Glumac i muzičar Rifat Rifatović, u pozorištu je preko 20 godina, a od toga šest- sedam amaterski. Ogromna energija, ljubav prema ljudima i širok osmeh su njegove karakteristike koje primetite već pri prvom susretu. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Envera Petrovcija na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru. Član je Regionalnog pozorišta u Novom Pazaru od samog osnivanja, igrao je u više od 50 premijera. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Ranije je vodio školu glume i govora za decu, a pokazao se uspešnim i u režiserskim vodama. U saradnji sa glumcem Branislavom Trifunovićem režirao je predstavu “Beton mahala”, o kojoj je nekoliko godina pričao ceo region.Svira gitaru i kahon, frontmen je grupe „Gospođo, bate!” i pevač u akustičnom triu „Stone Flowers”.
Free media: U kojim predstavama publika može da Vas gleda u narednom periodu, koje premijere pripemate?
Rifatović: Prošla godina donela mnogo toga što je utabalo put kojim sam krenuo da hodam i pomogle mi da pored svega, iako nisam imao sumnju u sebe, čvršće koračam. Godinu dana čvrstog hoda u različitim projektima, sa različitim priznanjima, donelo mi je da sam najmanje vremena proveo u Novom Pazaru, a pritom sam ovde od decembra do sada imao tri premijere. I evo sada je četvrta na putu. Krajem meseca je premijera predstave “Na terapiji”, u režiji Olje Đorđević, po tekstu Kristofera Duranga. Pored toga, krajem meseca imam premijeru predstave u Kragujevcu, koju sam počeo da radim pre par meseci sa rediteljem Stevanom Bordožom. Radi se o tekstu Ilde Geršne, koji je pisala Jelena Kajgo. Treća stvar koja mi je sada aktuelna, a tiče se tog pozorišno- televizijskog formata, je “Veliki školski čas” u Kragujevcu 21. oktobra. Poemu svake godine namenski za to dešavanje pišu određeni pisci, a ove godine je naš Enes Halilović napisao poemu “Zemlja”.Moram da priznam da mi je ponekad malo teško da se prebacujem sa jedne na drugu, pa na treću stvar.
Uz sve to imam još jedan dan snimanja “Južnog vetra”. Završio sam još neke serije i filmove. Šaljem neke nove video materijale na kastinge i hvala Bogu, da kucnem u drvo, nek mi traje ova godina.
Upravo se emituje “Klan 2”, tu sam imao malu ulogu koju sam radio prošle godine. U postprodukciji je film “Boraveći među bogovima”, reditelja Vuka Ršmovića. To je jedna sjajna ljudska priča o migrantima, a tu igram ulogu muftije. Moram da priznam da me je inspirisao rahmetli muftija Muamer Zukorlić. Taj film sam snimao šest, sedam dana nakon njegove smrti i to je bio način da mu zahvalim što je otvorio akademiju pre 18 godina. Ovo nije na nivou – o pokojnicima sve najbolje, jer nikada sebe nisam video kao čoveka koji se koristi tom frazom. To je bila istorijska stvar za kulturu u Novom Pazaru, otvaranje te akademije i dovođenje takvih profesora i pravljenje takve katedre na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru.
Nakon tog filma, radio sam takođe film o poslednjim danima kneza Miloša Obrenovića “Što se bore misli moje”, koji je režirao Milorad Milenković- Debeli. Radnja se zasniva na jednoj istorijskoj priči o ustanku, a ja sam igrao negativca koji pokreće ljude na ustanak. Tu je i serija “Složna braća”, a o svom liku neću da pričam, videćete i očekujte neočekivano. Završavam ulogu albanskog mafijaša u Južnom vetru. Radio sam i neka tri, četiri studentska filma, tako da očekujem i sledeću godinu kao veoma dobru.
Free media: Kako izgleda kada glumac istovremeno igra više uloga, je li to naporno?
Rifatović: Generalno to je kao i kod vas novinara. Vi u jednom danu uradite 15 priča i za svaku od njih se pripremate, spremate i idete koncentrisani za to što treba da odradite i znate s kim treba da pričate i o čemu. Ista je stvar i sa glumcima, nema tu mnogo mistifikacije. Ti postaješ ta uloga, koliko god to zvučalo čudno. Dobra priprema, dovoljno koncentrancije i odmor kao bitna stvar koja pomaže da to sve bude kako teba. Naravno, da utkaš i deo sebe u te uloge, da deo njih ostane u tebi, ali je to suština ovog posla, da se baviš nekim tananim unutrašnjim delovima sebe i otkrivaš sve i svašta. Nisi siguran da si mogao to da pronađeš u sebi, tako da su to sve u svemu dobre stvari ovog posla. To, donekle i jeste prednost i usuda ovog posla- baviš se sobom.
Free media: Da li je Novi Pazar inspirativna sredina za glumce? Reklo bi se da ovde svakodnevno srećemo ljude koji itekako mogu da inspirišu.
Rifatović: Meni je sada žao što na ovo pitanje ne odgovara Vahid Džanković, koji je jedan od mojih omiljenih kolega i svakako jedan od najtalentovanijih ljudi koje znam. On je najplastičniji i najbolji primer za upotrebu tih sredstava, ne na nivou imitacije, već na nivou toga da te to isprovocira, da ti napraviš nekog takvog čoveka. On je majstor u tome.
Pazar je veoma inspirativan samo što se tih posebnih i specifičnih ljudi tiče, koje odabereš, pa ti oni budu neka ta inicijalna kapisla koja te pokrene da napraviš nešto. Sećam se da mi je 2016. ili 2017. godine Zijah Sokolović, sa kojim sam sarađivao na predstavi “Nasilje nema opravdanje”, govorio o tome koliko je Pazar inspirativan. Ja sam u tom periodu prolazio kroz neke poteškoće vezano za jedan projekat, zapravo radilo se o “Beton mahali” koju sam režirao sa Banetom Trifunovićem, koja je u tom momentu tražila kuću u kojoj će biti primljena i mnogo me je bolelo to što je tražimo van Novog Pazara. Zijah mi je tada rekao: “Nemoj da si ljut. Ja sam u Sarajevu napisao predstavu “Glumac je glumac” ‘90 i neke, a odigrala se 12 godina nakon toga i ništa nisu skapirali. Glumce je napravila ta raja, ta hava, taj odnos, jer da nije bilo toga, ja ne bih to mogao napraviti”.
Za umetnost je veoma bitna lokacija i te neka velike stvari umeju da nastanu po tim malim i turbulentnim sredinama u mahalskim odnosima.
Free media: Predstava “Beton mahala“ u januaru je, nakon sedam godina, ponovo izvedena u Novom Pazaru.
Rifatović: “Beton mahala” je, apsolutno sam ubeđen, jedna od najvećih stvari koja se desila u Novom Pazaru, a donela je tri diplomirana glumca. Emu Muratović, koja je diplomirala glumu u Novom Sadu, u klasi Borisa Ishakovića. Tu su i Amar Ćorović i Nedim Nezirović, koji su diplomirali u Beogradu, u klasi profesora Dragana Petrovića. Takođe, iznedrila je osam mislećih glava, promenila je način na koji se priča o ljubavi i mnogo hrabrosti. Tek nakon “Beton mahale” sam konačno počeo da pričam ono što mislim. To je predstava koja je nastala u Pazaru, priča o Pazaru, najpazarskija je stvar koja se desila i jedna od najbitnijih stvari ovog grada.
Osim što je donela ove nabrojane stvari, nakon sedam godina je ponovo odigrana u Novom Pazaru i posle tog igranja je donela ponovo istu emociju sa početka. Mi smo iste stvari pricali i 2015. i 2022. godine. Očigledno je nekad potrebno vreme da neko nešto vidi, čuje. To ti je kao kad osvestiš nekoga, pa kod nekoga to osvešćenje bude brzo, a kod drugoga proces . Neko nauci nešto brzo, a neko vekovima ne nauči. To je stvar perspektive i ugla gledanja na stvari.
Free media: Šta se trenutno dešava sa bendom “Gospođo, bate!”?
Rifatović: Nama je taj bend najlepši izduvni ventil koji imamo. Tu, naravno, govorim o ljudima koji čine taj bend. Spojilo nas je nešto što je ozbiljnije od svih naših poslova, a to se ispostavilo kada smo snimili prvi album, pa drugi album koji smo smiksali. Podvukli smo crtu kad smo pravili planove šta smo uradili do sada i šta ćemo da radimo od sada, ali desila se pandemija korona virusa i ništa nismo uradili, ali nadam se da će se uraditi.
Bend “Gospođo, bate!“ trenutno je na čekanju. Prosto, znamo da taj bend postoji i veoma je dobro kad si siguran da je nešto u šta veruješ tu. To vam je kao one prijatelje koje sretnete nakon 10 godina, a imate utisak da posle 10 minuta nemate da pričate ništa novo, jer oni znaju sve. I “Gospođo, bate!” se zna toliko dobro da kad se to bude ponovo zarolalo, nastaće rokenrol.
Free media: Gde se više vidite, u glumi ili muzici?
Rifatović: U obe umetnosti, ne mislim da jedno isključuje drugo, uopšte, čak jedno koristi drugo. Za ove stvari koje sada radim i koje sam radio u nekom periodu, uticaj muzike na sceni i pred kamerom je veoma veliki. Sa druge strane, to je talenat, koji, kao i svi, ako na njemu ne vežbaš i ne radiš ostaće samo na tome.
Ja sam neko ko misli da je rad presudan u svemu. Ako vagaš između talenta i rada, onda je rad mnogo bitniji. Imao sam sreću da sam više godina sarađivao sa Sulejmanom Zatrićem u bendu “Stone Flowersi”, gde smo imali brojne tezge koje su mi bile najbolji mogući trening koji sam koristio što za “Gospođu, bate”, što za scenu, što za neko bavljanje muzikom uopšte. Nekada vam takvi poslovi donesu to da vam se čini da ste napravili šest koraka unazad, međutim, kad prođe određeno vreme shvatite rad nešto što vam može samo koristi.
Free media: Koliko lokalna sredina u Novom Pazaru ima razumevnja za umetnike?
Rifatović: Ne bih se bavio njima, jer nisam nešto preterano oduševljen, ali ne bih ni da ih učim šta treba da rade, jer na kraju krajeva oni znaju svoj posao, a ako ne znaju možda će da nauče. Njihov posao je i njihova obaveza, pa ako ne ispune obaveze do njih je. Prestao sam ljude da opominjem, jer oni znaju šta im nije dobro. Mislim da je naša scena puna talenata, ali nisam siguran koliko ti talenti mogu da se dodatno nadograđuju. To je isto kao kad kreneš da treniraš neki sport, a sport je inače dobra paralela u Pazaru za sve, a u našem gradu možeš da treniraš do nekog doba i ne možeš više da napreduješ. Ne zato što su treneri loši, već zato što ne može više u Pazaru. Onda tražite neke nove trenere, zadržite stare, a to je svakako veoma bitno, biti zahvalan ljudima sa kojima si počinjao. To je stvar koju vrlo često zabiravimo, pa se uznesemo, ali to je sve verovatno normalan deo odrastanja.
Kada vam se učini da neki ljudi nisu bitni, prođe neko vreme, a onda u sebi vidite veliki deo uticaja svih tih ljudi koji su bili deo tvoje prošlosti. To je kao sa ljubavnim odnosima, ako ga zalivaš onda će da raste, a ako ne zalivaš onda ne možeš da očekuješ da će da poraste nešto mnogo, nego u nekom momentu prestane, nismo zalivali i to je ok. Ne mora čak ni da se traži krivac, jer ne postoji, samo se tako desilo. Život odnese jedne na jednu stranu, druge na drugu, samo je bitno ne biti nezahvalan, a isto tako i tačno vrednovati te ljude, ne uzdizati ih kao da su bitni, bitniji od tebe samog, ali su oni deo toga što ti jesi.
Free media: Ranije ste mnogo radili sa mladima kroz školu glume i govora, kroz koju je prošlo više od 2.000 polaznika.
Rifatović: I to je deo mog života koji je obeležio deo mog rasta u poslovnom smislu, jer ja sam rastao sa tom decom, provodio vreme sa njima. Bio sam im u to vreme mentor, ne profesor, neko ko je samo pokušavao da im prenese ono što je on naučio od svog profesora i ostalih sa kojima je radio. Neki od njih su sada postali borci i borkinje za ljudska prava, a neki su postali divni i veliki glumci.
Taj period je završen, a nisam siguran da mogu da kažem nema šanse da se ponovo desi, jer nema stvari koje svakako bi, niti stvari koje svakako ne bih, ali u ovom momentu ne vidim prostor da se bavim time, bar ne način na koji sam se bavio. A ako bih se vratio u tu priču znam da bi to moralo da ima neki totalno drugačiji koncept, drugačije postavljen, sa mnogo više opcija koje bi se nudile deci.
Pre par godina sreo sam se sa jednom bivšom učenicom koja je pohađala školicu par godina i rekla mi da sam bio jako zahtevan i da sam im previše tražio. Onda sam postao svestan da to nije bilo dobro. Iz ove pozicije smatram da treba ostaviti deci da ona biraju, koliko će, šta će i gde će, a da ti kao mentor budeš samo neko ko će da ih navodi na nešto.
Free media: Savet za mlade koji žele da se bave nekom vrstom umetnosti
Rifatović: Sećam se da je nas naš profesor savetovao da se što pre sklonimo njega, da se što pre ohrabrimo i da krenemo sami. Sećam se da sam to isto govorio toj prvoj ekipi koja je bila kod mene dugo vremena, četiri, pet godina. I kada je ta ekipa postala samostalna napravili su trupu “Joj, evo ih ovi”, i na to sam veoma ponosan.
Ne znam koliko bih bio spreman da savetujem bilo koga. Znam samo da mora mnogo da se radi i ako gledamo sa poslovne strane, ovo jeste posao koji traži da se daš ceo, ne možeš na pola. Posle određenog vremena ti dobiješ određeno iskustvo, pa imaš neke stvari u fiokama, koje možeš da otvoriš i nađeš to što ti treba. Dobar put je da radiš, da stvari što više pojednostavljuješ i da ne odustajes, to je bitno, jer ti ovo donese baš mnogo prilika. Ponekada, iako ne izgovoriš, pomisliš da ti je dosta više, a tada je bitno da ne staneš i da iskoristiš onu dobru pazarsku “Ako neće tako, onda ti malo jače i opet se to okrene”.
Free media: Šta bi da možete promenili u dosadašnjoj karijeri?
Rifatović: Ne bih ja tu nista dirao, bona. Nisam siguran da postoje stvari koje bih menjao. Dobro je kad se iz stvari uče stvari. Voleo bih da sam iz neke stvari više naučio i da neke greške nisu mogle da mi se ponavljaju. Ali na kraju krajeva je i bitno što su mi se ponavljaje, jer da se nisu ponovile verovatno ih ne bi naučio. To jeste negde pitanje vere u sudbinu. Sudbina jeste neka stvar koja je unapred određena, a isto tako ti je ostavila taj prostor da baš radiš. Ta vrsta izbora da ne staješ, pa čak i kad se dese loše stvari, ali to što je loše u jednom momentu to de posle određenog vremena samo okrene i postane tvoja prednost. Pre samo nekog vremena to je bio ozbiljan razlog za odustajanje. To preplivaš, nastaviš i još jače počneš da radis. Kasnije ti to donese neke druge bitnije stvari, mnogo bitnije stvari.
M. Jovičić – A.Bajrović
