Njegovo ime se i danas pominje sa velikim poštovanjem. Ne samo zbog rezultata, nego i onog mnogo bitnijeg, ljudskih vrednosti. Mogao je mnogo više od ostvarenog kao takmičar, no, nije podnosio nepravdu, na koju nikada nije bio imun.
Koštalo ga je to učešća i na Olimpijskim igrama, gde bi možda bio i kandidat za medalju. Ali, to je ona tamna strana sporta.
Biciklizam mu je bio i ostao velika ljubav, ostao joj je veran sve do danas, a počeo je još sa 14 godina.
“Na opštinskom takmičenju povodom Dana mladosti učestvovao sam na trci 1969. Pobedio sam u kategoriji do 18 godina, iako sam od većine bio mlađi po tri, četiri. Shvatio sam u tim trenucima da će to biti moje opredeljenje, zavoleo sam biciklizam, ne znajući da ću mu ceo život ostati odan”, seća se svog debija u razgovoru za portal Free media.
Sledi zatim period još većeg dokazivanja kroz učešća na mnogim trkama u gradu i okolini. Listom je pobeđivao a onda se desila 1972. godina.
Novi Pazar je bio domaćin juniorskoj ekipi Metalca iz Kraljeva. Tradicionalna trka, 25. maja protiče u njegovom furioznom nastupu.
“Oni su bili u to vreme jedna od najboljih ekipa u SFRJ. Očekivalo se da neko od njih lagano pobedi, ali sam im poremetio planove. Iako je staza bila prilično zahtevna, bodren od nekoliko hiljada sugrađana trijumfujem i napravim svojevrsno iznenađenje. Tim pre što u Novom Pazaru tada nije bilo kluba, ali jeste odličnih takmičara. Pomenuću: Murata Totića, Iska Muratovića, Hazira Nokića, Ahma Peškovića, Džemaila Kahrimanovića, Feriza Avdovića, Aliju Mavrića, Bajrama Kolašinca, kao i mnogi drugi”, ističe Hukić.
Tim Metalca vodio je Radoš Čubrić, proslavljeni jugoslovenski i svetski biciklista. Videvši šta zna i može, pozvao ga je u Kraljevo, kao pojačanje. I ne samo njega. S druge strane, raslo je interesovanje klubova i za ostale.
“Upravo tako, otišli smo ja, Murat Totić i Isko Muratović, kasnije nam se pridružuje Džemail Kahrimanović. Feriz Avdović pojačava čačanski Borac, dok Alija Mavrić i Bajram Kolašinac odlaze u Partizan, na moju preporuku, par godina potom. Što se Metalca tiče, sjajno organizovan klub, bili smo odlično prihvaćeni od svih. Ostao sam pune četiri godine u Kraljevu, za koji me vežu najlepše uspomene”, priča on za naš portal.
Prvo putovanje za Kraljevo će uvek pamtiti. Zajedno sa Muratom Totićem biciklima odlazi u grad na Ibru i noć provodi pod vedrim nebom.
“Spavali smo na klupi u parku pored železničke stanice. Bicikle vezali kaiševima za ruke da nam ih neko ne ukrade, jer nismo imali novca za prenoćište. Ništa ne bi bilo čudno da nam nije bio obezbeđen hotelski smeštaj, za koji smo saznali tek ujutru po odlasku u klub”, prepričava anegdotu uz smeh.
Tog prepodneva zadužuje opremu, trkačko biciklo i pravac na stazu. Čekala ga je prva vožnja u novom dresu.
“Bilo je pa pomalo i čudno da budem iskren. Velika gužva, preko 100 učesnika, priznajem da sam se teško snalazio. Ipak, uspevam da budem među 10 prvoplasiranih. Naučio sam tada mnogo, stekao dragoceno iskustvo”, napominje Hukić.
U Kraljevu će steći reputaciju, respekt i postati uzdanica Metalca. Ispostavilo se da je legendarni Čubrić njegovim dovođenjem napravio pun pogodak. Kasnije odlazi u beogradski Partizan. Crno belim bojama ostaje veran tri godine.
“Prve pobede sam ostvario 1973. i to na Kupu Srbije u: Kragujevcu, Valjevu i Beogradu. Bio sam najbolji i na trci u Kavadarcima. Vicešampion države u ciklo krosu, treći na prvenstvu Jugoslavije, prvak Srbije, nekoliko puta pobednik trka koje su bodovane za Kup Srbije”, priča nam on.
San svakog sportiste je dres sa državnim grbom. I ponos i čast ujedno. Nanizao je Hazbo 48 nastupa, vodio borbu i sa elitom tadašnjeg biciklizma u Evropi.
“Vozio sam dosta međunarodnih trka u dresu reprezentacije: u tri navrata kroz Srbiju i Jugoslaviju. Italija je posebno iskustvo: Điro dele ređioni, Setimamo Bergamasko, Gran pri u Rimu, kao i Bugarska i mnoge druge. Varšava- Berlin-Prag ipak je bila za mene veliki ispit. Po kvalitetu u rangu Tur de Fransa ili Điro d Italija. Vožnja po snegu, kiši, vetru, iziskuje i dosta snage i izdržljivosti. Etapni cilj na gradskim stadionima, a oni prepuni publike”, govori Hukić u dahu.
Kruna karijere, pobedničko postolje 1977. na Balkanijadi u Rumuniji. Bronzom je ostvario san. Zajedno sa još devetoricom sjajnih vozača.
“Ekipna medalja, koju smo osvojili snagom kolektiva i mudrom taktikom. Odlično smo se spremali, bilo je veliko drugarstvo među nama, uspeh nije nimalo slučajan. Ponosan sam jer sam dao najveći doprinos, taj stepenik pobedničkog postolja mi je najvažniji i najdraži”, ističe.
Diči se i pobedama na Sandžačkim igrama u Tjentištu 1973, Prijepolju (1974), i Priboju (1978). Trijumf u Tjentištu te 1973. ostvario je na pomalo i opasan način.
“Otkažu mi kočnice i od Foče do Tjentišta sam vozio bez njih. Na nizbrdici prelazim policijski auto i stignem na cilj prvi sa više od 10 minuta prednosti u odnosu na ostale. Za mene je bila velika čast što sam Novom Pazaru na taj način doneo prvu pobedu u biciklizmu, kako pojedinačno tako i ekipno. Uvek ću se sećati toga”, ponosno kaže Hukić.
Kao trener kreće sa radom zvanično 2001. mada je i pre vodio ekipu na Sandžačkim igrama. Potencijal koji je video u mladima bio mu je veliki motiv da svojski “zasuče rukave” i krene sa formiranjem respektabilnog kluba.
“Stvorena je mlada ekipa na čelu sa Esadom Hasanovićem, Elvirom Čašićem, Rešadom Ibrahimovićem, Adnanom Alićem, kojima se kasnije pridružuju i Aldin i Elvis Mavrić. Svi su postali reprezentativci, donosili medalje sa domaćih i stranih takmičenja”, kaže on za naš portal.
Prepoznat kao vrhunski stručnjak, pedagog, Hazbija Hukić dobija poverenje i organizaciju Balkanskog, te državnog prvenstva. Tu se pokazuju i njegove druge sposobnosti. Takmičenja protiču kao “pod konac”.
Reprezentaciju Srbije kao selektor predvodi na nekoliko nadmetanja, bio je predsednik Stručnog saveta Biciklističkog saveza Srbije. Dobija i vredna priznanja.
“Po dva puta sam bio najbolji trener i najbolji sportski radnik u Novom Pazaru. Te nagrade su mi posebno drage, jer sam ih dobio od mog grada i svih koji su prepoznali sve što sam uradio. Uostalom, svi smo na zajedničkom zadatku, da koliko je moguće omladinu što više okrenemo sportu i zdravim vrednostima. Novi Pazar zaslužuje da ima još mnogo asova, ne samo u biciklizmu”, smatra on.
Iako je osetio gorčinu nepravde, o kojoj ne želi da govori, te je karijeru završio sa samo 24 godine, ostao je uspravan, veran sportu. I njegovom Novom Pazaru.
A da je mogao do medalje na Olimpijadi te 1980. godine, mogao je. U tome se svi slažu.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije
