U zvuk ezana zaljubila sam se još davno u dvorištu Aja Sofije. Iako ne razumem o čemu se tačno peva, iako sam druge religije, kad god bih čula ezan, osećala sam ga kao poziv Bogu i sadašnjem trenutku.
Moram priznati da je moje najveće oduševljenje Pazarom upravo ezan i prirodne lepote kojima je Novi Pazar okružen. Osim mog muža, naše ljubavi, gore navedeno je definitivno presudilo da ja odlučim da se preselim iz moje rodne Jagodine ovde.
Novi Pazar okružen je najdivnijim prirodnim predelima koji izazivaju čisto divljenje. Uz to divljenje ide i osećaj tuge i neverice zbog svesti građana koji žive ovde. Količine đubreta na koje se može naići, mini deponije i slično, nažalost često su neodvojivi deo slike ovih prelepih predela.
Bogata istorija i kultura ovog grada je takođe veoma fascinantana. I taj duh Sandžaka koji se zaista oseća i vidi. Kada god me neko ispravlja da ovo nije Sandžak, već Raška oblast, ja prosto ne mogu da se složim sa tim, jer znam šta vidim i osećam i na šta mislim kad kažem da je ovo Sandžak.
Ovaj predeo je toliko specifičan, da nekako nije ni Srbija, ni Bosna, ni Turska, već baš Sandžak.
Trenutak kada sam odlučila da dođem ovde da živim i zasnujem porodicu i kada sam saopštila to ljudima iz svoje okoline, jeste početak jednog mog ličnog putovanja i razumevanja, nečega što sam videla, ali nisam znala šta je.
Kroz dve godine života ovde, trudila sam se da razumem i ljude iz unutrašnjosti Srbije odkud i zašto imaju određene predrasude prema ovom gradu. Takođe, trudila sam se da razumem i shvatim sve ono što sam imala prilike da vidim i osetim u Novom Pazaru.
Tako sam vremenom učila o bošnjačkoj istoriji, identitetu, istoriji ovog područja, propagandi koja se servira i ovde na lokalu i van Novog Pazara.
Zanimalo me je kako i zašto ljudi u unutrašnjosti koji najčešće zapravo i nisu imali prilike nikada da posete Novi Pazar vide taj grad kako ga vide. Takođe, zanimalo me je zašto su Pazarci tako zatvoreni u odnosu na ostatak Srbije i drže se samo lokalnih tema i svog grada.
Dugo vremena, mnogo čitanja, informisanja, kao i pričanja sa raznim ljudima, mi je trebalo da u potpunosti razumem ovaj fenomen.
Istina je da mi u unutrašnjosti jako malo znamo o Novom Pazaru i sada i kroz istoriju. Da su ljudi podvrgnuti velikoj količini propagande, bez dovoljno informacija, i da se u suštini radi o predrasudama.
Pošto dolazim iz centralne Srbije, ljude tamo sam brzo uspela da razumem. Ali da bih razumela Pazarce trebalo mi je više vremena.
Tek kada sam se dovoljno informisala i kada sam uspela da se stavim “u cipele” Pazaraca i Bošnjaka, shvatila sam i razumela tu zatvorenost.
Ja sam to nazvala “nevidljiva granica” izmedju Novog Pazara i ostatka Srbije. I to je fenomen o kome bih podugačko mogla da pišem i objašnjavam.
Često na primer vidim da ovde ljudi ne uviđaju neki sistematski problem, koji dele svi građani koji žive u Srbiji, već ga vide u kontekstu diskirminacije, ali razumem zašto je to tako.
Za dve godine života ovde, nikad mi se nije desila neprijatna situacija, nikada se nisam osetila diskirminisano u odnosu na veru ili naciju, niti sam stekla utisak da neko mene ovde mrzi. Naprotiv, osećam se veoma dobrodošlo.
Kada se radi o građanskom aktivizmu, jesam osetila neku vrstu nepoverenja, a ponekad i prevelike zahvalnosti za nešto za šta zaista nema potrebe. Smatram da svi mi ovde delimo iste probleme i da bi zajedno trebalo i da reagujemo na njih.
I često mi se čini da izostaje reakcija Srba iz Pazara kada bi trebalo da se zajedno kao građani zauzmemo za rešavanje nekog problema.
Ono što mi je najteže pada da prihvatim u vezi ovog grada, i već unapred znam da se neću uklopiti u to, jeste to što su žene ovde dosta naučene da ćute i trpe, dok nose velike terete na svojim plećima. I to je ovde neka mantra koja se stalno ponavlja. Moj temperament je jednostavno takav i po tome ću verovatno uvek strčati.
Znam da Pazarci ne vole da se Pazar pominje toliko po hrani, ali moram, nama sa strane je to toliko upadljivo, jer je hrana ovde mnogo lepša i ukusnija nego u ostatku Srbije.
Ono po čemu je Novi Pazar za mene najposebniji grad na svetu, jeste to što sam se u ovom gradu ostvarila kao majka. I to je nešto što me najdublje veže za ovaj grad.
Definitivno je da je odluka da dodjem ovde da živim i gradim porodicu, bio izlazak iz zone komfora, a takvi izlasci uvek čine da spoznajemo i učimo nove stvari, otvaramo horizonte, razvijamo se i rastemo, i ja sam zahvalna na tome.
Autor teksta je Ivana Đulović, ekonomista i građanska aktivistkinja za zaštitu životne sredine.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
