Novopazarske novinarke: Potresne priče ostavljaju tragove

Javnost retko razmišlja o tome šta u trenutku izveštavanja oseća neka novinarka, da li se bori sa suzama, da joj ne zadrhti glas, stresom ili traumom.

Ekipa portala Free media razgovarala je sa nekoliko novinarki različitih medija u ovom gradu o tome koliko su potresne i dirljive priče ostavile traga na njih, kao i kako se bore sa emocijama i da uvek budu na visini zadatka.

Novinarka Radio televizije Srbije (RTS) Lidija Destanović kaže da su se sve njene koleginice makar jednom suočile sa tamnom stranom ovog posla.

“Bilo je mnogo situacija kada sam izveštavala sa saobraćajnih nesreća, požara, poplava, snežnih smetova, za vreme NATO bombardovanja, zbog kojih noćima ne bih mogla da zaspim razmišljajući o onome što sam videla ili čula. Tada se tešim da je to rizik profesije za koju sam se opredelila”, priča nam Lidija.

Ona smatra da je sasvim prirodno saosećati se sa nečijom patnjom, bolom ili nesrećom, ali da se mora biti nepristrasan.

“Privatnost osoba o kojima izveštavamo mora biti u potpunosti ispoštovana ma koliko da je teško kontrolisati osećanja tuge ili radosti. To je ponekad veoma teško za svakog čoveka, ali faktografija, činjenice moraju biti u prvom planu. Dakle, pribrano, bez patetike i preterivanja. Takav je bio nedavni salučaj kada sam izveštavala o četvoro mališana koji su nastradali u požaru. Izveštavanje je zahtevalo da bude suptilno, dostojanstveno i pre svega tačno, tako da sam vodila računa o svakoj izgovorenoj reči, a u trenuitku zaledila osećanja i s mukom potisnula suze koje su pretile da odaju moje srce svakog trenutka”, iskrena je Lidija.

Novinarka radija Sto plus Elzana Đulović kaže za naš portal da potresne i dirljive priče itekako ostavljaju trag na nju, ali da se ipak trudi da posao stavi ispred emocija.

“Teške životne priče su izazov za nas, jer nas sve podsećaju koliko treba ceniti život. Izvesno vreme sam radila emisije posvećene osobama sa invaliditetom i čula zaista mnogo potresnih, dirljivih i emotivnih životnih priča koje su izazivale mnogo emocija sa kojima je bilo teško izboriti se. Na kraju, ipak, profesionalnost je ono što je najbitnije i želite da takve priče verodostojno prenesete javnosti, a za to je potrebno isključiti emocije i odraditi posao na najbolji mogući način bez unošenja ličnog stava”, istakla je Elzana.

Ona priznaje da je svaka od tih priča ostavila na nju snažan utisak, pre svega zbog načina na koji se takve osobe nose sa životnim nedaćama, a da su uprkos raznim problemima pozitivne, nasmejane i pune volje za životom.

Novinarka Radio televizije Novi Pazar Sajma Redžepefendić priča nam da se do sada susrela sa brojnim potresnim i dirljivim pričama, koje je doživela veoma emotivno.

“Posebno tragove po zdravlje ostavljaju priče koje se odnose na decu. Nedavno sam uživo izveštavala nakon saobraćajne nesreće u kojoj je stradala devojčica u naselju Mur, a onima koji me poznaju nisam uspela da sakrijem bol koju sam osećala. Gledaoci koji me privatno ne poznaju nisu to primetili. Zastaršujuće scene koje sam tada videla ostavile su traga na mene, u tom trenutku sam osetila bol roditelja te devojčice, jer sam i sama majka. Samo čitanje takvih vesti ostavlja tragove na svaku osobu, a zamislite onda kako je nama koji na licu mesta prisustvujemo tim dešavanjima”, kaže Sajma.

Kako ističe sa godinama je naučila da se bori sa privatnim emocijama, a bilo je priča pre kojih bi se dobro isplakala, obrisala suze i nastavila sa pisanjem.

Novinarka Sandžak televizije Alma Sofić složila se da potresne priče ostavljaju tragove ne samo na novinarke, već i na gledaoce.

“Ipak, ljudske sudbine, teške životne priče u borbi za goli život, cena koju plaćamo da bismo opstali, preživela deca, izgradili krov nad glavom kojeg smo izgubili u požaru ili uopće nismo imali, a živeli u do tada nemogućim uslovima, najbolnije su. Rad na pričama kroz humanitarno delovanje, nije više rad, već postajate sastavni deo ljudi koji se bore s očajem”, kazala je Alma.

Ona ističe da nikada neće zaboraviti samohranu majku s dve male ćerkice, u straćari koja samo što se nije raspala, krevet iz kojeg izbijaju federi i devojčice koje grle majku, plaču i teše je.

“To je scena koja slama srce. Takva akcija u kojoj je za 14 dana sagrađena kuća za njih tri prosto je bila neverovatna. I pamtim, vozača kamiona koji je dovezao material, koji se zaustavio i rekao: Samo da upoznam novinarku koja plače. Verujte, taj plač iz srca otvorio je srca drugih ljudi koji su za dve sedmice sagradili dom ovoj porodici. Ako nešto radite srcem, ako ne skrivate emocije, one najtananije, to će ljudi prepoznati”, ispričala je Alma za Free media.

Naše sagovornice ukazuju da je kolegijalnost važna u svakom poslu, a naročito u novinarstvu, te da u teškim trenutcima na terenu treba zaboraviti ko dolazi iz koje redakcije.

“Postoje situacije kada se nađemo na mestu pucnjave ili saobraćajne nesreće, a u tim trenutcima nikome nije lako. Podrška i saradnja u tim momentima je mnogo važna”, kazala je Lidija.

Ona smatra da građani nemaju predstavu o težini i odgovornosti, ali i rizicima kojima su novinari izloženi.

“To razumem, jer nemamo ni mi predstavu o drugim zanimanjima. Nikada se ne zapitamo kako se oseća hirurg dok operiše pacijenta ili rudar koji siđe kilometar ispod zemljine površine. Imam osećaj da nas ljudi doživljavaju kao sredstvo da ostvare cilj. Obraćaju nam se zbog raznih ličnih problema koje treba da se rešavaju u sudu, policiji ili Centru za socijalni rad. Ipak, meni je puno srce kada možemo da pomognemo da se neki problem reši. Konretno u mom slučaju u pitanju je most u Postenju koji je bio nebezbedan za prolazak dece i brojni drugi problemi građana”, istakla je Lidija.

Alma veruje da je ipak najvažnije da novinarke razumeju gde su se našle i da daju sve od sebe da je priču brže i bolje iznesu.

“Naš posao je odavno potcenjen, nažalost. Mada, kad pričamo o segmentu humanitarnog, ljudskog, plemenitog, znaju to naši ljudi gde god da su, prepoznati. Svaki od njih želi dati u tom trenutku svoj doprinos. I ne samo svoj, već i čitave svoje porodice. Možda padamo na ispitima, ali na ljudskosti, plemenitosti, bez obzira na teška vremena i breme koje svako nosi ponaosob, tu smo se održali. Srčanost nema cenu”, rekla je Alma.

Elzana dodaje da je veoma važno i da kolege međusobno podele iskustva o zajedničkim temama na kojima su radili.

“Kolege su tu da vam pomognu da se izborite sa brojnim emocijama, da zajednički nađete način da prevaziđete neke teške momente, jer vas oni ipak u takvim situacijama najbolje razumeju. To kako se doživljava i razume naš posao i na koji način se na njega gleda zavisi u velikoj meri od nas samih, od toga koliko poznajemo ovu profesiju i na koji način je obavljamo”, smatra Elzana.

Sajma se nadovezuje da je građani uglavnom doživljavaju kao nekoga ko može sve da završi ili poznaje ljude koji to mogu da završe, pa je tako zovu kad nemaju struju, kada im pukne cev ili im se pokvari rasveta.

“Sa kojim problemima se suočavam na terenu nisu svesvni ni članovi moje najuže porodice, poput nalaženja sagovornika, tehničkih problema, a da ne govorim o tome da treba uskladiti posao sa kućnim poslovima, čuvanjem deteta i ostalim životnim obavezama. Dešava mi se nekada da dnevno nemam sat vremena slobodno”, ističe Sajma.

I na kraju, a možda je trebalo napisati na početku, kada budete čitali i gledali izveštaje naših sagovornica, ne zaboravite da one nisu samo novinarke, već veliki borci i profesionalci, nečije ćerke i majke, koje se trude da potisnu emocije i da vas informišu o najvažnijim temama iz ovog grada.

M. Jovičić / A. Bajrović

Naslovna fotografija: Pixabay

Tekst je nastao u okviru projekta „Slobodni mediji za slobodne građane“, koji sprovodi Free media. 

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.