Ova rođena Raščanka, koja već pune 42 godine radi na Ginekološko-akušerskom odeljenju Opšte bolnice u Novom Pazaru, za dugogodišnji posvećeni rad nagrađena je prestižnim priznanjem “Dušica Spasojević“ za 2026. godinu.
Ona za portal Free media kaže da joj je to priznanje podstrek da bude još bolja.
“Priznanje mi je vetar u leđa da naredne, nepune tri godine do penzije, budem još bolja, kvalitetnija i uspešnija. Inače sam veoma hiperaktivna, mnogo volim svoj poziv koji radim s ljubavlju, srcem i dušom. Celu sebe dam u okviru svakog prijema i porođaja“, kaže ona.
Srdačan pozdrav prilikom prijema njen je zaštitni znak, a njena ljubaznost pacijentkinjama, neprocenjivo mnogo znači.
“Kad pacijentkinja uđe, ja se najpre sa njom srdačno pozdravim, malo pomazim stomak, malo leđa, pa kažem: odlično je, lepo ćemo se mi družiti, lepo ćemo se slušati i doćićemo do dobrog, pozitivnog ishoda, sa malo manje bola, a više radosti i sreće“, razdragano saopštava ova medicinska sestra.
Kad beba zaplače, sve muke se zaborave
Za prvorotke, koje obično dođu preplašene, pune strepnje i brige, ova iskusna babica ima poseban pristup i molitveni ritual.
“Taj jedan osmeh, stisak ruke, optimistično obećanje da će sve biti dobro, da ćemo sarađivati i o svemu se lepo dogovarati, mnogo im znače. Često kažem i ovo: ja sam pravoslavna, a ti si muslimanka, ti tvoju neku dovicu, ja na moj način, molimo se Bogu, i dođemo do onog najlepšeg, dete zaplače, i kraj, sve muke se zaborave“, objašnjava ona.
Na Biljaninim rukama svet je ugledalo oko 90 hiljada beba, a neke od njih postale su joj koleginice, prema kojima gaji posebne simpatije.
Sa njima deli svoje dragoceno višedecenijsko iskustvo, nepogrešivo im ukazujući kako da procene pravi trenutak kada porođaj počinje.
“Zadatak babice je da porodilji ulije snagu, volju, da joj pomogne da shvati da mora malo i da pretrpi da bismo došli do onog najlepšeg, a to je rađanja novog života“, naglašava Biljana.
Porođajne bolove često upoređuje sa intenzivnom zuboboljom i bolovima koji ne prestaju, naglašavajući da oni prilikom porođaja nisu konstanti, već sa prekidima.
“Moja preporuka za dobar porođaj je da ne treba slušati druge žene, kako se, navodno hvale, da su imale težak porođaj i da je bilo strašno. Nije tako, ne treba to slušati, jer se žena bespotrebno isprepada. Treba sarađivati sa babicom i porođaj će biti 80 odsto lakši“, tvrdi ona.
Potreba za pomaganjem u genetskom kodu
U ranom detinjstvu je spoznala da želi da postane medicinska sestra, jer joj je potreba za pomaganjem u genetskom kodu.
“Moja pokojna baka, mamina mama, pomagala ženama na selu da rode bebe. Moja mama je pomagala svakom bolesniku. Kad god bi čula da neko izađe iz bolnice i da mu je potreban oporavak, da se neko šlogirao govorila bi ’ajmo deco da im pomognemo’. U porodici sam naučila da trebamo pomagati jedni drugima“, priča nam ona.
Priseća se kako se igrala sa lutkicama zamišljajući da su pacijetkinje kojima ona pomaže, daje injekcije, spoznajući u najranijem uzrastu svu blagodat dobrote.
“Razmišljala sam, Bože, svarno je lepo kad nekome nešto učiniš pa mu bude dobro, pa ga ne boli. I zašto ja ne bih bila jedna od tih da pomažem ljudima. A onda, kada se postavilo pitanje, koji smer odabrati, odlučila sam da to bude ginekološko-akušerski, jer tu ima najviše radosti i nikada se nisam pokajala“, konstatuje ona kroz osmeh.
Srednju medicinsku školu sa visokim prosekom završila je u Čačku, a kasnije je pohađala kurs za pripremu trudnica za porođaj, edukaciju o dojenju i postporođajnoj vezi, kao i brojne seminare iz oblasti akušerstva.
Učila je od drugih i učila druge i dokazala da spoj znanja i iskustva uz nesputanu ljubav prema profesiji vode do najboljih rezultata.
“Uvek kažem, dajte ljudima specijalizaciju u oblasti koju najviše vole i imaćemo vrhinske stručnjake“, tvrdi Biljana.
Timski rad pobeđuje
Prvih 20 godina njene radne karijere u jednom od najvećih porodilišta u zemlji, godišnje se rađalo i do 2,5 hiljade beba, u poslednjih petnaestak godina nešto manje od dve hiljade.
U takvim okolnostima, Biljana kaže da je timski rad naročito važan, što potvrđuje i proslava nagrade u njenom domu u Raški.
“Imale smo jedno fenomenalno druženje. Došle su mi vrlo drage koleginice, bilo nas je više od 20 sa našeg, ali i pedijatrijskog odeljenja. Mi smo nekada radile sve. Bilo je situacija kada nismo imale lekara i same smo držale odeljenje, zajedno kupale decu i porađale. Sada je neko srećnije vreme, ima nas malo više, ali sve mi ostaje u lepom i dragom sećanju“, navodi ova posvećena medicinska sestra.
U najlešem pozivu koji je izabrala bilo je, kaže, i teških trenutaka od kojih se mesecima oporavljala, a o kojima nije želela da priča, ističući da je mnogo više onih radosnih.
Ova babica je supruga, majka dvojice stomatologa i ponosna baka Pavla i Milice, koja i van radnih obaveza, zahvaljujući razumevanju svih članova porodice, obilazi pacijentkinje koje je pozovu i potaže pomoć. Takve usluge, kaže, nikada nije naplatila.
Upravo zbog takvih osobina i profesionalnih kvaliteta, odgovornosti i smirenosti u stresnim situacijama, na predlog svojih koleginica postala je ovogodišnja laureatkinja priznanja “Dušica Spasojević“.
To priznanje tradicionalno dodeljuju Udruženje medicinskih sestara i tehničara Univerzitetskog kliničkog centra Srbije (UKCS) “Sestrinstvo“ i časopis “Viva“, u znak sećanja na medicinsku sestru koja je položila život negujući obolele od variole vere tokom epidemije 1972. godine.
S. Ljajić
