Oni za portal Free media kažu da ih mogućnost molitve u kasarni rasterećuje i obezbeđuje im duhovni smiraj.
Obojica su vojnici po ugovoru, razvodnici u kasarni “Rifat Burdžović Tršo“, gde već 12 godina postoje kapela i mesdžid za verske obrede pripadnika hrišćanske i islamske veroispovesti.
Dragan kaže da čvrsto veruje u Boga i da svaki slobodan trenutak posvećuje molitvi.
“Svaki slobodan trenutak koristim da obiđem neke nove manastire i crkve koje nisam obilazio. Za nas profesionalne vojnike mnogo znači mogućnost da ovde možemo da se pomolimo Bogu, naročito ako je neki veliki verski praznik, a mi smo na dužnosti“, kaže on.
Uz molitvu, ističe, brige se lakše podnose.
“Ljudi su sada rasterećeniji. Kad ovde uđu, pomole se Bogu u crkvi i jednostavno nađu utehu za neke svoje probleme i brige koje ih muče. Ovde su većinom porodični ljudi koji su odvojeni od svojih porodica. Ovde nađu utehu. Moleći se Bogu zaborave svoje brige i obaveze koje imaju“, objašnjava Dragan.
Njegov kolega Adnan dodaje da zbog radnih obaveza često nije u mogućnosti da obavi svih pet dnevnih namaza, ali da posećuje mesdžidu kad god je u mogućnosti.
“Desi se da nekad dođemo i van namaza da se pomolimo Bogu i nađemo smiraj u mešdžidu. Ne bude nas mnogo u džematu, pošto smo raspodeljeni po četama, obično klanjamo po trojica ili četvorica u isto vreme“, kaže nam on.
Za Adnana je mogućnost klanjanja u kasarni veliki znak pažnje koji ceni i poštuje.
“Pošto smo mi pripadnici islamske veroispovesti, ovo je akt koji dokazuje da se na nas misli, da nismo zapostavljeni niti diskriminisani. Ovo je dokaz da smo svi ustvari jednaki u ovoj uniformi“, ističe on.
Sveštenik: Vojska je služba predavanja sebe za drugoga
Funkciju načelnika grupe za verske poslove u komandi 21. pešadijskog bataljona Druge brigade Kopnene vojske Srbije već tri godine obavlja sveštenik Miloš Kocić, koji je odgovoran za ostvarivanje svih verskih prava u okviru vojske.
On za naš portal ističe da vojska počiva na ljudima, tehnici i moralu, te da su to nerazdvojivi stubovi ove službe, koju naziva i svetom dužnošću.
“Ako je moral toliko bitan, a moral srpske vojske počiva duboko na veri, onda verska služba, kao neka koja je novopridodata, vrlo ima ozbiljan upliv i uticaj na sve ono što se dešava u vojsci. Naš zadatak je da vojnicima predstavimo to zanimanje kao službu, a ne kao običan posao, u smislu da oni mogu da shvate da je to gotovo sveta dužnost, u kojoj se, ne slučajno, kaže da vojnik nema ništa svoje, čak ni svoju volju, ali da baš zbog toga što se predao toliko službi da može da zaliči na samog monaha koji se isto tako predaje crkvi na službu, ali da je to njegovo delo spasonosno“, objašnjava ovaj sveštenik.
Dodaje da bi zadatak vojnog sveštenika trebalo da bude da svakom vojniku utisne hrabrost za sve zadatke koje obavlja.
“Svaki vojnik ima dodira sa oružjem na njihovim redovnim zadacima, praktično hoda po žici, da li sme da uradi nešto ili ne. Kada mu se otvori ta religiozna slika u smislu šta život jeste, šta smrt jeste i koliko je blizu granica, njegova dužnost, koja je tako kritična i opasna, jer može da povredi i sebe i druge, dobijaju drugu dimenziju shvatanja, da vojnički poziv nije posao od sedam do tri, koji se obavi i ide se kući, nego da je to služba predavanja sebe za drugoga“, ističe on.
Suicid ne postoji kao opcija za rešavanje problema
Ovaj vojni sveštenik naglašava da duboko religiozan pojedinac ne može imati suicidne misli, te da to za njega ne postoji ni kao opcija za rešavanje problema.
Navodi da je to nezaobilazna tema u okviru godišnjeg plana obuke, kojoj se posvećuje posebna pažnja.
“U okviru te tematike mi posmatramo čoveka kao biće koje je Gospod stvorio kao krunu svog stvaranja. U toj kruni stvaranja, on mu daje posebnu namenu i ono što i sam ima. Bog iz svoje riznice dobrote čoveka stvara po svom liku. Kad takvu sliku čovek stekne da Bog na poverenje nama ustvari daje tako veliku stvar, onda bi svako uništavanje tog lika, božanskog, koji stoji u nama, bio greh i hula na duha svetoga u smislu da je to nešto što bi bilo neoprostivo i pred samim Bogom“, navodi sveštenik Kocić.
Kaže da verska služba svakom vojniku pristupa na način da mu vrlo jasno predstavi greh suicida.
“Ako je Gospod taj koji daruje život i iz njega izvlači prelepe talente koji mogu da posvedoče da smo mi stvarno stvoreni za nešto veliko, onda mi nemamo pravo da u bilo kojoj situaciji svog života, čak i onim najstrašnijim, podignemo ruku na sebe jer bi to bilo direktno suprotstavljanje volje božije i svega onoga što nam On u datom trenutku daje kao iskušenje sa kojim teba da se izbavimo, pa makar to nekad bilo i bez ruke, bez noge, i da trpi neke ozbiljne posledice, min na takv čin nemamo pravo“, pojašnjava on.
Osim za kapelu u Novom Pazaru, koja je posvećena caru Konstantinu i carici Jeleni, ovaj sveštenik vrši bogoslužbene delatnosti i u kapeli u Raški, posvećenoj Svetom Simeonu Mirotočivom.
Na njegovim bogosluženjima se otvaraju ozbiljna pitanja sa jevanđeljskom tematikom.
“Priče tumačimo kroz perspektivu i sliku svete crkve, gde naši vojnici dobijaju odgovore na sva ona životna pitanja, ne samo ova u uniformi, vezana za vojne zadatke. Mi sveštenici smo tu i za neke ličnije probleme kada je to potrebno“, zaključuje ovaj vojni sveštenik.
Vojni sveštenici i verska služba prvi put se pominju u prvoj polovini 19. i neprekidno su prisutni u vojsci do polovine 20. veka. Nakon 70 godina pauze, verska služba se vraća 2013. godine, kada je dolazi prva grupa sveštenika, koja je brojala sedam vojnih sveštenika za pravoslavne vernike, i po jednog vojnog kapelana za katoličke i vojnog imama za muslimanske vernike.
Prostor za pravoslavne i muslimanske vernike u Novom Pazaru otvoren je svečano 5. decembra 2013. bila kada je priređena velika svečanost. Vladika Teodosije je osvetio bogoslužbeni prostor za hrišćane, a mesdžid su otvorili predstavnici Islamske zajednice.
Dan verske službe u Vojsci Srbije obeležava se 12. novembra u znak sećanja na taj dan 1839. godine prvi put definisan propis koji se tiče verske službe u vojsci.
S. Ljajić
