Žene su u ovom kraju često po strani, u senci muškaraca i nemi su svedoci brojnih dešavanja, te je to bio i razlog da o ovoj temi pričamo upravo sa njima, da otkrijemo njihova razmišljanja, osećanja i unutrašnju borbu.
Portal Free media je ovim dokumentarnim serijalom želeo da sačuva od zaborava sećanja na devedesete godine, a naše sagovornice su u to vreme bile radno aktivne žene, sa oformljenim porodicama i decom, koja su bila njihova najveća briga.
Novopazarka Šefka Begović Ličina kaže da su te godine bile najupečatljiviji period u njenom životu, jer su obeležile strahotu koja se desila na ovim prostorima, a pored svega njena uloga kao majke bila je upravo i da sačuva decu.
“Ne ponovilo se nikome, jer rat nikome nije doneo dobro. Plašili smo se, to ratno vreme bilo je strašno. Čitava jedna generacija je istraumirana, a mi iz Sandžaka smo svi imali nekoga od familije u Bosni i Hercegovini, za kim smo strepeli. Ja sam za to vreme poslala 103 paketa mojima preko raznih dobrotvora. Svi su me u to vreme samo viđali sa nekim kartonskim kutijama, paketima sa pijace, nosila sam to, pakovala”, prisetila se Šefka.
Ispričala nam je da to nije radila samo ona, nego možda i 90 odsto ostalih sandžačkih žena. Kaže da je u to vreme uvek imala spakovan kofer sa najosnovnijim stvarima, dokumentima od kuće, diplomama dece i rodnim listovima.
I njena prijateljica Behdžida Tahirbegović Duštinac kaže da je imala spakovane torbe, ukoliko bude moralo da se ide, jer je u to vreme imala troje male dece.
“Rat je bio u mojoj zemlji, jer sam ja rođena i živela sam u Jugoslaviji, a i danas imam osećaj te države. Muž je tada hteo da me oslobodi od straha I odveo me na Vojničke livade, tamo ka Đurđevim stupovima. Ja nisam htela tamo da idem, jer je za mene bio poraz da vidim vojsku kojoj sam verovala i koju sam volela, da je ona došla sada mene da bije. Tamo sam videla obeležena mesta za helikoptere, punu ratnu opremu i frenkijevce sa izduženim noževima. Oni su tako šetali i kroz grad, sa punom ratnom opremom i ulazili u radnje i otimali ljudima robu“, rekla nam je Behdžida.
Kaže da je tada ovde došlo mnogo izbeglica iz Bosne, ali i da su mnogi ljudi odavde, iz straha da se ovde ne sedi isto, odlazili.
Među tima koji odlaze bila je i porodica Muamere Mulić, koja je u to vreme živela u delu grada kojim su prolazile vojne kolone.
“Krenete u grad peške i naiđe ta kolona vojnih oklopnih vozila, transportera i teknova, koji melju asfalt pod sobom, a vi se sklanjate koliko možete, ali ne možete da izbegnete osećaj jeze kada vidite te ljude koji su pripiti, koji dovikuju, dobacuju i osiono se ponašaju, sa oružjem u rukama. U to vreme smo boravili kod mojih u naselju Selakovac, što će se pokazati kao loša strana svega, jer smo bili u prilici da svedočimo svemu ovome što se svakodnevno dešavalo. S obzirom da nismo imali posla i nikakve perspektive, prvo su otišli moj suprug i brat sa porodicom, a ja sam im se pridružila posle mesec dana”, ispričala nam je Muamera.
Ističe da je i danas prati taj osećaj ulaska u autobus, koji podseća na ambis, za koji ne znate koliko je dubok i kakav vas pad čeka na kraju.
Nakon kraćeg boravka u Švedskoj vratili su se u Novi Pazar, potom otišli u Nemačku, a nakon nekoliko godina vratili se u rodni grad, odlučni da ga više nikada ne napuste.
Novopazarka Mevluda Melajac rekla nam je da joj se devedesetih godina, u veoma kratkom vremenu, srušilo sve ono u šta je čvrsto verovala, odjednom je mnogo toga nestalo.
”Prosto osetiš želju jedne grupe ljudi da te nema, bez razloga, samo da te nema. To je nešto što mi koji smo prošli kroz to nikada nećemo zaboraviti, to ne može da se zaboravi. Kada govorim, ja ne govorim o narodu, nego o državi i njenom rukovodstvu, koje je smislilo planski da uradi nešto vrlo ružno, a za nas je moglo da bude tragično”, kaže Mevluda.
Ona ukazuje na činjenicu da su se tada mnogi plašili mogućnosti da počne da se puca po gradu.
”Tu su bili topovi i cevi okrenuti prema gradu, nije to bilo jednostavno, ali prosto suočiš se sa tim, odeš i vidiš. Onda vidiš naoružane ljude po ulicama, rezerviste sa bradom i bez brade, zapuštene i raspuštene, bez discipline, a sve je to uticalo na nas. Onda čuješ da su neke zatvorili ili pozvali na razgovore, pretukli, traže oružje, a sve to dovodi do uznemirenosti ljudi”, priča Mevluda.
Topovi na brdima oko Novog Pazara i danas su u sećanju i Razi Nikšić, koja bi ih svako jutro ugledala čim bi otvorila vrata od kuće, kada pođe na posao.
”Sam pogled bi nekako išao tamo, a cevi pravo u mene uperene. Te godine me asocijaraju na nervozu i strah. Jednom nam je jedna kolegenica rekla da je uveče u kasne sate prolazila pored njene zgrade grupa rezervista, a da je jedan od njih u pijanom stanju svašta rekao. Ona nam je to pričala sva preplašena, a onda smo mi sve to u svojim glavama premišljale, jer se setimo one narodne šta trezan misli, pijan govori”, seća se Raza.
Otkriva nam i detalj da je u to vreme ušteđevinu ušila u porub jedne punije jakne, koju bi obukla ukoliko bi se moralo bežati.
“Ukućanima sam govorila: ako ja zaboravim ovu jaknu uzmite je vi, jer mi je mnogo topla, a oni nisu znali da je novac unutra. Danas se ponekad nasmejem kada se toga setim, ali i nekih svojih svojih razmišljanja, ali u suštini sve je to mnogo žalosno“, kaže ona.
Benina Smailbegović je te godine opisala kao veoma teške, a priseća se velike želje da se pogne namirnicama ili novčano rodbini u Bosni i Hercegovini.
“Bilo je tada potresnih scena, jer bi neko bi dobio vest da mu je neko od rodbine u Bosni ranjen ili ubijen, pa bi onda bilo plakanja. Nekako smo hteli tim našim rođacima da pomognemo tamo, a ovde je bila inflacija, prodavnice maltene prazne, bilo je žalosno ući i gledati te prazne rafove. Nemaš šta da im pošalješ, pa bi uzeli nekoliko glavica luka i tako te stvari, napravili bi neki skroman paket I poslali preko nekih organizacija. Međutim, kada bi se povremeno čuli sa njima saznali bi da ti paketi nikada nisu došli do njih. Nekada bi im slali i pare, to bi im stiglo i eto bar malo olakšalo situaciju”, priča Benina.
Novopazarka Binasa Sebečevac takođe ukazuje na veliku inflaciju i činjenicu da bi vrednost novca preko noći opadala.
“Sećam se da si 1993. godine mogao za 10 maraka mnogo šta da kupiš, a 1994. godine ništa. Moj suprug bi doneo uveče platu, a ujutru sa njom nismo mogli ni šibicu da kupimo. Donese ovoliki slog, ujutru to ništa ne vredi, još uvek čuvam neke pare iz tog vremena“, kaže Binasa.
Dodaje da je svaka žena u Novom Pazara u to vreme na svoj način tugovala za tim ljudima koji beže iz Bosne, ali i za svoje najmilije.
“Pričali bi međusobno, plakali i jadikovali. Nije me bilo strah za moj život, već za život moje i druge dece“, priča nam suznih očiju.
Preživljavala je te godine na svoj način i Fatima Međedović, svakodnevno gledajući i slušajući vesti, uglavnom stranih medija, plačući nad prizorima koje bi videla.
“Pribojavala sam se da to ne dođe i kod nas. Iz Bosne su dolazile priče o ubistvima, mučenju i silovanju, a ja sam sve to preživljavala kroz svoju psihu. Mnogo mi je teško pao taj rat kao pripadnici bošnjačkog naroda, uostalom bilo koji rat u svetu mi teško pada”, iskrena je Fatima.
Mehdija Šušević kaže da kada se danas seti perioda devedesetih godina, odmah joj se javi košmar u glavi.
“Mi smo bili veoma hrabar narod, jer sada kada vratim film i kada počnem da razmišljam o tim godinama, onda sebe pitam da li je to bilo moguće, da smo mi sve to preživeli i da smo ostali psihički zdravi. Ljudima koji su to posmatrali sa strane sigurno na sve to gledaju malo drugačije, ne malo, nego mnogo drugačije. Kada se čovek nađe u nekoj situaciji, kada su problemi, onda jednostavno hteli ili ne hteli moramo da se naviknemo na to. Hvala Bogu, ostali smo svoji na svome”, zaključila je Mehdija.
Kao što su tokom ovih emisija više puta ove hrabre žene ponovile: rat nije doneo dobro nikome, pričalo se, a ne ponovilo se.
Realizaciju serijala dokumentarnih emisija finansijski je podržala REKONSTRUKCIJA ŽENSKI FOND, u okviru programa Specijalni fokus. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
A. Bajrović
