Njeni prilozi često ukazuju na nepravilnosti i podstiču institucije da reaguju, a kroz njih ona uspeva da gradi most između građana i onih koji odlučuju, pokazujući da mediji postoje da bi služili javnom interesu.
Jedna od takvih je i priča čoveka iz naselja Pobrđe u blizini Selakovca, kome je nedavno rešen veliki problem.
”On je mene kontaktirao i ispričao mi da ima problem sa strujom. Bandere u njegovom dvorištu su se nakrivile i samo što nisu pale. Rekao je da je zvao Elektrodistribuciju, ali da se ništa nije desilo. Strahovao je za decu i unuke”, priča nam Katarina.
Dodaje da je postojao i drugi deo problema, koji se odnosio na spuštene kablove u blizini dvorišta, što je čoveku onemogućavalo pristup kući sa kamionom.
”Snimatelj i ja smo izašli na teren, snimili smo te priče, uključili se uživo u program Nove S i predstavili oba problema, da bi nakon dva dana, čovek zvao i rekao – sredili su mi problem vezano za nakrivljene drvene bandere u dvorištu”, kaže ona.
Zadovoljstvo rešavanjem problema bilo je obostrano jer, kako objašnjava Katarina, jedna od uloga novinara je da probleme građana učine vidljivim.
”Sigurna sam da ne mogu svi problemi da se vide, čuju i saznaju u momentu kada se dešavaju i da se možda zato i ne rešavaju. S druge strane mi je bilo drago što smo čoveku rešili problem. Otišli smo da proverimo i zaista, bandere su bile popravljene, a jedna betonska je postavljena na sred dvorišta”, priča ona.
Problem čoveka iz Pobrđa je zapravo relativno brzo polovično bio rešen, jer kablovi u blizini dvorišta dugo nisu bili ispravljeni.
”Ispostavilo se da je to bilo malo problematičnije, ali smo dobili uverenje nadležnih da će i to biti sređeno u nekom trenutku, što još nisam proverila”, iskrena je Katarina.
Bilo joj je, kaže, bitnije što je rešen problem koji se direktno ticao bezbednosti te porodice.
”Nismo čak stigli ni da pozovemo nadležne u ogranku Elektrodistribucije u Novom Pazaru, oni su izašli na teren i rešili problem. To pokazuje da se televizija gleda, da se te priče i problemi ‘malog čoveka’ zaista prate. Tu je negde naš posao i misija da predstavimo probleme, koje će neko videti i pomoći”, naglašava ova novinarka.
Novinarske priče kao zajednička pobeda
Katarina kaže da građani nekada pomisle i da novinari direktno i konkretno mogu rešavati probleme, objašnjavajući da su novinarski dometi ipak više u okvirima predstavljanja problema.
”Mi se trudimo da prikažemo probleme, kako bi oni koji treba da vide, to i uvideli i na odgovarajući način građanima pružili pomoć. Zato su ovakve priče i ovakvi epilozi ustvari pobeda svih. To je nekako i razlog zašto se bavimo ovim poslom”, kaže ona.
S obzirom da Katarinu građani prepoznaju kao novinarku koja je mnogo puta do sada uspešno posredovala u rešavanju njihovih problema, često je i zovu.
”Svakodnevno ljudi zovu da im pružimo pomoć, da pozovemo nadležne i pitamo kada će problem biti rešen u toj i toj ulici ili naselju, ne mora uvek da se snimi. Mnogi neće da govore. Kažu: recite vi, ispričajte vi to u prilogu i obraćanju, iako mi to ne možemo da radimo, ali tu smo da pomognemo i posredujemo, jer, za građane su to uglavnom veliki problemi, koji nadležnima možda deluju minijaturno”, navodi ona.
U vreme kada poverenje u profesiju slabi, Katarina podseća da novinarstvo i dalje ima snagu da menja stvarnost, tiho, ali odlučno, na bolje.
Veruje da ljudi još uvek imaju poverenja u medije i da je televizija i dalje najgledanija, iako društvene mreže preuzimaju primat.
“Televizija je i dalje najgledanija, jer još uvek smo mi tradicionalno društvo. Čini mi se da starija populacija i dalje gleda televiziju. Ako nešto nije bilo na televiziji, za njih kao da se nije ni dogodilo. Negde se to možda malo menja, društvene mreže preuzimaju primat, ali i dalje ljudi vole da vide da je nešto bilo na televiziji”, tvrdi Katarina.
Poverenje se gradi rešavanjem problema
Smatra da ljudi veruju medijima kada uvide da je njihov problem rešen.
“Mnogi se žale da se neistine plasiraju i da se govori samo ono što odgovara onima koji su na vlasti. Međutim, kada vide da je njihov problem uspešno rešen, to poverenje se malo povrati i ponovo krenu da se obraćaju, da zovu, da traže da im se pomogne”, kaže ona.
Kao novinarka sa dugogodišnjim iskustvom rada u lokalnim i nacionalnim medijima, Katarina primećuje da ljudi premišljaju kako će da nastupe za jedne, a kako za druge, te da radije govore o svojim problemima za nacionalne medije.
“Da, premišljaju se, što je meni veoma čudno. Ja sam ista osoba, isti novinar za dve različite televizije. Lakše će za nacionalni medij da ispričaju svoju priču, da se požale i kažu ono šta se zaista dešava, nego za lokalni ili regionalni medij, iako će sve da se vidi na društvenim mrežama, da se podeli. Svi će moći to da vide i ne znam čemu razlika”, pita se ona.
Pretpostavlja da ljudi smatraju da izjava za medij sa nacionalnom frekvencijom ima veću težinu, te da će u tom slučaju njihov problem sigurno biti rešen.
“Evo neka im bude, ali nije tako. Nismo uvek svemogući. Nekada prosto, bez obzira za koji medij se radi, nadležni ostaju nemi i ne žele da se uključe u rešavanje problema. Nekada i nema rešenja. Ali čini mi se, kad se već odvaže da daju izjavu, da se obrate medijima, da se uvek pronađe neko rešenje, koje će donekle da ih zadovolji”, smatra Katarina.
Navodi da je bilo i slučajeva kada očekivanja građana nisu bila ispunjena.
“U pitanju je možda neka neinformisanost građana, njihovo uverenje da je on sto posto u pravu, a da kada se jave nadležni, odnosno institucije koje moraju tu da intervenišu, ispostavi se da nisu baš bili u pravu i da se oni pokaju što su preko medija pokušali da rešavaju svoje probleme. Posle se javljaju, zovu da kažu da su pogrešili, da nije trebalo da to govore, traže da to skinemo sa društvenih mreža, da se to više ne emituje. Oni moraju da budu svesni da mediji jesu dobra stvar da se čuje za probleme običnih ljudi, ali to možda ne bude po njih uvek povoljno” savetuje ona.
Iako tvrdi da nema mnogo razlike u izveštavanju za lokalne i nacionalne medije, Katarina kaže da je potrebno više vremena da bi se uradio prilog za nacionalnu televiziju.
“Možda malo više vremena nekad zahteva da se svi sagovornici pronađu, da se ubede da pričaju. Potrebno više strana, da se isproveravaju informacije, ne kažem da to nije potrebno na lokalu, ali se ovde neke stvari možda više podrazumevaju pa se duplo ne verifikuju, ali u principu nije preterano mnogo teže”, kaže ona.
Priznaje da i novinari nekada spoznaju da o nekim stvarima nisu dovoljno informisani, pa tako neke priče za veće medije propadnu.
“Ispostavi se nekada da nema smisla da se rade, jer se onda upletemo u neke veće stvari i problematiku koju možda ni mi ne razumemo, pa malo sačekamo dok se nešto ne razbistri, ne reši. U principu, to je posao i nema mnogo razlike kada se radi kako treba da se radi i u skladu sa standardima”, objašnjava Katarina.
Saradnja sa građanima važna za profesionalno izveštavanje
Ističe da je saradnja sa građanima, njihovo poverenje i otvorenost da predlože neke teme od opšteg značaja, veoma važna u novinarskom poslu.
“Uvek se setim šta su nam govorili profesori na Fakultetu političkih nauka, koji sam završila, ali i urednici i kolege sa kojama sam radila, i u Beogradu i u Novom Pazaru, da je bitno da razmišljamo o onome šta govorimo i da vodimo računa o načinu na koji izveštavamo”, ističe ona.
Dodaje da novinari uvek treba da su svesni odgovornosti koju imaju i da se trude da svojim izveštavanjem ne stvaraju paniku među građanima.
“Važno je da građani mogu da vam priđu i da kažu: ono mi se svidelo, ono nije, u smislu da je nešto nedostajalo da bi priča bila potpuna, ili da vas pozovu i kažu: ja mislim da samo vi možete ovo da mi rešite”, naglašava ova novopazarska novinarka, dodajući da zbog velikog broja poziva nekada ima utisak da radi u Centru za socijalni rad.
Potvrdu da ono čime se bavi itekako ima smisla dobila je 12. aprila, kada je u Novom Pazaru održan veliki studentski protest.
“U Novi Pazar su došli ljudi iz cele zemlje. Prilazili su mi i hteli da se fotografišu, da porazgovaraju, da pohvale i kažu da je ono što radimo iz Novog Pazara vidljivo, i da su, između ostalog, i zbog toga došli u naš grad. Govorili su da su lepe slike koje odavde dolaze i da Novi Pazar nije nimalo drugačiji grad od bilo kog drugog u našoj zemlji, da je mnogo i razvijeniji i lepši, odnosno da su problemi u celoj zemlji isti. Tada sam dobila potvrdu da ono što radim ima smisla i da treba na taj način i da nastavim”, ponosno se priseća ona.
Novinarstvo je čista ljubav
Iako novinarstvo ne zna za radno vreme, pa radni dan ponekad traje i po 15 sati, za Katarinu je to profesija koja, pre svega, mora da se voli.
“Ko vam drugačije kaže, mislim da nije u pravu. Kad se neko zarazi novinarstvom od malih nogu kao ja, onda je to nešto što se zaista voli. Radim već 26 godina, ali i dalje imam tu želju da i dalje nešto novo radim. Dođe nekad do zamora, nekada i do nekog zasićenja, ali nikada prezasićenja”, ističe ona.
Priče koje rešavaju probleme i reakcije ljudi na ulici za Katarinu su dodatni motiv da nastavi još bolje da se bavi svojim poslom.
“To je i podsetnik da treba da radimo, da se menjamo, unapređujemo znanje u skladu sa vremenom, jer sve se menja pa i način izveštavanja i novinarstvo. I sve dok bude takvih povratnih informacija ja ću raditi više. Ovaj posao je čista ljubav i nema toga što bi moglo da se desi da ja kažem da neću više da se bavim novinarstvom”, zadovoljno konstatuje ona.
Ne isključuje mogućnost da povremeno treba i usporiti ili promeniti način rada, ali obećava da će svojim pričama nastaviti da rešava probleme građana.
“Zaista je satisfakcija kada vas posle neke određene priče pozovu i kažu, pomogli ste mi, spasili ste mi život u prenesenom značenju, a mi smo samo izvestili, odnosno uradili svoj posao. To je slično kao kad lekari odrade dobro operaciju. Njima je to posao, a ustvari nekome su spasili život”, zaključuje ova novopazarska novinarka.
Tekst i emisija “Priča o priči“ urađeni su u okviru projekta “Iza novopazarskog objektiva“, koji realizuje Udruženje građana Free media, a sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Pazara za 2025. godinu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
