Ona za portal Free media kaže da je vez posebna vrsta primenjene umetnosti, koja je ispunjava i inspiriše.
“Nisam isključivo domaćica. Zaposlena sam, sama gajim dvoje dece, radim i muške i ženske poslove i sve su to neke obaveze koje završavam, ali vez je nešto samo za mene. Dok vezem, kao da slikam stanje sopstvene duše u momentu izrade. Tehnike veza su tako umirujuće i mislim da nijedna psihoterapeutska seansa ne može da vas opusti kao vez“, priča nam ova Novopazarka.
Kaže da je oduvek volela da radi nešto svojim rukama, a takozvane ženske veštine izrade ručnih radova nasledila je od svoje nane i majke.
“Naše nane nikad nisu bile bez nekog rada u rukama. Nana rahmetli je više plela, a mama heklala i šila. Kada bi moja nana plela pulover, ja bih plela mali za lutkicu. Ako bi mama šila suknju, ja bih to šila za lutkicu. Uvek sam nešto radila svojim rukama, od najranijeg detinjastva“, priseća se Seada.
Osim veza, ona sebi šije garderobu i hekla. Apsolvirala je kriminalistički fakultet, a zaposlena je u tekstilnoj firmi u laboratoriji za tehnologiju i razvoj.
“Radimo razne efekte na farmericama, kao što su izbeljivanje, bojenje, kamenovanje. Tražili su od mene da izmislim nešto, a ja sam počela da vezem po farmericama“, kaže ona.
Ideja je bila da uradi takozvanu “sašiko“ tehniku, koju su predstavnici njene firme videli na nekom sajmu u Barseloni.
“Nisam ni znala šta je sašiko tehnika. Istraživala sam na internetu i saznala da je u pitanju japanska, neverovatno precizna tehnika kojom se dobija slika na platnu, kao da je mašinski urađena. Tek kada sam je savladala, kontaktirala sam predstavnika holandske firme iz Amsterdama, koji je učestvovao na sajmu u Barseloni, da proverim da li je to to, a on se iznenadio se kad je video da sam sama to uradila. Posle sam počela da vezem cveće i drveće po farmericama“, priča Seada uz osmeh.
Od kada je od novopazarske dizajnerke Irme Nokić dobila đerđef na poklon, Seada je počela da stvara prava mala umetnička dela.
“Ona je znala da volim da vezem i poklonila mi starinski đerđef. Onda sam dobila neverovatan izvor inspiracije i počela sam da ih naručujem preko inerneta. Crtala sam na platnu labuda, cveće, leptira, razne simbole, kaligrafiju, poruke, birala boje bez ikakvih pravila. Kako se slika završava, ja ne mogu da je ostavim, već moram da je završim da bih videla kako će da ispadne. Taj proces dobijanja forme u nekoliko faza je mnogo lep i sve više vas vuče da radite. Često bih ostajala budna do kasno u noć kako bih videla rezultat najnovije kreacije na platnu i tako sam počela vezovima da ukražavam kuću“, objašnjava ona.
Kada u kući nije više bilo mesta, Seada je počela da izrađuje unikatne poklone za prijatelje koji, kako ističe, znaju da cene ručni rad, a među njima je i redakcija našeg portala.
“Nemam više mesta da ukrašavam stan, ali imam da poklanjam i to mi bude još lepše. Znam otprilike kome takav poklon može da se svidi, a ko će reći da je to nekakav dokonluk. Ručni rad sve više postaje cenjen i svaki je unikatan“, ističe ova vredna žena, čuvarka tradicionalnih ženskih veština.
Žene iz njene generacije nisu baš obdarene i ne praktikuju ručne radove, kao što su njihove nane u prošlom veku, ali ima i onih koje razumeju tu ljubav i zanimaju se za takve stvari.
“Krenuti do komšinice sa radom u rukama, to je bila karakteristika većine žena u prošlom veku, sada je prava retkost. Ja to često radim, a najsmešnija situacija je kada odem kod moje mame, ja sedim sa iglama u rukama, a ona s telefonom“, navodi ona uz osmeh.
Reakcije okoline, na njen gotovo opsesivan hobi su različite.
“Uglavnom se družim sa ljudima širokog uma i širokog srca, koji razumeju moje radove. Rekla bih da me dobri ljudi razumeju, mada ima i onih koji to kritikuju, pa i osuđuju ili ismejavaju. Ali kad treba nešto da se zakrpi, meni se obraćaju“, kaže Seada.
Ona ima praktična rešenja za gotovo svaku situaciju sa garderobom.
“Ako imam neku fleku od mastila i slično, ja izvezem cveće preko džepa, preko zadnjeg dela pantalona i to mi postanu omiljene farmerice“, objašnjava ova praktična žena.
Njeni radovi nemaju cenu.
“Unikatni ručni radovi mogli bi da se razviju u biznis, da se od toga zarađuje, ali ja nekako više volim da poklanjam. Meni je zadovoljstvo i satisfakcija kada vidim da se neko obraduje takvom poklonu. Ja onda dobijem ljubav, koja se uvećava kad se deli i to me usrećuje“, ističe Seada.
Kad se namnožilo dovoljno njenih unikatnih ramova, nastala je izložba “Ram za san“ tokom proteklog Ramazana u Centru za decu i mlade “Duga“.
“Ta izložba je bila toliko lepa, a žene iz Duge su tako drage i posebne, kao da ste u nekoj posebnoj dimenziji. Imaju tako dobru, pozitivnu energiju. Rade sa decom i pune su ljubavi, koju šire na sve u svom okruženju. Umeju svemu da se raduju i da cene. Tog dana sam se osećala neverovatno. Deca zapitkuju, a njihove radioničarke su takođe kao deca, vrlo iskrene i neiskvarene. Bilo je puno dece, oduševljenja zagrljaja, i taj dan mi je ostao u posebnom sećanju“, priseća se Seada.
Kaže da su je posle izložbe pozivali da kupe radove, koje ona poklanja.
“Zvala me je i jedna poznanica koju ne viđam baš često. Tražila je tri rama da pokloni rodbini u inostranstvu, a meni merak što će moji radovi da idu u Nemačku i Francusku. Kad me je pitala koliko ću para, ja sam joj rekla da sam već zaradila i da me pusti da se osećam dobro“, kaže Seada.
Dodaje da je prihvatila Duginu ponudu da bude angažovana na radionicama primenjene umetnosti sa decom.
“Mnogo je lepo kada radite nešto što volite. Tada se najbolje osećamo. Kad se radi iz srca, ideje same dolaze. Kod veza ima mnogo različitih tehnika, ne znam ih sve, jer to je široko polje za istraživanje i iskazivanje umetničkog dara. Svako ko ima dara, želje i strpljenja, može time da se bavi“ poručuje ona.
Na naše pitanje da li bi volela da je upisala primenjenu umetnost umesto kriminalistike, Seada naglašava da ništa u svom životu ne bi menjala.
“Uvek sam želela da spašavam ljude i zato sam upisal kriminalistiku u Beogradu i apsolvirala. Želela sam da pomažem ljudima, istražujem, pronalazim krivce, a pošto nisam diplomirala, počela sam da ih spasavam na drugi način, spašavam im dušu ili bolje reći spašavam stare ženske zanate od zaborava“, objašnjava ona.
Dodaje da je i patrijarhalna sredina imala uticaja na njenu odluku koji fakultet će upisati, ali da je majčinstvo promenilo.
“Nisam završila fakultet, jer sam požurila da se udam, a onda sam dobila decu. Potreba da jurim pravdu i izlažem se riziku, nije bila ista kad sam postala majka, jer su mi deca postala smisao života. Ispostavilo se da je umetnost lepši način spašavanja sveta. Uživam sa decom, vezovima i cvećem“, zadovoljno zaključuje ova neobična Novopazarka.
S. Ljajić
