge strane, želje da se pomogne svom narodu. Nadam se da će ova želja da pomognem svom narodu da nadjača ovu prvu. Možda neću biti u hirurgiji nekih 100 odsto, ali i 80 odsto je prihvatljivo, ukoliko neka druga strana pruži satisfakciju. Nažalost, nije samo medicina razlog da li otići ili ostati. Mi smo svedoci da postoje različite društvene nepravde, ali i ugrožavanje društvene sredine. Ja kao neko ko ima dete, ćerku Zulejhu od 14 meseci, prosto moram na neki način i u tom smeru da razmišljam.
Free media: Koliko Novi Pazar daje prostor mladim ljudima za uspeh? Šta biste poručili mladima?
Plojović: Taj prostor ne postoji. Mislim da se mladima u Novom Pazaru šalje veoma loša poruka da je poslušnost osobina koja je iznad talenta, rada, truda i poštenja. Mladim ljudima je ovde vrlo teško. Svesni smo da brojke govore koliko ljudi nema posao u ovom gradu, stopa nezaposlenosti je užasna, ali na neki način mislim da je i omladina u tom smislu pasivna i uplašena. Moja poruka im je da ipak budu radni, vredni i hrabri, jer je hrabrost nužna za život i jednog dana će biti važno to šta smo uradili suštinski da nešto promenimo. Nedostatak hrabrosti nije adekvatan izgovor. Ispratio sam nedavno da je kompletna redakcija NIN-a dala ostavku, to je bila cena slobode. Prosto, neke stvari moraju da se žrtvuju. To je naša ideja, da čovek ostane, da se bori koliko može, barem tu neku vrstu opravdanja da pruži sebi. Ako ode odmah, reći će sebi da nije ni pokušao.
N. Šehović
Foto: Privatna arhiva