Mnogima je njeno ime asocijacija na KUD “Senko Rašljanin“, kojim je rukovodila i postavila brojne koreografije.
Pored brojnih mladih kojima je bila učiteljica, ali i onih koji su prošli kroz KUD i koja je i danas zovu “učiteljka“, sa suprugom Slobodanom ima troje dece, a baka je i jedne male Darije.
Ekipa portala Free media prošetala je sa Slađanom njenim ulicama sećanja u Novom Pazaru, odnosno delovima grada kojima se često u mislima vraća.
Video emisija Ulicama sećanja sa Slađanom Anđelković
Ulica Stevana Nemanje
Šetnju smo počeli iz ulice Stevana Nemanje, tačnije ispred Osnovne škole “Bratstvo“, dela grada gde je Slađana rođena u porodici Mišović, odrasla i počela prve životne korake.
“U blizini se nalazi ulica Stane Bačanin u kojoj sam rođena, a tu je i ulica Omladinska u kojoj sam odrasla, živela sa roditeljima i bratom. Ovde je i moja Osnovna škola ’Bratstvo’, koja i danas nosi isti naziv, zatim i vrtić u ulici Gojka Bačanina“, počinje ona svoju životnu priču.
Kaže da njenu porodicu i nju sve lepe uspomene vezuju za ovaj grad. Njenu muzikalnost prepoznali su roditelji, pa je sa igranjem počela sa samo četiri godine.
“U školi su učiteljica Munevera i učitelj Bido počeli da vode školski folklor, a nas nekoliko smo igrali te neke osnovne korake, koje smo izvodili u to vreme na sletovima za 25. maj, dan Titovog rođendana. Bila su to lepa vremena, lepo druženje i početak, možda tada sasvim slučajan, nečega što je obeležilo moj život“, priseća se Slađana.
Ističe da je u kontaktu sa svim drugarima iz osnovne škole zahvaljujući društvenim mrežama.
“To su predivna prijateljstva koja ostaju za sva vremena. Život donese momente koji su potpuno drugačiji, meni, mojoj porodici, a verovatno i svima koji su otišli iz ovog grada. Prosto, splet nekakvih situacija se namesti da ljudi odluče da promene sredinu na bolje ili iz nekih drugih razloga. Uglavnom, svi oni koji su otišli odavde sigurna sam rado se vraćaju i sećaju nekih lepih stvari“, kaže Slađana.
Osim folklorom, u “Bratstvu“ je počela da trenira i odbojku, koja je i danas njena velika ljubav.
“Od osnovnih elemenata, uspeli smo da u jednom trenutku napravimo prvu žensku odbojkašku ekipu na nivou grada. Ponosim se i činjenicom da smo u tom trenutku osnovali ženski odbojkaški klub. Trenirala sam i igrala za Ženski odbojkaški klub Novi Pazar nekih pet, šest godina. Bili smo potencijalno dobra ekipa, a kasnje je naravno otišao svako svojim putem“, rekla je ona.
Priseća se da je nastavnik Miša Čeković, koji je u to vreme vodio tu ekipu, bio veoma razočaran kada je video da ima duge nokte.
“Oduvek sam volela duge nokte, a on je smatrao da ja ne mogu da budem dobar tehničar i dizač sa takvim noktima. Simpatično je bilo kada je toga dana hteo da me izbaci iz ekipe. Međutim, uspela sam budem i tehničar ekipe sa takvim noktima“, priča sa osmehom na licu.
Danas pokušava svoje učenike u Beogradu da nauči osnovnim elementima, ne samo odbojke, već i ostalih sportova.
“To je veoma važno, često imam običaj da kažem da učitelj mora da bude jedna svaštara, odnosno osoba koja je naklonjena brojnim talentima. Taj period prva četiri razreda osnovne škole je veoma važan, zato treba da se potpuno posvetimo đacima i izvučemo njihove talente na videlo“, priča nam Slađana.
Gradski trg
Njena sećanja dalje su nas odvela do centra grada, odnosno Gradskog trga, gde su se ukrštali mnogi putevi i dešavanja, čija je ona bila učesnica, ali i organizatorka.
“Ovde pored je zgrada Kulturnog centra, koja se nekada zvala Dom kulture, gde su bili moji prvi koraci na sceni, sa samo sedam godina. To je tada bilo potpuno normalno, mislila sam da to tako treba, jer nisam bila svesna činjenice da sam tada igrala sa drugarima koji su osam godina stariji od mene. Probe folklora imali smo dugo u sali na drugom spratu, a neke delove smo vežbali u samoj Koncertnoj dvorani. Čini mi se da poznajem svaki delić ove zgrade od početka do kraja. Sve njene promene sam doživela. Kada uđem u nju imam osećaj kao da ulazim u svoju kuću. Naviru mi emocije, ovde smo se skupljali na nivou grada i pravili predivne manifestacije. Posebna zgrada i poseban osećaj kada sam u njoj. Napomenula bih da to nije bilo samo nastupanje sa folklorom, već smo pevali i u horu“, kaže Slađana.
Folklor je igrala godinama, a kasnije, nakon 10 godina pauze, počela da vodi KUD “Senko Rašljanin“.
“Slikar Rešad Prtinac i ja smo radili u istoj školi, a kroz razgovor su nam se pojavile želje da ponovo zaigramo i tako je sve ponovo krenulo. U međuvremenu sam rodila troje dece, bavila se profesijom učiteljice. Moram da priznam da u početku nije bilo jednostavno baviti se takvim stvarima i ponovo kao porodična žena krenuti sve iz početka. Sreća pa su svi u porodici bili uključeni, suprug mi je bio najveća podrška, deca su bila igrači, kasnije koordinatori malih grupica. Sve se negde poklopilo, sve je išlo u pravcu muzike, igre, velikih društava i putovanja“, iskrena je ona.
Nema tačan podatak koliko je mladih prošlo kroz ovaj KUD, ali zna da ih je u početku bilo oko 150, a da je i danas svi oni zovu “učiteljka“.
Tvrdi da Novi Pazar obiluje sa talentovanom decom, koja su usmerena muzički, ka pevanju, sviranju i igranju.
“Zato danas ne mogu da koračam dva minuta ulicama ovog grada, a da se ne pozdravim sa nekim, da ne naiđe neko ko je bio u folkloru ili moji bivši đaci. U kontaktu sam sa skoro svima, posmatram ih kako rastu, kako imaju neke svoje živote, porodice“, kaže Slađana.
Ulica Kej 37. sandžačke divizije
U ovoj ulici je Osnovna škola “Stefan Nemanja“, gde je Slađana radila punih 18 godina, od maja 1994. godine.
“Neverovatan je osećaj kada to što ste učili krenete da sprovodite u delo. Kada zatvorite vrata od učionice, tu nastaje mali divni raj, u kojem sa tom divnom decom provedete četiri-pet časova, četiri godine. U deci ne postoji razlika. Mislim da su deca odraz i ogledalo onog ko je u učionici sa njima, jer učitelji nekada budu više nego sami roditelji“, kaže ona.
Smatra da se zahvaljujući načinu, posvećenošću i dobrim radom baljenja decom iz svake generacije može izvući maksimum.
“Tako je sa decom u Beogradu, ali i u Novom Pazaru, za mene bilo predivno iskustvo i dan danas lepa sećanja na divne generacije. Kada se čujem sa generacijama iz ove škole, kao i sam onim koje sam već imala u Beogradu, onda shvatim da se bavim predivnim pozivom, koliko god da u međuvremenu bude teških momenata“, priča Slađana za portal Free media.
Na naše pitanje da li postoji mogućnost da zaigra folklor i u Beogradu, odgovara da je u jednom trenutku bila umorna.
“Bavljenjem folklorom kada ste na sceni je lepa, a sa ove strane baš teška priča. S one strane prosto uživate i igrate, a sa ove strane imate kompletnu organizaciju i brigu. To je zaista bezbroj putovanja koje smo imali, bezbroj organizacija koje sam morala da napravim, nije to bilo lako. Sve je trebalo iskoordinirati, dovesti na određenu meru. Jedino što me održavalo i vodilo u toj priči su dečiji osmesi, želje i pitanja: kada ćemo učiteljka, gde idemo ove godine, gde putujemo. Dešavalo mi se da na tim putovanjima koje smo imali po celoj Evropi i Istoku, neke od tih gradova nisam ni videla“, priseća se.
Ulica AVNOJ-a
Šetnju smo priveli kraju u ulici AVNOJ-a, jer je Slađana sa porodicom živela najpre u Novoj, a potom 14 godina u Staroj lučnoj zgradi.
“Opet neke lepe uspomene i divan komšiluk u obe zgrade. To je inače karakteristika ovog grada, da su ljudi gostoprimljivi, srdačni i otvoreni. Sećam se trenutaka kada sam se doselila sa dve bebe, sinovi su blizanci, kada su komšinicie srdačno skočile da pomognu i da mi budu u svakom trenutku od koristi. Uveče su bile neke divne sedeljke sa mojim komšilukom u Novoj, ali i u Staroj lučnoj zgradi, gde smo stekli prijatelje za čitav život“, kaže ona.
Priča da i danas u Beogradu imaju dobre komšije, te da to možda ponekad zavisi i od vaše otvorenosti i srdačnosti.
Njena deca su danas odrasli ljudi, jedan sin već ima i svoju porodicu, od kojeg ima unuku Dariju.
“Oni su sada u uzlaznom delu, bave se svojim profesijama i nalaze svoj životni put. Rado i oni dolaze u Novi Pazar, mada trenutno i nemaju baš mnogo vremena. Pretpostavljam da će se kasnije, kada budu stariji sve više vraćati svom rodnom gradu, jer su ovde i neke njihove ulice sećanja“, kaže ona.
Na kraju ističe da su Novi Pazar uvek činili ljudi, koji su nekada odlazili iz njega, a nekada ostajali.
“Moj sin je dobio ime po velikom čoveku, Predragu Peruničiću, koji je vodio hor. Ovo je oduvek bio grad koji je privlačio ljude velikih energija, entuzijazma, a koji su se bavili omladinom i decom. Zaista želim da se sećam ovog grada po lepom, kao što se sećam sve dece, svih generacija koje su bile u mom okruženju, svoje i suprugove porodice, porodice koju smo mi ovde formirali”, zaključila je Slađana na kraju razgovora.
A.Bajrović
Tekst i emisija su urađeni u okviru projekta “Ulicama sećanja”, koji realizuje Udruženje građana Free media, a sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Pazara za 2023. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
