Nikakvo ukazivanje, pozivanje, apelovanje ili zahtevanje u razvaljenoj državi i urušenom društvu nema smisla i svrhe. Realno. Zato evo nekoliko ličnih stavova.
Uprkos preovladavajućem narativu koji bi da nas natera na brisanje pamćenja i reviziju istorije, na današnji je dan – na 80. godišnjicu velike svetske pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu i 75. godišnjicu donošenja Šumanove deklaracije kojom je utrt put budućem (današnjem!) evropskom jedinstvu – iznimno važno vratiti se vrednostima.
Sloboda, antifažizam, mir, demokratija, poštovanje ljudskih prava, pravda, jednakost, vladavina prava, solidarnost – zvuči poznato i primamljivo, zar ne?
Uprkos nadanjima, željama i očekivanjima najvećeg dela građana Republike Srbije, u proteklih više od jedne decenije od trenutka započinjanja pregovora o članstvu Republike Srbije u Evropskoj uniji nije učinjeno dovoljno i nije učinjeno sve što je moglo i moralo da se učini da bi taj proces bio doveden do kraja.
Nasuprot tome, učinjeno je sve što se moglo učiniti da taj proces bude zaustavljen. I on je zaustavljen. A za to je najodgovornija vlast.
Uprkos pokušajima da se u poslednjih nekoliko meseci, posle cele tri i po godine zastoja, sa mrtve tačke pokrene proces izrade Akcionog plana za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, ovoga puta motivisan isključivo obavezama preuzetim u Reformskoj agendi i zbog novca iz Plana rasta za Zapadni Balkan, položaj, prava i potrebe nacionalnih manjina u Srbiji ostaju na marginama.
Tu su bile i tu će ostati. I tu nikakav akcioni plan ne može da pomogne. Jer, pokazalo se, problemi nacionalnih manjina ostaju nerešeni kako sa, tako i bez planova i programa. I za to je najodgovornija vlast, ali su vala odgovorne i nacionalne manjine.
Uprkos protoku vremena, sećanje na razgovor u sedištu Evropske komisije u Briselu iz sada već davne 2018. godine ne bledi. Naime, na konstataciju predstavnika civilnog društva da, u tom trenutku, autoritarne tendencije vlasti u Srbiji počinju da poprimaju sve otvoreniji i opasniji oblik diplomatski je odgovoreno da “Evropska unija želi da vidi unutrašnju dinamiku”.
Bio je to tada, a i sada je aktuelan, odgovor na očekivanje da će Unija pospremiti naše dvorište. Iako sa zakašnjenjem, “unutrašnja dinamika” je danas konačno tu. Dočekali smo je. Hvala studentima. A Evropska unija nije i neće ostati nema na nju. Vidimo to poslednjih dana. Hvala Marti Kos, Toninu Piculi i Ireni Jovevoj.
Na kraju i uprkos svemu, na današnji dan valja zaključiti: EU je tu! Jedina.
Autor teksta je Teo Taraniš, koordinator u NVO Akademska inicijativa “Forum 10”.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
