Časovi, koji predstavljaju imitaciju školskih, ali u skraćenoj verziji od po 30 minuta i sa malim odmorom, održavaju se dva puta nedeljno u Alfabet školici znanja.
Autorka projekta, master vaspitačica Amela Tandir kaže za portal Free media da će svi polaznici ovog letnjeg programa biti spremniji za polazak u prvi razred.
“Škola i predškolsko nisu sinhronizovani. Deca su u vrtiću navikla da se igraju, a u školi imaju obzbiljan program i ustaljen sistem. Naučno je dokazano da prvi stres, pa čak i anksioznost i depresiju ona mogu da dožive polaskom u prvi razred i to dovoljno govori koliko im je ova školica potrebna“, ističe ona.
Primećuje da su rezultati vidljivi i nakon prvih mesec dana rada.
“U provoj nedelji deca su se ponašala kao da su u vrtiću. Htela su da se igraju i druže, a već sada podignu dva prsta, pa pitaju kada će mali odmor. Program je osmišljen tako da mališani na kreativan način razvijaju pažnju, koncentraciju i radne navike, koje će im olakšati prve školske dane.“, kaže ona.
Ova posvećena vaspitačica objašnjava da glavna misija školice da se kod dece razvije fokus, pažnja i bolja koncentracija.
“Nove generacije veoma su izložene digitalnim tehnologijama, a mi to ne možemo da zabranimo. Šta god radili, zabrana ne postoji. Ali postoji obrazac koji bi trebalo da usvojimo i sinhrnizujemo sa vrmenom u kojem odrastaju današnja deca“, napominje.
Kaže da su primetne i negativne posledice na govorni aparat, te da deca danas lošije registruju dešavanja oko sebe.
“Mogu da se događaju vrlo ozbiljne stvari, a da oni toga u tom trenutku nisu ni svesni. S druge strane, zbog prevelike izloženosti digitalnim sredstvima usporenije pričaju, a roditelji im previše udovoljavaju pa dete nema potrebu da bilo šta zatraži. Zbog toga imamo nedovoljno razvijen govorni aparat, iako su deca potpuno fizički zdrava“, upozorava Tandir.
Dodaje da su logopedske vežbe važan segment ovog letnjeg programa, a roditeljima savetuje da deci daju čvršću hranu, kako bi razvila mišiće govornog aparata.
“U osnovi učenja i prepoznavanja slova su fokus, pažnja i logopedske vežbe. Prilagodili smo se deci koja idu i na srpski i na bosanski jezik, a uvod u čitanje pravimo kroz razne igrovne tehnike. Počeli smo ispevavanjem, jer deca vole da pevaju. Onda smo radili slogove, koje smo crtali na tabli kao brodiće u kojima su smeštena po dva slova, a danas smo, prvi put izgovarali glas po glas i spajali slogove“, priča nam ona.
Ističe da se sve vreme, kroz zanimljive priče i zadatke, uvežbava i slušna pažnja, koja predstavlja temelj za čitanje.
“Deca nemaju moć apstraktnog mišljenja do 12. godine i često moramo da ih vežemo za neki pojam. Tako na primer kada u priči čuju ’krava’ oni treba da skoče sa mesta, a mi pričamo o šumi i devojčici, koja kroz nju šeta i nailazi na kravu. U tom trenutku oni treba da reaguju i tako proveravam njihovu pažnju, koja je sada na značajno bolja u odnosu na početke“, objašnjava.
Napominje da se slaba pažnja ne vezuje za loše intelektualne i kognitivne sposobnosti, ali naglašava da ona treba da se vežba.
“Zbog vremena u kojem živimo, pažnja je u stalnom padu. Ako se ne radi na njenom razvijanju kod dece, ona će nastaviti da pada, kao što vitamin D opada nakon 27. godine“, navodi Tandir.
Rad sa decom ona upoređuje sa gajenjem biljaka.
“Zalivamo seme koje okom ne vidimo, a za rezultate našeg rada potrebno je vreme. Tako je i sa decom. Sve ono što danas radimo predstavlja benefit koji će oni osetiti na početku prvog razreda“, zaključuje ova novopazarska vaspitačica.
S. Ljajić
