Svetski poznata atletičarka Amela Terzić Ljajić, koja živi u Novom Pazaru, ostvarila je zavidne rezultate na evropskim i svetskim takmičenjima. Dobitnica je brojnih nagrada, priznanja i medalja, zlatne evropske juniorske i srebrne svetske. Ostvarila je odlične rezultate na atletskim stazama širom planete na distancama 800, 1.500 i 3.000 metara. Na Svetskom juniorskom prvenstvu 2012. godine oborila je nacionalni rekord, a 2015. ispunila normu za Olimpijske igre u Brazilu, oborivši 47 godina stari rekord Vere Nikolić. Rođena je u Priboju, a osnovnu školu završila je u Nemačkoj. Od 2006. godine živi i radi u Novom Pazaru, udata je i majka je troje dece, a nedavno je reizabrana za predsednicu Sportskog saveza Novi Pazar.
Free media: Nedavno ste ponovo izabrani za predsednicu Sportskog saveza Novog Pazara. Da li ste to očekivali?
Terzić Ljajić: Trudila sam se zaista da ponovo budem na čelu Sportskog saveza, ali želim pre svega da klubovi budu zadovoljni. Ako klubovi nisu zadovoljni, onda nisam ni ja.
Free media: U kojoj meri se Vaš život promenio sada kada ste od svetski poznate atletičarke postali supruga i majka?
Terzić Ljajić: Život mi se promenio od kada sam postala majka, majčinstvo me je promenilo. Sada imam novu funkciju, odnosno obavezu da brinem o deci i o tome kako ću ih odgojiti. Mislim da je to danas mnogo teško, jer moramo svemu da se posvetimo maksimalno, vodeći računa o svakoj sitnici. Vreme u kojem sam ja odrastala i živela, nije isto kao vreme u kojem moja deca odrastaju.
Free media: Kako ste Vi odrastali i ko je prvi prepoznao Vaš talenat za atletiku?
Terzić Ljajić: Počela sam da treniram u četvrtom razredu, još dok smo živeli u Nemačkoj. Prvobitno sam trenirala ženski fudbal i rukomet za školu. Međutim, moj profesor fizičkog je prepoznao moj talenat na osnovu toga što sam i dečake pobeđivala i javio mi da se obavezno upišem u atletiku. Tako je započela moja takmičarska karijera. Ubrzo smo se vratili u moj rodni kraj, u Priboj. Imali su dobrog trenera, ali Priboj nije razvijen grad i nisam imala uslove za dalji napredak, ni za školovanje ni za trenig. Na jednom takmičenju na MOSI igrama nastupala sam za Priboj. Imala sam želju da nastupam i na Sandžačkim igrama, ali Priboj nije učestvovao, pa sam tražila klub sa kojim bih mogla da se takmičim. Igrom slučaja došla sam do Novog Pazara. Ovde su me prihvatili i ovde sam od 2006. počela da gradim sportsku karijeru.
Free media: Ostvarili ste zavidne rezultate u takmičarskoj karijeri, koji Vam je najdraži?
Terzić Ljajić: Ne bih znala koji da izdvojim zbog toga što sam imala baš lepe trenutke u karijeri, koje više delim sa tim osećajnim faktorom. Na primer, kada sam ispunila normu za Olimpijske igre. To je bilo na takmičenju za KUP Evrope. Vera Nikolić je bila ta koja je držala bivši svetski rekord. Ja sam njen rekord morala da oborim da bih se plasirala na Olimpijske igre. To je bilo 2015/16. godine i ona mi je bila velika podrška, iako je držala rekord 47 godina. Gurala me je napred i ako izgubim ljutila bi se. Imam osećaj da bi se ponekad iznervirala jednako kao i moj trener. Njeni bučni momenti su mi davali dodatnu motivaciju da dobro istrčim. Takođe, ponosna sam na uspeh u godini punoletstva, kada sam bila druga najbrža devojka sveta, vicešampionka na 1.500 metara. Mnogi se nisu nadali da jedna belkinja može da se umeša među Kenijke i Amerikanke. Nema tu rasizma, prosto je neverovatno u tim uzrasnim kategorijama da se jedna belkinja srednjopšrugašica umeša sa njima. Kada sam osvojila tu medalju, čak nisam ni bila svesna toga, ali bilo mi je drago što sam skinula kamen sa srca. Drago mi je i što sam uspela da osvojim madalju na Svetskim univerzitetskim igrama. To mi je jedna od najdražih, zbog toga što je jedna od seniorskih medalja.
Free media: Pored Vašeg napornog rada, zalaganja i rešenosti da budete iznad proseka, ko je još zaslužan za vrhunske rezultate?
Terzić Ljajić: Moja najveća sreća u karijeri je to što su me stručni i dobri ljudi tražili i što sam sa njima bila u kontaktu. Imala sam i dobrog menadžera, koji me nije gledao materijalistički, kao takmičarku koja pravi novac, već kao osobu sa talentom koja može mnogo više da pruži kroz sport. On nije samo menadžer, po profesiji je doktor, ali ga je ljubav prema sportu povukla u menadžerske vode gde je bio iz hobija, a istovremeno je bio i trener. Recimo kada sam bila u Americi na treningu, kada me je on video da idem niz stepenice pod upalom, zabranio mi je trening, a ovde bi bilo po sistemu upala se upalom leči. Tada mi je bilo krivo, ali sada bolje razumem takav odnos. Hoću da kažem da retko ko ima tu sreću da ima takve ljude oko sebe u svetu biznisa. Sedam godina sam nastupala kao ambasdorka Adidasa. Nije trebalo samo njih da ispoštujem već i Olimpijski komitet, Atletski savez Srbije, svoj grad, svoj klub i stvarno sam bila na neki način pod velikim pritiskom. U mlađim kategorijama nije bilo tako, jer nisam morala toliko da uzvaćam, kao u starijim. Takav sam tip, ako neko uloži u mene, želim da mu to istom merom vratim.
Free media: Za takmičarsku karijeru kao što je Vaša potrebno je mnogo odricanja. Da li vam je nešto nedostajalo?
Terzić Ljajić: Kada ste vrhunski sportista, oko sebe imate kompletan tim koji brine o vama, morate da uskladite ceo život prema tome. Na primer, moje društvo je znalo kada može da pije kafu sa mnom, a kada ne i kada mi je popodnevni odmor. Svi su se oni prilagođavali meni, a ne ja njima. Bitno je napomenuti, naročito zbog mlađe generacije, da nema izlazaka uveče, da je neophodan odmor, spavanje, poseban režim ishrane. Nisam smatrala to odricanjem, već jednom vrstom obaveze i posla. Društvo koje sam imala pre uspeha imala sam ga i tokom, a i posle uspeha. To je uži krug prijatelja, sa kojima mogu mnogo toga da podelim. Kada ostvarite određene rezultate, za koje morate dugo da radite i ulažete sebe, to se posle isplati. Možete da birate s kim ćete sesti, razgovarati i ko će vam biti u okruženju.
Free media: Do 2019. ste bili aktivna takmičarka. Šta je bilo presudno da donesete odluku o prekidu takmičarske karijere, koja je praktično bila na vrhuncu?
Terzić Ljajić: Dugo sam razmišljala o tome. Cilj mi je bio da napredujem sa rezultatima da ne budem prosečan trkač. U toj godini sam završila kao jedina učesnica Evropskog prvenstva u dvorani od atletičarki na srednjim prugama iz Srbije. Ostvarila sam državni rekord i jedina u toj 2019. godini od srednjoprugašica dobila poziv za učešće na Svetskom prvenstvu u Dohi. Ta godina mi je bila uspešna, ali ja sam znala tačno kada ću da završim sa sportom, da bih mogla da se opredelim za neke druge životne uloge.
Free media: To nije laka odluka, pogotovu za vrhunsku sportistkinju kao što ste Vi. Kako ste uspeli da okončate karijeru?
Terzić Ljajić: Karijera vas vuče non stop dalje. Ponekad bih četiri godine trenirala da bih skinula sekundu ili nekoliko stotinki ili se približila svom rekordu. Morate da budete spremni na sve izazove u životu koji vas čekaju, kako u sportu, tako i u privatnom životu. Uglavnom, dobro sam razmislila o tome i rekla sam da bih sada želela da napravim pauzu. U slučaju da želim da se vratim, vratiću se, ali za sada želim da se posvetim ovom drugom delu toka života. Posle takmičarske karijere bilo mi je neobično što sam imala mnogo slobodnog vremena. Nisam umela da se ponašam, stalno sam nosila sat i žurila negde, pa se prisetim da nisam više u toj priči i da ne žurim nigde na termin. Sada kada pogledam rang listu onih koji su otpali na dopingu, a to pratim redovno, po toj statistici sam finalistkinja Svetskog prvenstva. Inače, poznato je da vrhunski sportisti, kada završe takmičarsku karijeru imaju dosta psihičkih problema, jer su navikli na jedan poseban ritam. Ja sam to uspela da prebrodim uz pomoć ljubavi koju sam dobila u novoj porodici. Jedno vreme ni ja nisam želela da izlazim iz kuće, jer nisam imala nimalo privatnosti. Gde god bih se pojavila ljudi bi me slikali, pitali zašto sam se udala, a niko da mi čestita. Mislila sam to će proći, ali iako sam već pet godina u braku i dalje dobijam ta pitanja o udaji. Navikli su da me vide na atletskoj stazi, pa ni treneri ne mogu da se naviknu na život koji sada živim.
Free media: Kao posvećena sportistkinja, koja je fokusirana samo na naporne treninge i rezultate, na trkačkoj stazi ste upoznali i supruga, atletičara Jasmina Ljajića. Kako se to dogodilo?
Terzić Ljajić: Jasmin je bio moj sparing partner i na početku smo bili kao miš i mačka, što se mom treneru veoma dopalo. Ja sam u tom momentu imala prvu svetsku, mlađejuniorsku medalju, i dolazi neki početnik, a muškarci su inače fizički spremniji od žena, koji počinje da me pobeđuje na kraćim distancama. Nisam mogla da dozvolim da mene sa svetskom medaljom pobedi neko sa prvim treningom na uzbrdici. Meni je tada bilo 18 godina i muškarci me uopšte nisu zanimali. Bio mi je cilj samo da budem jedna od najbržih devojaka sveta. Sa druge strane on nije želeo da ga pobeđuje žena. Trener mu je reko da će me stići za tri meseca, a ja to nikako nisam želela da dozvolim, međutim na kraju se tako i desilo. Ne znam tačno kada se rodila ljubav među nama, prosto se desilo. Nisam o tome želela da pričam, jer me je stvarno bilo sramota. Nisam želela da ga predstavim kao dečka, već kao supruga.
Free media: Takmičite li se i sada u braku?
Terzić Ljajić: Imala bih želju da budem bolja od njega, ali je nemoguće. Tera me ponekad da trčim, ali ja trenutno mogu samo rekreativno nešto polako da radim, da šetam. Ne mogu da trčim, jer mi nedostaje noćni san, stalno mi se spava. Nedavno me je naterao da trčim 20 puta uz i niz stepenice, zato što nisam htela da trčim na Atletskom stadionu. On se zapravo brine za moje zdravlje, jer je zbog mog sportskog srca potrebno stalno da budem aktivna. Razumem ga, to jeste neophodno, ali čekam da mi deca još malo odrastu.
Free media: Jeste li razmišljali da se vratite takmičarskoj karijeri?
Terzić Ljajić: Nakon prestanka bavljenja atletikom i nakon prvog porođaja, mnogi treneri su me tražili i pisali. Na Svetskom prvenstvu 2022. godine, kada sam bila pozvana kao počasni gost, srela sma trenera iz Australije, čiju ponudu sam odbila. On je bio poznat kao “beli trener”, zato što je stvorio najviše belih olimpijaca koji pobeđuju afričke države. Želeo je da ja budem jedna od tih devojaka, međutim, ja sam rekla da ne želim da odem u Australiju, jer sam se plašila toga što bih morala celokupni život da preokrenem, što nije jednostavno. Ostala sam ovde, zato što sam već bila u godinama kada ne želim da eksperimentišem.
Free media: U kojoj meri su spot i ta sportska disciplina oblikovali Vašu ličnost?
Terzić Ljajić: Što se tiče karaktera, on je ostao isti. Mislila sam da ću biti malo drskija, jer da biste trčali na Svetskom prvenstu morate imati i tu osobinu. Ja je nisam imala, i nažalost, nemam je ni dan danas. Oblikovala me je spoznaja da tačno znam da ako želim nešto da dobijem, onda moram da radim na tome, uz rešenost, disciplinu i upornost. Uspeh se ne donosi na tacni. U drugim sportovima možete birati ko će biti u reprezentaciji, a ko neće. Čak i ako sedite na klupi, ako je vaša ekipa osvojila svetsku medalju i vi ste je osvojili. Međutim, rezultat koji pokažete na atletskoj stazi, to je vaše ime i prezime i to je ono što vas vodi dalje.
Free media: Prepoznajete li u svojoj deci buduće sportiste i da li ćete možda uticati na njih da se bave atletikom?
Terzić Ljajić: Cilj mi je da se moja deca obavezno bave sportom, nebitno kojim. Na taj način će biti zdravi, naučiti fer plej i naučiti da se bore za sebe. Ne želim da iskorišćavaju moje ime da bi dobili nešto za sebe, već treba da se sami za to izbore. To je mnogo važno. Na osnovu iskustva prepoznaću za koji sport su talentovani i za šta treba da se opredele. Pokušaću da utičem samo na to da oni napreduju. Neću se mešati u trenerske poslove. Mnogi roditelji to čine, a to je pogrešno. Smatram da ako dete pošeljate u neki klub, treba da verujete tom sistemu i tom načinu rada. Nije dobro da roditelji previše očekuju od svoje dece, jer to smanjuje samopouzdanje. Ambicija da napravite od dece šampione u mlađim uzrastima, takođe nije dobra. To je uzrast u kojem treba da uživaju i da se grade, a tek u juniorskim i seniorskim godinama da ostvaruju prave rezultate. Ukoliko ih cedite kao pomorandžu, brzo će zamrzeti sport.
Free media: U kojoj meri su uslovi za bavljenje sportom u Novom Pazaru unapređeni u odnosu na period kada ste Vi trenirali?
Terzić Ljajić: Mnogo! Ja sam se za Evropsko prvenstvo u dvorani i Balkansko prvenstvo spremala u zgradi Jezero. Trčali smo u krugovima oko zgrade po sat vremena. Sada sportisti imaju tunel i mogu da treniraju po bilo kakvim vemenskim uslovima. Na Alteltskom stadionu, pred kraj karijere, uspela sam da istrčim Balkansko prvenstvo pred svojom publikom i to mi je dodatno pomoglo. Sada vidite koliko imamo terena. Mlađe generacije sada imaju sve ono o čemu smo mi sanjali. Kada sam došla u Novi Pazar, nije postojala atletska staza. Ja sam celokupan tim vodila do Raške na trening, nekada i do Čačka. Borila sam se svojim rezultatima da dobijemo Atletski stadion. Moram napomenuti da bez podrške države i tadašnjih ministara ne bismo ništa od toga imali ni danas. Posle Evropskog i Svetskog provenstva, kada bih otišla negde na prijem uvek su me pitali šta želim. Mogla sam da tražim šta god sam poželela, a ja sam se borila da dobijemo Atletski stadion koji će koristiti svim građanima.
Free media: Iz ove perspektive, jeste li zadovoljni svojim životnim izborima i da li bi ste nešto menjali da ste u mogućnosti?
Terzić Ljajić: Ako bih nešto menjala, možda bih donekle promenila neke taktike u trci, jer sada imam više iskustva i ništa drugo.
Free media: Koja Vam je najdraža životna uloga?
Terzić Ljajić: Najdraža i najteža životna uloga u privatnom životu mi je što sam postala majka. U sportskom delu mi je drago što sam uspela da predstavim svoj grad i svoju državu na najvećem mogućem nivou, kao prva olimpijka i spotrtska ambasadorka Novog Pazara. Sa 32 godine života mogu reći da sam obišla ceo svet. Gde god da odem imam prijatelje, čak i u Kini, da ne pričam za Nemačku, Tursku i druge zemlje. Sada mi je bitno da mlađe generacije dobiju sve ono što ja nisam imala i da napreduju. Sve što ne mogu da im pomognem sa zvanične pozicije, pokušavam privatno.
Free media: Rođena ste Pribojka, ali Vas često nazivaju Novopazarkom, kako se Vi osećate?
Terzić Ljajić: Već sam napomenula da sam u ovaj grad došla da izgradim karijeru. Ovde sam pronašla ljubav svog života, ostala ovde i ceo život predajem Novom Pazaru, zato što sam osetila ljubav ljudi kroz sportsku karijeru i dan danas. To želim da održavam i da usmerim mlađe generacije da budu bolji od mene, da ostvaruju još bolje rezultate i to mi je cilj. Sa druge strane, ne mogu da zaboravim odakle dolazim. Zavolela sam Novi Pazar i nadam se da ću moći da mu uzvratim za sve što mi je dao na neki način. Predstavljam se kao Pazarka, ali uvek navodim i rodni kraj.
S. Ljajić
Foto: Free media, Privatna arhiva
