Takođe sam naučio da je sloboda ograničena i našim strahom pamteći rečenicu „Tvoja sloboda jednaka je tvojoj smelosti da kažeš istinu i postupaš pravedno“, a negde kasnije sam shvatio da je suštinska sloboda u stvari u verovanju.
Verovanje u iskonsku pravdu nam onemogućava da narušimo tuđa prava, a istovremeno nas motiviše da i mi budemo pravedni. Pa tako nekako u ovom tekstu na početku povezasmo slobodu i pravdu, jer jedna bez druge ne mogu.
Sloboda bez pravde to jest i pravda bez slobode ne mogu i predstavljaju samo privid jednog ili drugog. Pa tako „slobodno o svemu“ istinski možemo govoriti jedino ako budemo pravedni.
Pravda mora biti u našem odnosu prema Bogu, prema društvu ali i prema sebi samima. Pravda prema Bogu se sastoji u poštovanju verskih propisa, pravda prema ljudima u tome da ne narušimo njihovu slobodu, a pravda prema sebi da uvek, u svakom momentu, u svakom izboru, biramo ono što je ispravno, čak i ako nam je to trenuntno teža opcija.
Jednom sam čitajući jednu knjigu na početku našao citat: „Moj narod boluje od neznanja, siromaštva i razjedinjenosti. – Sloboda je u verovanju. Borićemo se naukom protiv neznanja, umećem i veštinama protiv siromaštva i jedinstvom i solidarnošću protiv razjedinjenosti“.
Prvi deo citata govori o samospoznaji. Potrebno je da spoznamo, istinski, pravdeno, ko smo. I kao narod i kao pojedinci. Jer društvo je skup pojedinaca. I mi često kažemo ako hoćeš da promeniš društvo moraš da kreneš od promene pojedinca, ali pojedinac se ne može menjati ako nije spoznao da je promena potrebna.
Znači, ako kao društvo imamo bolesti, a imamo, i one se i danas manifestuju u obliku neznanja, siromaštva i razjedinjenosti, onda te bolesti treba lečiti. To je smernica prema kojoj trebamo da se menjamo kao pojedinci da bi ta promena rezultirala promenom u društvu.
Iluzorno je pričati o promenama u društvu, a sami smo nespremni da se menjamo.
Da, ja koji ovo pišem i Vi koji ovo čitate i svaki čovek kojeg sretnete je delić slagalice koja predstavlja sliku našeg društva. Pa ako smo već rešili da govorimo slobodno o svemu hajde to iskoristimo kao oružje u našoj borbi za bolje sutra.
Pre nego krenemo pojedinačnom pričom o navedene tri komponenete, hajde da kritiči pogledamo rečenicu „Sloboda je u verovanju“, jer samo se slobodan čovek može menjati.
Zarobljen čovek nema slobodu promene, on mora biti poslušnik i slušati instrukcije. Pa koje to verovanje omogućava slobodu? Verovanje u pravdu, pravdu koja će doći uvek, pa ako zakasni na ovom svetu, čekaće nas na drugom ali će doći.
Znači, potrebno nam je verovanje u sigurnu pravdu, a to podrazumeva nagradu i kaznu u skladu sa našim postupcima. Verovanje u pravdu podrazumeva i pravednost na našem putu, putu prema narednom koraku, jer pravda znači da će naša istrajnost u dobru biti nagrađena.
To nam omogućava da imamo planove, vizije i ideje koje promovišu dobro i da verujemo u njih. I to, ne da ih samo površno pominjemo, već da zaista, istinski verujemo i da podržavamo i motivišemo sebe da, u svakom mometu, biramo dobro umesto lošeg, znajući da će nas takvi koraci voditi kao cilju, ka uspehu, ka suštinskoj slobodi.
Pokazali smo da je suštinska sloboda u tome da, u svakom momentu, između dobrih i loših postupka, biramo one dobre za nas, uz obavezu da ne narušimo prava drugog.
Sledeći deo o kojem smo rekli da ćemo govoriti su naše samospoznaje, naše bolesti, od kojih bolujemo kao drušvo, a koje smo bili slobodni da spoznamo i pravedni da ih priznamo. Te bolesti su neznanje, siromaštvo i razjedinjenost.
„Borićemo se naukom protiv neznanja“. Prvo pitanje koje treba da postavimo sebi je: Da li je neznanje uopšte nedostatak, jer neznanje je, sa druge strane, mirnoća, ležernost i bezbrižnost.
Zato je mnogo lakše, trenutno, biti neznalica, šupljoglavac, glupak. Jer i pametan i glup žive u istom društvu, s tom razlikom što pametan zna za probleme društva, pa se muči da ih popravi i reši, a glupak živi zadovoljan onim što mu se pruži.
Znači ako želimo da pokrenemo pojedince, a time i celo društvo potrebno je da ih motivišemo, a onda i da im omogućimo da se bave naukom. Nauka i znanje se traže u sredinama koje su slobodne i koje ne boluju od istih bolesti koje su se razvile kod većine društva.
Pogrešno je motivisati ljude da se bave naukom, a onda ih usmeravati da stiču nauku na institucijama gde će im znanje prenositi osobe koje su obolele od bolesti koju žele da leče.
Što nas vodi do zaključka: da nauka je način kojim se leči bolest neznanja, ali se nauka traži od ljudi i institucija gde možete prepoznati vrednovanje znanja, pravde i slobode.
Pa gde da nađemo takve institucije? Na nama je da tražimo, među nama, u blizini, u dalekim zemljama… Jer samo naukom pobeđujemo neznanje, a neznanje pobediti moramo ili nas neće biti.
Drugi deo postupka izlečenja našeg društva je sažet u rečenici:„Borićemo se umećem i veštinama protiv siromaštva“. Ukoliko pogledamo koje se to delatnosti i privredne grane razvijaju kod nas, da li se zapitamo da li bi želeli da naša deca provedu život radeći u tim fabrikama, pogonima, radionicama.
Koliko su u tim našim privrednim društvima modernizacija, nove tehnologije i inovacije primenjeni. Da li smo mi kao privreda konkurentni na tržištu u bilo čemu drugom osim toga da se hvalimo kako smo mi jeftina radna snaga.
Koje su to veštine i specifična znanja koje će se tražiti u budućnosti i da li našu decu usmeravamo na to da da stiču veštine i specifična znanja koja će u budućnosti biti tražena i vrednovana.
Vrednovana sa aspekta kvaliteta života i mogućnosti zarade. Jer je, zaista, ne siromaštvo, nego porobljenost, ako čovek zarad sticanja materijanog blagostanja mora raditi kao zarobljenik svakog dana.
Znači, ako želimo društvo koje ne oskudeva u osnovnim stvarima, ukoliko nam kriminal nije prioritet, treba da omladinu motivišemo i upućujemo na sticanje znanja i veština koje će se u budućnosti tražiti. I to da ih upućujemo da budu najbolji, sa najboljim ocenama. Jer, ukoliko naša omladine bude istinski radila na sticanju specifičnih veština i znanja, onda ćemo, kao društvo, veoma brzo da eliminišemo siromaštvo.
I treći koncept je „Borićemo se jedinstvom i solidarnošću protiv razjedinjenosti – neslaganja“. Osnovno civilizacijsko dostignuće koje treba da usvojimo kao pojedinci je mogućnost da se složimo da se ne slažemo.
Da uvažimo različito mišljenja i da to ne shvatimo kao ugrožavanje svog integriteta. Da prihvatimo da na osnovu istih argumenata, različita znanja i iskustva dovode do različitih zaključaka.
Takođe je potrebno da shvatimo da su naše individualne percepcije okruženja, u stvari, slike koje smo mi filtrirali kroz prizmu čula, sećanja, osećanja, znanja, emocija… pa iz toga slede različitosti.
Solidarnost je naša spremnost da pomognemo drugima. Zar je moguće da u društvu gde pojedinci svakodnevno govore o milosti i samilosti, o dobročinstvu i iskrenosti, o verovanju da ukoliko učiniš trun dobra – videće se i ukoliko učiniš koliko trun zla – videće se, zar u takvom društvu mi zaboravljamo na solidarnost i pomaganje.
Potrebno je da vrednosti koje površno prelaze preko naših usana ili misli rebrendiramo, kako se to kaže savremenim jezikom. Potrebno je da pravim vrednostima posvetimo pravu pažnju. Da znamo da je istinski tvoje ono što daš drugom, pa da se trudimo da imamo mnogo više toga što je istinski naše.
Drugi deo ovog koncepta se odnosi na jedinstvo. Koncept jedinstva je od ključne važnosti za svako društvo, jer bez jedinstva nema ni društva. Jedinstvo podrazumeva zajedničke ciljeve.
Ukoliko kao društvo, na osnovu nauke, o kojoj smo govorili, ispravno definišemo zajedničke ciljeve, biće nam olakšano jedinstveno delovanje na osnovu tih ciljeva. Za jedinsto je potrebno da svi imamo iste uslove koji se tiču prava i obaveza.
Najveći rušilac jedinstva je nepravda. A najveći integrator jedinstva su pravda i verovanje. Jer ako verujemo u postavljene cilje i pravedno postupamo na putu njihovog ostvarivanja onda će nam jedinstvo doći samo po sebi.
Jer je dobrobit mog druga, prijatelja, komšije, kolege istovremeno i moja dobrobit, jer idemo zajedno kao istom cilju. Ukoliko se vozimo istim vozilom, ko god da doda goriva u rezervoar utiče na to da on sam a i svi ostali putnici imaju više šanse da dođu do željene destinacije.
I na kraju, a na kraju je uvek novi početak, treba reći da mi imamo svoje izazoove (ne probleme nego izazove) i kao društvo i kao pojedinci. Ukoliko budemo samo kritikovali, sa strane, trenutno stanje u kojem se nalazimo i bolesti koje nas muče, nemamo šansu za uspeh.
Ukoliko se sami pokrenemo, na putu upoznavanja nauke, sticanja specifičnih znanja i veština i na putu solidarnosti i jedinstva onda imamo šansu. E ta šansa treba da nam bude novi početak, početak našeg puta k našem ličnom unapređenju i delovanju a time i boljem društvu u celini.
Pa šta čekamo, krenimo!
Autor teksta je dr Šemsudin Plojović, koordinator Regionalnog inovacionog strartap centra u Novom Pazaru.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
