Po rođenju Mitrovčanin, a srcem i dušom Pazarac, na atletskoj stazi nije davao pardona nikom.
Onako furiozan, kakvog ga pamtimo tokom cele blistave karijere. I iznad svega skroman. A reprezentovao je “kraljicu sportova” najviše u “kraljevskoj disciplini” na 1.500 metara.
Relativno kasno je počela ta blistava i u anale upisana karijera. Imao je 17 leta kada ga je na školskim krosevima zapazio, tada njegov profesor Rifat Ziljkić.
“Uspeo je da me nagovori da počnem da treniram. Smatrao je da imam talenta i krenulo je. Veoma brzo sam zavoleo atletiku, bukvalno nisam propustio nijedan trening”, seća se Darko u razgovoru za portal Free media početaka u rodnoj Mitrovici.
Od tada pa do kraja karijere, saradnja sa sjajnim stručnjakom će trajati. Video je Ziljkić budućeg asa u njemu. I kao nebrojeno puta, nije se prevario, jer je Darko bez ijednog treninga zauzeo treće mesto na Krosu Kosova i Metohije i to u seniorskoj konkurenciji. A on još uvek “golobrad”, sa 17 godina.
Blistava karijera je počela i mnogo dokazivanja. Samo godinu mu je trebalo da obuče dres sa nacionalnim grbom.
“U februaru 1995. postajem juniorski vicešampion SRJ u krosu i reprezentativac. Niko nije mogao da predvidi da ću ’najdraži dres’ nositi do kraja karijere, sem mene i trenera Ziljkića”, nastavlja priču Darko.
Išao je konstantno uzlaznom linijom, bez iole oscilacija. A konkurencija u to vreme paklena: Dejan Pajkić, Goran Raičević, Dragoslav Prpa, Djordje Milić, između ostalih. Ipak jedno ime Darko posebno izdvaja.
“Moj najveći konkurent je bio Jan Benša. Nepobediv do mog pojavljivanja. Kada sam prvi put trčao na atletskoj stazi u maju 1995. godine i pobedio ga, svi su se pitali: Ko je ovaj dečko? Te godine sam ispunio normu za Svetsko juniorsko prvenstvo u Sidneju i došao do polufinala na 1.500 metara. Sve to sam uspeo sa samo sedam meseci treninga”, priča nam Darko.
To “vatreno krštenje” na velikoj sceni donosi mu dragoceno iskustvo. I još veći motiv. Za razliku od mnogih, nije imao problema sa adaptacijom među seniorima.
“Veoma brzo sam napredovao i lako mi je bilo. Kao junior sam trčao Balkanijadu za seniore i bio “srebrni”. Što bi se reklo, bez ikakvog strahopoštovanja ili treme, ističe on.
Jedan od prelomnih trenutaka u njegovom životu, pa i karijeri, bila je odluka da dođe u Novi Pazar. I ostane ovde.
“Posle duge pauze i svih dešavanja na Kosovu i Metohiji, 1999. godine iz ’Trepče’ prelazim u ’Partizan’, zajedno sa trenerom Ziljkićem. U Pazaru smo živeli i trenirali. Bio sam fantastično prihvaćen od svih. Nemam reči kojima bih opisao gostoljubivost, primljen sam kao da sam ovde rodjen”, pamti Darko te momente.
Sa svoje strane, potrudio se da se oduži na adekvatan način.
“Ponos mi je i velika čast što sam prvi gra]anin Novog Pazara i uopšte sa ovih prostora koji je otišao na Olimpijske igre. Bilo je to 2000. godine u Sidneju”, iskreno govori.
Falilo mu je malo da se nađe možda i u završnici. Ipak što danak neiskustvu, što paklena konkurencija gde je za rivala imao i jednog Hišama El Geruža, remeti mu planove. Nedostajale su četiri sekunde.
“Kruna karijere, čak 36 dana druženja, 20 hiljada sportista na jednom mestu. Poznanstva sa velikim šampionima kao što je bio Hajle Gebreselasije, Hišam El Geruž i puno zvezda iz ostalih sportova”, prenosi nam iskustva iz Australije.
Nije gubio nadu, niti bio razočaran. Posle godinu dana zvanično postaje član Atletskog kluba Novi Pazar.
A rezultati ga promovišu u “Sportskog ambasadora” grada. Dva puta je proglašen za najboljeg sportistu. Nastavio je da niže odličja.
Ostaće upamćeno da je “Večnoj listi” naše atletike, u toj “kraljevskoj disciplini” na 1.500 metara, treći. Ostvarenje: 3:37.52, ispred su samo Elzan Bibić i legendarni Dragan Zdravković.
U Darkovom “vlasništvu” je rekord Balkanskih šampionata. Još uvek je suveren sa rezultatom: 3:39.12. Taj rekord je postavio, sada već davne 2004. godine. Utisak je da mu je ovo nadmetanje, uvek donosilo medalje.
“Ispada tako, jer sam osvojio čak 13 odličja. Šest zlatnih na otvorenom, dve u dvorani. Ostalo srebro i bronza. Podsetiću da sam i pobednik Kupa šampiona, Kupa Evrope. Četvrtoplasirani sam na Mediteranskim igrama. Nastupao na svim velikim takmičenjima. Možda je moglo i više i bolje, ali sam u suštini prezadovoljan”, sumira Darko karijeru.
Neizbežna tema: Atletika nekad i sad?
“Veliki napredak, mnogo više stadiona, mnogo bolji uslovi. Kad sam se takmičio, nismo imali ni svlačionicu, a kamoli stazu. Treniralo se, improvizovalo. Ali mi smo voleli ovaj sport, ništa nam nije predstavljalo problem”, upoređuje on.
Na kraju, poruka mladima iz njegove perspektive.
“U vremenu gde internet i telefoni vladaju, poručujem im da se bave sportom i da stvore sebi što vise slobodnog vremena. Beg od ovog ’tehnološkog ludila’ može samo da ih formira u zdrave ličnosti, sportiste. Pa i zašto da ne i šampione. Novi Pazar zaslužuje da ih ima”, okončao je priču za naš portal Darko.
Iako nije više aktivan na stazi, daleko od toga da je rekao poslednju reč. Sada je na mestu tehničkog direktora Atletskog kluba Novi Pazar. U tandemu sa Rifatom Ziljkićem želi da ovdašnja “kraljica sportova” čuva mesto koje joj pripada.
Uostalom, rezultati govore za sebe. Baš kao što su i za Darka Radomirovića, koji je ostao na svom životnom koloseku. Dozvolivši sudbini da se umeša, tek koliko mora.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Darko Radomirović
