Ono što je još posle velikog protesta 15. marta bilo viđeno kao situacija bez rešenja koja može potrajati, jesenas se pretvorilo u realnost sa neizvesnim ishodom za obe strane. Vlast odugovlači, studentima se žuri.
Vlast obesmišljava sve što može, studenti i građani nastoje da plamen borbe drže koliko-toliko upaljenim. Vlast ne da izbore, studenti se za njih spremaju. Vlast “rešava” NIS i povećava plate i penzije, studenti moraju da uče i polažu ispite kako ne bi izgubili godinu školovanja i života.
Paralelni su to koloseci koji se neće sresti. Ni tako brzo, ni tako lako.
U takvoj status quo konstelaciji odnosa u društvu, započeta borba za promenu političke i vrednosne paradigme u Srbiji još uvek ne daje opipljive i konkretne rezultate. U zavisnosti od ugla gledanja, odnosno trenutne pozicije u političkom sistemu, neki će reći da za promenom postojećeg stanja uopšte nema potrebe jer nam nikada brže, jače i bolje nije išlo, dok će drugi – sve češće tešeći sebe – tvrditi da je to proces koji traži vreme.
Negde između ta dva narativa nalazi se Novi Pazar koji, zahvaljujući svemu onome što se u prethodnim mesecima dešavalo u, oko i u vezi sa njim, pokazuje da su se određene promene ipak dogodile. Kakve i koliko velike – pitanje je o kojem valja promisliti.
Izborima ću te, izborima ćeš me
Na političkoj razini, ključna tema su izbori. Aktuelna vlast koja je svoje podanike godinama svako malo izlagala izlascima na birališta, u poslednjoj godini od izbora beži kao đavo od krsta. Čekajući stabilizaciju svog rejtinga i parlamentarne izbore na kojima će pobediti, svojim ponašanjem na sporadičnim lokalnim izborima dodatno gura zemlju u sve dublju političku i bezbednosnu krizu.
Za to vreme, studentsko-građansko-opozicioni blok traži izbore – odmah. Pošto izbora nema, to otvara prostor za trvenja unutar raznorodne i razuđene grupacije. Što, logično, najviše odgovara režimu. Glede mogućnosti za promenu političke paradigme izvesna je jedino neizvesnost.
U opštoj atmosferi iščekivanja, na neki budući rasplet političke situacije sa strepnjom gledaju i stranke koje predstavljaju Bošnjake. Kao posledica delovanja protestnog pokreta, otpora studenata i građana prema brojnim napadima i pritiscima, ali i ponašanja dominantnog koalicionog partnera iz Beograda prema Novom Pazaru od početka krize, u čaršiji se dogodila promena u glavama ljudi.
A ta promena automatski znači i promenu raspoloženja biračkog tela na koje se računa. Kakve će posledice ona imati na rejtinge i rezultate bošnjačkih političkih partija na prvim sledećim izborima, kad god da se oni dogode, biće zanimljivo videti.
Osim toga, u priči o promenama vredi podsetiti i na to da su u jednom momentu određeni politički akteri iz Novog Pazara koji su deo republičke vlasti bili viđeni kao potencijalni “gejmčejndžeri”.
Govorkanja ili čak otvoreni pozivi na istupanje iz vladajuće koalicije i prelazak na drugu stranu, pokazuju da politička promena može da zavisi baš od čaršije. Iako od takvog scenarija nije bilo ništa, ideja da jedna relativno mala nacionalna zajednica i njen politički odgovor mogu da oblikuju budućnost zemlje još jedna je potvrda kompleksnosti trenutka u kojem se Srbija nalazi.
Ideologijom ću te, ideologijom ćeš me
Na vrednosnom nivou, stvari su kudikamo složenije. Vrednosna je orijentacija aktuelne vlasti više nego očigledna: devedesete u fulu! Na drugoj strani, umesto jasnog vrednosnog određivanja spram režima, ali i spram željene budućnosti – studentski pokret ili luta ili kalkuliše. A ni jedno ni drugo nije dobro.
Izbegavanjem da sebe pozicionira i približi setu vrednosti koji odgovara evropskom modelu demokratski ustrojenih društava, čak i ako se to radi iz krajnje političko-pragmatičnih razloga, studentski pokret ostaje nedorečen. Najblaže rečeno.
U toj i takvoj vrednosnoj pomračini, silom (ne)prilika, kao jed(i)na svetla tačka i “zvezda” protesta pojavio se Novi Pazar. Kao kontrateža dominantnom narativu, onom vidovdanskom, Novi je Pazar sa sobom doneo sve ono što ovaj nije, niti može da ponudi.
Kao takav, Pazar je naročito bio potreban onom delu srbijanske javnosti, građanskom i demokratskom, da, besomučno ga rabeći, pokaže kako ima nade za neku drugačiju Srbiju. Nastupio je istorijski trenutak u kojem je Novi Pazar bio više potreban Srbiji, nego što je Srbija bila potrebna Novom Pazaru.
Na drugoj strani, komplet vrednosti plasiran iz čaršije snažno je odjeknuo i postao prihvaćen svuda i na svakom mestu. To je, sa svoje strane, čaršiju oslobodilo gotovo iskonskog straha – da kažeš da si iz Novog Pazara, da slobodno kažeš da si Bošnjak ili da podigneš zastavu svoje nacionalne manjine. I da to ne znači da si antidržavni element, već da ti je stalo do toga kako će izgledati zemlja u kojoj si rođen i u kojoj živiš.
Pomenute promene koje je čaršija proizvela ostale su, ipak, ograničene nekolikim faktorima koje je važno pomenuti.
Prvo, one nisu mogle da nadomeste izostanak očekivanih vrednosnih promena u većinskoj zajednici. Naime, ono što je trebalo da bude samo propratni rezultat borbe za vrednosnu preorijentaciju srbijanskog društva u pravcu uspostavljanja pune ravnopravnosti svih naroda (i narodnosti) – postalo je njenim glavnim rezultatom. Lepo, ali suštinski problem vladavine prava i korupcije ostao je netaknut.
Drugo, prihvatanje sandžačkih žena pod hidžabom, kao veoma upečatljiva i medijima interesantna pojava, maksimalno je eksploatisano. No, pobuna nije pokrenuta sa tim ciljem.
Treće, nekog značajnijeg doprinosa drugih manjinskih zajednica celokupnoj stvari nije bilo. A neće biti da baš sve zavisi samo od Bošnjaka.
I četvrto, ali ne i najmanje važno, je opterećenje koje novopazarskim studentima koji su širom Srbije dočekivani kao oslobodioci stvara činjenica da njihov univerzitet i dalje ostaje neslobodan i zarobljen. Tako, paradoksalno, ispada da oslobodilačku borbu predvode oni kojima je, u stvari, oslobođenje najpotrebnije.
Konačno, prethodno navedeno potvrđuje da izvesnih promena na nivou čaršije jeste bilo i da se neka pomeranja sa početne pozicije jesu dogodila.
Ipak, da li je za sveobuhvatnu društvenu promenu dovoljan samo Novi Pazar?
Autor teksta je Teo Taraniš, koordinator u NVO Akademska inicijativa “Forum 10”.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
