Koju možemo i hoćemo, zbog celokupne simbolike, nazvati – prazničnom.
Iako je, zahvaljujući izbornoj “volji naroda”, mogla da bude formirana za dan-dva, na formiranje Vlade se čeka(lo) do poslednjeg trenutka. Po principu oteži-rasteži.
U međuvremenu se naravno, u periodu od gotovo pola godine, smestilo hiljadu razloga zbog kojih je trebalo spasavati “narod i državu”. Koliko da nije dosadno.
Pa je tako još jedna izborna godina postala izgubljena godina. Kojih je od 2012. godine naovamo – baš previše.
Šta, međutim, obelodanjivanje (širokog) spiska kandidata/kinja za ministre/arke donosi modernoj evropskoj regiji koju neki zovu Sandžakom, a neki i drugačije – centralno je pitanje koje ište odgovor.
Sa formalne strane posmatrano, očigledno je da će i u “prazničnoj” vladi Sandžak nastaviti da igra igru u istom ritmu kao i do sada.
Koalicioni partneri su i ovoga puta namireni i zadovolj(e)ni. Politička stabilnost i dalje – što bi rekli mladi – kida.
U kontekstu participacije sandžačkih političkih velmoža i pratećih im struktura u novoj vladi dva momenta, ipak, zaslužuju analitičku pažnju.
Na jednoj strani, kada je reč o grupaciji političkih stranaka koju čine SDP Srbije i Sandžačka demokratska partija, na izvestan način zaista jeste iznenađenje da će kadar te grupacije nastaviti da duži resor i u novom mandatu.
Jer, nakon – najblaže rečeno – nesnalaženja u komunikaciji sa javnošću tokom izborne kampanje, skromnih rezultata u prethodnom periodu i sve glasnijih čaršijskih priča o povratku u Vladu nekih iskusnijih kadrova – iznenađenje je na mestu.
Na drugoj strani, jedan će lider Stranke pravde i pomirenja konačno preuzeti funkciju u izvršnoj vlasti.
Godinama unazad ta je politička partija u podeli vlasti za sebe uglavnom tražila manje nego što vredi. Takvu je praksu uspostavio još prethodni lider, pa je aktuelni sada dočekao da se kroz nekoliko iteracija nađe u poziciji da ostvari jedan davni san – ministarsku poziciju.
No, forma je jedno, a suština je nešto sasvim drugo.
U nekim davno prošlim vremenima, bilo kakva značajnija politička rabota kakvog regionalnog političara u prestonici bila bi posmatrana kao vanredno važna stvar. I uspeh. I od strane javnosti bila bi praćena sa znatiželjom i poprilično velikim očekivanjima.
Danas, to je samo činjenica koja se konstatuje. I ništa više od toga. A tome su ponajviše doprineli upravo obnašatelji raznoraznih “visokih državnih funkcija”.
Zahvaljujući političkoj nemoći da se izvrši uticaj na rešavanje nagomilanih političkih, ekonomskih i socijalnih problema sa kojima se Sandžak suočava – učešće u vlasti na nacionalnom nivou je obesmišljeno i svedeno na statistički podatak, koji je od koristi jedino onima koji drže dizgine apsolutne vlasti u svojim rukama.
To sirotinja raja dobro vidi i zna. Jer nije slepa kod očiju. Zato više niti lajkuje, niti šeruje. Dozlogrdilo joj.
Autor teksta je Teo Taraniš, koordinator Akademske inicijative “Forum 10” iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
