Weather Data Source: 30 days weather Novi Pazar

Rešad Prtinac: Stvaranje umetnika je proces

”Novi Pazar je večita inspiracija za sve nas koji živimo ovde i nosimo ovaj grad u sebi. Šta god da radimo treba da imamo poreduslov odgovornosti prema sebi i umetnosti, pre svega. Danas svako uzme četkicu i svako postaje umetnik, svako postaje pisac i slično. Nemam ništa protiv toga, ali treba odvojiti amatere i profesionalce. Danas ovde imamo mnogo školica crtanja, i treba da ih imamo, ali činjenica je da većina ljudi kroz to zadovoljava potrebe roditelja, a ne dece. Zanemaruju njihovu kreativnost, a stvaranje jednog umetnika je proces”, rekao je u intervjuu za portal Free media slikar Rešad Prtinac.

Ovaj vrsni novopazarski umetnik dobitnik je brojnih nagrada, realizator i učesnik više saziva kolonija „Sopoćanska viđenja“ i „Sandžak inspiracija umetnika“, kao i većeg broja značajnih kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. U Novom Pazaru samostalno je izlagao pet puta, a bio je i deo likovne grupe Urbis, koja je okupljala mlade umetnike ovog grada. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Prištini, odsek slikarstvo u klasi profesora Hilmije Ćatovića.

Free Media: Nedavno ste bili jedan od učesnika humanitarne izložbe „Umetnici za Tursku i Siriju“. Međutim, Vi ste nedelju dana pre toga samostalno pokrenuli tu priču, tako što ste postavili za prodaju jednu sliku na društvenim mrežama.

Prtinac: Upravo tako, ja nisam diktirao cenu, nego prosto koliko ljudi žele da je plate, a svi su znali da novac od njene prodaje ne uplaćuju meni, već na dostupan račun za pomoć zemljotresom ugroženom stanovništvu Turske i Sirije. Slika je odmah, još iste večeri prodata. U suštini umetnici, bilo da su profesionalci ili amateri, uvek se odazivaju na ovakve humanitarne događaje. Tako je bilo i tokom pandemije korona virusa, u organizaciji Galerije Multimedijalnog centra takođe smo imali ovakvu prodajnu izložbu, koja je prodata u roku od dva dana. Takve izložbe su prilika za ljude koji vole umetnost da kupe slike za relativno manju cenu, a na taj način se pomaže onima kojima je naša pomoć neophodna.

Rešad Prtinac Foto Privatna arhiva

Free Media: Na Vašim slikama uglavnom preovlađuju dva motiva, pejzaž i stara čaršija.

Prtinac: Moj drug, akademski slikar iz Ulcinja, Edin Kaplani i ja smo isti po izražaju, u smislu da imamo slike koje su, što bi ljudi rekli, umetničke, a imamo i neki svoj momenat gde radimo estetske analize, poetike, koje se suštinski razlikuju mnogo od ovog drugog što radimo po realnim motivima. Komercijalno se kaže motiv, a pristup je isti. Dakle, ja imam slike koje radim za porodicu, to je neko drveće, stabla, a sa druge strane radim slike stare čaršije. I kolega Edin odvojeno slika Ulcinj od nekih njegovih ribica. Tako da ja imam ta dva smera u okviru kojih zadovoljavam potrebu za realnim motivima, a na kraju krajeva i komercijalnim. Nisu to dakle pravci, nego negde idem sa motivima grada, a negde sa pejzažima, koji nose moj pečat i simboliku drugih motiva. U principu sve što radim objavljujem na društvenim mrežama da bi ljudi videli, a to je i na neki način komunikacija sa mojim bivšim profesorima, kolegama, gde razmenjujemo iskustva.

Slikarstvo sam učio od rahmetli Džengisa Redžepagića, koji je takođe imao takve varijante slika. Obično kažem da mi generalno učimo o istoriji umetnosti od slikara. U to vreme, hvala Bogu, nije bilo interneta, imali smo knjigu i neke stvari smo morali da učimo. Negde sam naučio da ako radim taj neki motiv, ipak ne smem da zanemarim i estetske norme i ta pravila koje nosi sama poetika. Ljudi me na neki način vežu za te motive, a ja imam običaj da kažem da su to “Džengovače”, jer i kroz te motive dajem omaž mom starom prijatelju. Mi smo bili prijatelji 20 godina, tako da volim često kroz slike da provučem to neko njegovo drvo, tako da je to ustvari taj momenat koji podseća na njega.

Rešad Prtinac na izložbi u muzeju 2022 godine Foto MJovičić

Poslednju samostalnu izložbu imao sam u Muzeju “Ras” pre godinu dana, za koju je kritika stručne javnosti bila mnogo dobra. Poenta je da nije važno šta slikaš, da li je to stara čaršija ili apstraktni ekspresionizam, već način na koji to radiš. Kada sam pokušao to da sagledam, kadrirao sam svoje slike, nisam gledao motiv kompletan, već delove motiva. U suštini nisam previše izlazio iz okvira onoga što inače radim, gde se bavim tim asocijativnim slikarstvom, pejzažom koji je lični, gde sam video da u suštini tu nema velike razlike u pristupu, razlika je samo u motivu. Tada sam se baš pitao zašto mi izbegavamo generalno da se bavimo tim stvarima, starom čaršijom ili urbanim pejzažom, nego uvek se težimo onome da je umetničko samo ako je besprekorno.

Free Media: Koliko je Novi Pazar sa svim njegovim karakteristikama inspirativan za slikare?

Prtinac: Generalno, Novi Pazar je večita inspiracija za sve nas koji živimo ovde i nosimo ovaj grad u sebi. Najviše me iznenađuje što se nikada dovoljno ne zahvalimo tim ljudima koji su ostavili stare forografije grada i onima koji ih objavljuju na društvenim mrežama.Te fotografije nas upravo vraćaju u neka stara vremena i privlače nas umetnike da pravimo umetnička dela sa tim motivima, da radimo prema njima. Mi imamo problem što je taj motiv do te mere iskomercijalizovan, da postaje banalan i dosadan. Problem je što svako ko se danas bar malo bavi slikarstvom, uzme četkicu i slika i crta staru čaršiju. Ja sam to pokušao, hajde tako da kažem, da podignem na malo veći nivo. Mislim, svaki motiv je 100 odsto taj koji je na fotografijama, repliciran, a ja sam pokušao da im dam lični pečat, kolorit, malo drugačiji odnos. Dakle, cilj mi je bio da tu malo pomerimo granicu. To je pokrenuo rahmetli Džengo, a moram priznati na mnogo bolji način od mene, imao je mnogo više iskustva. Ja recimo volim da vidim akvarele Izeta Mulića, koji to radi fenomenalno i on iskače iz nekih okvira, jer je sam akvarel interesantan. Šta god da radimo treba da imamo poreduslov odgovornosti prema sebi i umetnosti, pre svega. Ako to zaboravljamo i slikamo samo zbog klika, lajka, 200-300 ili 500 evra, onda ništa od toga. Mislim da je generalno to problem današnjih umetnika, jer svako uzme četkicu i svako postaje umetnik, svako postaje pisac i slično. Nemam ništa protiv toga, ali treba odvojiti amatere i profesionalce. Ja to mojim đacima slikovito opisujem tako što im kažem da zamisle mene kao amaterskog policajca, dakle obučem uniformu i sedim. Neko bi rekao da ja time ne ugrožavam živote ljudi, a amateri ugrožavaju duh naroda, jer ga odmah kvalifikujemo kao umetnika ili umetnicu.

Džengis Redžepagić i Rešad Prtinac 1997 godine Foto Privatna arhiva

Free Media: Kada pričamo o umetnosti u Novom Pazaru, zanima nas koliko ova sredina pruža slobode umetnicima? Imamo li dovoljno izložbenih prostora za ovako veliki broj umetnika u gradu?

Prtinac: Ja stalno vodim rat po tom pitanju, jer imamo tu priču da imamo jednu galeriju, jedan muzej ili jedan prostor. Što bi mene kao umetnika trebalo da zanima koliko ima prostora za izlaganje. Mene zanima da ja radim i stvaram na realnim osnovama. Generalno u Novom Pazaru ništa ne prođe neprimećeno, ako je na adekvatan način urađeno. Mlad umetnik i generalno umetnik moraju da budu odgovorni prema sebi i svom radu. Ima mladih umetnika koji ne žive od toga da izlažu u Pazaru, već su izlagali u Beogradu i drugim gradovima. Zašto? Zato što su svoja dela nisu doneli da im verifikuje mahala, babo, majka, nego stručna javnost. Dakle, treba se posvetiti suštinskom radu. Nedavno je na jednom skupu bilo priče o tome kako se mladim umetnicima ne daje šansa, a ja sam ih pitao šta misle da li sam se ja rodio kao afirmisani slikar. Ja sam kao mlad slikar iskustva ljudi crpeo komunikacijom. A danas ne, danas imamo varijantu da je status i diploma sa fakulteta. To nije dobro, jer umetnik mora neprestano da komunicira ne samo sa strukom u gradu, već i sa umetnicima sa strane, da se konstantno usavršava, da čita, gleda… Danas ne, danas se sve hoće instant. Što bi rekao naš narod: Mora mnogo leba da se pojede, da bi znao nešto da odradiš. Moraš da slikaš, da radiš i da si prema sebi odgovoran.

Free media: Da li smatrate da bi bili uspešniji slikar da ste otišli iz Novog Pazara? Koliko unutrašnjost, odnosno ovdašnji život sputava i koči umetnike?

Prtinac: Smatram da gde god da radiš, kvalitet nađe put. Možda sam napravio grešku što nekih godina nisam otišao odavde, odselio se, jer mi ovde negde gubimo sebe, zato što ti neke stvari život ne dozvoljava. Ja recimo ne znam da li bih mogao da fukcionišem ako znam da više nema krize, ona je ovde prisutna kako znam za sebe. Ipak, što se tiče umetnosti, sasvim je sve jedno gde živite, bar za mene. Prava umetnost nađe način da se ispromoviše na pravi način. Mi ovde koliko toliko gledamo jedni druge, grad nam uskače u pomoć, institucije, tako da nije ništa sporno. Još jednom, za pravu umetnost, za pravog umetnika, da li radio u Pazaru ili u Karajukića Bunarima, Sjenici ili Beogradu to stvarno više nije važno, a tu je danas i ta promocija preko društvenih mreža.

Free Media: Veoma ste aktivni u Sandžačkom udruženju likovnih umetnika (SULU).

Prtinac: Udruženje je formirano 2003. godine na rahmetli Džengovu ideju, a zvanično je počelo sa radom malo kasnije. Prvu izložbu smo organizovali na otvaranju Galerije Multimedijalnog centra. Naše udruženje je regionalno i profesionalno, dakle okupljamo ljude koji su poreklom iz Sandžaka i koji žive ovde, svih nacionalnih zajednica. Prošle godine smo uradili monografiju, u kojoj smo spojili sve profesije, brojne profesore sa fakulteta, Crnogorce, Srbe, Bošnjake i Gorance, koji su sa ovih područja. Čak imamo ljude koji su iz Bosne i Hercegovine, ali su rodom odavde. Svake godine imamo prijem novih članova i uvek primamo nove umetnike. Udruženje jednom godišnje organizuje zajedničku izložbu, sa reprezantativnim katalogom. Osim toga, organizujemo izložbe u Vijećnici, u Sarajevu, kao i u galeriji “Cvijeta Zuzorić” U Beogradu. Oko svega ima mnogo posla, koji najviše radi predsednik udruženja Ervin Ćatović. On se zaista aktivno bori oko svega, a ja sam tu uz njega da vučem i guram. Nije mi žao, jer ipak radimo za opšte dobro. Nekako smo sa godinama ovde izgubili svest da radimo za opšte dobro.

Rešad Prtinac i Ervin Ćatović na godišnjoj izložbi SULU Foto Privatna arhiva

Free Media: Osim na slikarstvo, Vaše ime mnoge u ovom gradu asocira i na folklore i plivanje. Kako ste spojili sve to?

Prtinac: Kad krenete na pravi način da radite neke stvari, a da to nije puki materijalizam, onda to postaje deo tebe, tako da ja te tri stvari nisam nikada odvajao. Crtao sam, bavio se folklorom i plivanjem. Igranje folklore učio sam od rahmetli Senka Rašljanina, koji je bio visoki intelektualac, direktor biblioteke. On je pre Novog Pazara igrao folklor u Abraševiću, u Baogradu, tako da je sve to kod nas podigao na taj nivo. Time sam se zaista bavio iz ljubavi od 1988. godine, borio se i vodio mlade na festivale po Turskoj. I sada mnogi igraju folklor kod mojih prijatelja Bojana Radovanovića i Senka Ljuce. Folklorom se ne bavim poslednje četiri godine iz zdravstvenih razloga, a došlo je i do zamora materijala. Zapravo, onog momenta kada sam ušao u salu samo radi novca, prestao sam da se time više bavim.

Rešad Prtinac na promotivnom koncertu ansambla Senko Rasljanin decembar 2004 godine

A što se tiče plivanja, moja porodica je sportska, odrastao sam pored Gradskog bazena i nekako je bilo prirodno, ali i genetski da se bavim tim sportom. Plivao sam dosta dugo, čak sam se takmičio na nekadašnjim MOSI igrama, osvajao medalje, ali malo ljudi zna o tome. Čak su u Prištini, gde sam završio likovnu akademiju, mnogi mislili da studiram DIF, jer sam bio sportista.

Free media: Dugo godina radite sa mladima. Šta je tajna uspešne saradnje sa njima?

Prtinac: Stvar je jednostavna, ne gledaj na dete kao na dete, već kao individuu sa svojim potencijalima, kvalitetom i talentima. Moramo da se stavimo u istu ravan sa njima, ali da im budemo autoret, jer samo tako onda možemo da im prenosimo znanja. Moramo da im postavimo pravila, jer deca vole pravila, u zabludi smo ako ne mislimo tako. Uspeh ćemo postići ako im priđemo na adekvatan način, čista srca, a deca to najbolje znaju i osete. Pa i kada smo ljuti, oni shvataju zašto smo mi ljuti. To su moja iskustva kroz rad u školi sa njima, kroz školicu slikarstva, folklor. Ako pitate đake bilo koje škole koji su najbolji nastavnici, oni će vam uvek navesti onog koji je najprincipijalniji. Dakle, ne najboljeg i najlepšeg, zašto- zato što znaju šta od tog nastavnika mogu da očekuju i šta dobijaju od njega. Sa školicom slikarstva radim preko 20 godina, a tu je važno da kod dece razvijemo kreativnost. I da se sutra ta deca ne bave slikarstvom kroz kreativnost će znati da rešenje za sve probleme. Ja zaista imam taj luksuz da radim sa ultratalentovanom decom. Kroz moju školicu do sada je prošlo preko 100 dece, od kojih su neka bila tu od predškolskog do kraja srednje škole. To su bila kao moja deca, a dešavalo bi se ponekada da me njihovi roditelji mole da im rešim neki problem sa njima.

Free media: Primećujete li da ima promene među tim novijim generacijama?

Prtinac: To se vidi najbolje po tome što danas mladi umetnici, u bilo kojem ateljeu da su sticali znanje, u nama starijima vide protivnika i suparnika, a ne kolegu. To je činjenica, jer oni nikada nisu došli da razgovaramo o umetnosti, nego su postali umetnici čim su diplomirali. Za nas starije govore da im ne damo prostor. SULU svake godine prima baš te mlade umetnike, mi ih formisamo, organizujemo izložbe. Danas su se zaista malo te vrednosti poremetile. Naravno da i među njima ima sjajnih umetnika koji dolaze sa uvažavanjem, na primer Davud Turković je jedan od njih. Davud je uvek pitao i želeo da čuje šta misle starije kolege, sa velikim respektom. Znate, veoma je bolno kada neko ko je izašao iz vašeg ateljea pravi izložbu, a ne pomene vas. Ja i danas sa velikim pijetetom pričam o Džengisu Redžepagiću, o Hilmiji Ćatoviću. Možda đaci prevaziđu učitelje, ali ih uvek treba pomenuti.

Free media: Šta je vaš savet mladima koji žele da se bave slikarstvom, odnosno umetnošću uopšte?

Prtinac: Kod mene ne prolazi kič, samo kreativnost. Mi danas u Novom Pazaru imamo mnogo školica crtanja, i treba da ih imamo, ali činjenica je da većina ljudi kroz to zadovoljava potrebe roditelja, a ne potrebe dece. Dakle, zanemaruju kreativnost. Ne može dete koje je prvi ili drugi razred osnovne škole da slika akrilikom pejzaž, jer ono za to nije spremno, prosto ne može da bude spremno. Zaboravljamo da ne treba da učimo decu slikarstvu preko interneta, Facebooka i raznih tutorijala. Deca treba da nauče da crtaju isto kao što je to nekada davno učio Leonardo ili Rubens. Činjenica je da jedino u umetnisti i slikarstvu ne postoji vunderking. Pikaso je rekao da bi sa 70 godina najviše voleo da slika kao kada je imao četiri ili pet godina. Stvaranje jednog umetnika je proces. Savet za mlade je da ne treba to umetničko zaboraviti. Treba da proučavaju, čitaju, da se okrenu radu. Rad, rad i samo rad, traženje saveta od starijih umetnika. Ja tek sada mogu da kažem šta je to umetnost, dakle treba mnogo da se zna, poznaje, da se sagleda sve. Sedite radite, uživajte u procesu rada, a ne u krajnjem proizvodu.

A.Bajrović

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on email

Najnovije vesti