Weather Data Source: 30 days weather Novi Pazar

Pazar kojeg više nema– Ramazan nekada i sada

Ramazan u Novom Pazaru ima poseban duh i energiju, međutim novo vreme donelo je novo breme, pa su tako mlađe generacije uvele promene koje stariji nerado prihvataju.

Tradicija malog i velikog juftara, kao i obavezna pita za sufur danas se zadržala u veoma malom broju porodica u ovom gradu, dok je odlazak na juftar u restoran nekada bio nezamisliv.

Novopazarka Murveta Čavić Zumberović priseća se da su žene pre ovog najvažnijeg i najsvetijeg meseca za islamske vernike generalno sređivale kuće, dok su se muški članovi porodice starali da donesu dovoljno namirnica, pre svega brašna, voća i povrća.

Ova pravnica za portal Free media kaže da se i danas često sa setom seća porodičnog doma u Jošaničkoj ulici i posebne atmosfere tokom meseca posta, naročito mirisa kuće na različita ukusna jela pre juftara.

„Kraj posta i akšam namaz najavljivao je hodža sa minareta i to bez mikrofona, tako da je u kući tada morala da vlada tišina, da bi ga čuli. Tada bi moj dedo seo na minder i čekao, jer se odatle videla Altun-alem džamija. Prenosio bi ostalima sve što vidi: Evo ga hodža, popeo se. Ukoliko bi hodža poranio i čekao vreme za juftar da zauči, on bi bio nestrpljiv, nervirao se i govorio: Šta se okrećeš, što ne zaučiš“, kroz smeh se seća Murveta, inače unuka čuvenog Šemsi-bega Čavića.

Šemsi beg Čavić foto Privatna arhiva

Nakon toga počinje mali juftar, koji je podrazumevao prekidanje posta klekom i hurmom, jeo bi se sir, kajmak, maslinke, tope sa piticama i ćahijama.

Murveta ističe da je nekada cela Prvomajska ulica pred juftar mirisala na pitice i ćahije, koje su bile neuporedivo ukusnije od današnjih.

„Nakon malog iftara, stariji ukućani, deda, majka, babo, starije sestre, klanjali bi akšam namaz, dok bi ih mi mlađi strpljivo čekali, pa da onda svi zajedno nastavimo sa velikim iftarom. Veliki iftar je podrazumevao čorbu, nakon koje bi usledilo neko od sledećih glavnih jela: čimbur, bamija, sogan dolma, pilavi sa raznim prilozima, razne dolme, musaka sa plavim patlidžanom ili tikvicama, batačići, ćufte sa raznim prilozima, ćerviši, hadžijski ćevap, šiš ćevap i ostalo. Nismo spremali kuvana jela, već samo zapečena“, priča nam ona.

Murvetini dedo i babo Foto Privatna arhiva

Po završenom juftaru sledi za sladokusce najlepši deo, selo bi se na minder, pila se kafa i jeli slatkiši.

Murveta kaže da bi se obično služio kadaif, sulpita, dudovi, baklave, tufahije, muhalebije ili sultanov sutlijaš, koji ona i danas rado sprema, sa mlekom, pirinčem, lešnicima i štapićem cimenta.

Priča nam da su u njenom domu svi sedeli za istom sofrom, a kasnije stolom, dok je u brojnim ovdašnjim porodicama običaj bio da se odvoje, odnosno da jedna sofra bude za muškarce, druga za žene, a treća za decu.

„Moja mama se udala 1938. godine za mog baba. Pre toga, kada su došli da je prose, ona je slušala o čemu pričaju stariji i sva uzbuđena je govorila: Volela bi da me daju u kuću Čavića. Tada se u javnosti pričalo da Čavići jedu za stolom i da svi ukućani imaju poseban tanjir“, priča Murveta sa osmehom.

Za sufur se u to vreme podrazumevalo da će žene mesiti pite, govorilo se: 30 sufura, 30 pita.

„Sećam se letnjih i zimskih Ramazana. Ako bi Ramazan bio zimi, mama bi posle ili pre iftara mesila pitu, a mi deca bi je oko 22 sata nosili u pekaru da se peče. Sufur bi bio oko dva, tri ujutru. Dok bi čekali pitu da se peče, sva deca iz kraja bi se igrala ispred pekare. Pored pita, u pekarama se pekao i đuveč u zemljanim posudama“, kaže Murveta.

Murveta Čavić Zumberović iz studentskih dana foto Privatna arhiva

Ukazuje nam da se danas mnogo toga promenilo, nije se odlazilo na juftar u restoran, pa čak i kada su bile neke porodične svečanosti.

„Sada je ženama mnogo lakše, mada ja nisam pobornik tih juftara u restoranima. Nekada smo se posećivali više, zvali rodbinu i prijatelje na juftare, bila je mnogo lepa atmosfera. Ako je Ramazan bio tokom leta, a neko pravio sunet, banket za muškarce bio je u bašti, dolazio je i orkestar, darbuka i harmonika. Sve su naše majke postizale, spremale bi juftar za minimum 100 gostiju, a pomagale bi im rođake, komšinice i ćerke“, priča Murveta.

Lejletul-kadr je bio poseban, jer bi se nakon akšama i teravih namaza zikrilo i učilo celu noć, a već sutradan bi se krenulo sa pripremama za Bajram.

„Ujutru su muškarci odlazili na Bajram namaz u džamije, a žene su klanjale kući. Nakon toga muškarci su odlazili na groblje. Na bajramskoj trpezi je obavezna bila jahnija sa pečenjem, čimbur, pita, mantije, kiselo mleko, limunada, đulsija, razne salate, sutlijaš, a obavezna je bila i baklava. Bajram bi prvo čestitali najstarijim muškim članovima, a nakon toga majci. Poljubili im ruku i oni bi darovali decu, a posebne darove su dobijali oni među nama koji su posteli“, priseća se naša sagovornica.

Murveta dodaje da se tada nisu spremale torte i današnje vrste kolača, već samo tradicionalni. Osim toga, ni deca nisu kao danas išla od vrata do vrata da skupljaju bombone u komšiluku.

Ona za kraj kaže da se trudi da u svojoj porodici sačuva tradiciju, te da svaki Ramazan i Bajram provedu u tom starinskom duhu.

M. Jovičić

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email

Najnovije vesti