Iako je penzionerka već 15 meseci, ona za portal Free media kaže da se još uvek nije navikla i da joj fale deca.
“Sadim cveće, uređujem avliju, čitam, idem na promocije, ali mi fale deca, nedostaje mi vrtić“, kaže ova novopazarska vaspitačica.
Uloga organizatorke u timu za unapređenje uslova za boravak dece, još je nije napustila, pa se i danas raspitivala kod gradonačelnika o postupku obezbeđivanja učionica.
“Odobrena su sredstva za izgradnju šest učionica, što me veoma raduje, jer ja sam to inicirala. Nikada me nije zanimala nikakva funkcija, osim da se poboljšaju uslovi za decu i mislim da sam u tome dosta uspela“, zadovoljno konstatuje Resmija.
Za razliku od nekih njenih koleginica koje posle penzije nikada ne dolaze na nekadašnje radno mesto, ona često svrati u svoj vrtić.
“Nisam mogla da shvatim da ću u ovoj meri vrtić doživljavati kao svoju kuću. I dalje mi nailaze ideje šta može da se radi sa decom, a u razgovoru sa koleginicama često uhvatim sebe kako kažem, treba nam još to i to da se uradi ili obezbedi“, navodi ona.
Teže je raditi sa odraslima nego sa decom
Na osnovu višedecenijskog radnog iskustva, ova novopazarska vaspitačica, koja i dalje živi svoj poziv, tvrdi da je teže raditi sa odraslima nego sa decom.
Smatra da promene programa otežavaju rad vaspitačima u smislu povećane administracije.
“Iz godine u godinu sve je teže. Program ‘Godine uzleta’ donosi veliku prednost, ali sređivanje dokumentacije oduzima mnogo vremena. Suštinski je najbitnije kvalitetno provoditi vreme sa decom“, kaže nam Resmija.
Priseća se da je uvođenje jedinstvenog obrazovnog broja, pre tri godine, zahtevalo mnogo administrativnih poslova, te ističe da je teže raditi sa odraslima nego sa decom.
Roditelji sve zahtevniji
Kao vaspitačica u Predškolskoj ustanovi “Mladost“ Resmija radi od 1984. godine. U poređenju sa prvim radnim iskustvima, ona kaže da su nove generacije roditelja sve zahtevnije.
“Mi znamo da roditelji nama na čuvanje ostavljaju svoje najveće svoje blago, ali mnogo su zahtevni po pitanju nekih sporednih stvari. Da li se ispraljala neka original trenerka, markirani odevni predmet, to ne treba da bude važno u odnosu na zdravlje i sreću njihove dece“, napominje.
Ističe da roditelji, koji kod kuće ne posvećuju dovoljno vremena svojoj deci, obično više zahtevaju od vaspitača i vrtića.
Obrazovanje u predškolskom uzrastu je, kaže Resmija, važno, ali postoje prioriteti.
“Najvažnije je da su deca zdravstveno dobro, onda vaspitanje i na kraju obrazovanje. Sa decom je najlakše raditi, jer njih možete da organizujete. Od jaslenog uzrasta deca stiču i razvijaju radne i kulturno higijenske navike. Kada recimo treba da idu na spavanje, oni znaju da treba da sakupe igračke“, objašnjava ova penzionisana vaspitačica.
Nije znanje znanje znati, već znanje dati
Osim ljubavi prema deci i adekvatnog obrazovanja, Resmija kaže da je za vaspitače od izuzetne važnosti da poseduju veštinu prenošenja znanja.
“Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati. Ja sam presrećna što sam radila svoj posao s puno ljubavi i posvećenosti. Od malena sam bila učiteljica i dok sam se igrala, a moj prvi, od ukupno 10 direktora tokom radne karijere, Branko Jovanović, bio je naš veliki učitelj. I sada u životu primenjujem njegove upute“, kaže ona.
Dodaje da je raduje što i danas ima mladih koleginica koje s velikom ljubavlju rade svoj posao.
“Na stručnim susretima, veštine naših vaspitača dolaze do izražaja. Veoma sam ponosna zbog toga i ceo grad treba da bude ponosan, jer svi projekti koje prezentuju naše koleginice su zaista vrhunski urađeni, a ja u svakoj prilici ističem da je vrtić temelj grada i kompletnog vaspitno-obrazovnog sistema“, zaključuje ova penzionisana vaspitačica.
U znak zahvalnosti za višedecenijski rad i doprinos obrazovanju i vaspitanju brojnih generacija učenika, Grad Novi Pazar je svečano ispratio još jednu generaciju prosvetnih penzionera.
Gradonačelnik Nihat Biševac je na svečanosti istakao da je njihov doprinos u oblikovanju budućnosti lokalne zajednice trajan i neprocenjiv.
S. Ljajić
