Bila je deo one “najsjajnije generacije“ koja je žarila i palila bivšom SFRJ, a sada je u novoj ulozi, kao tim menadžer kluba.
“Planiramo da stvorimo podmladak koji će obezbediti budućnost ekipe. Želja nam je ulazak u Prvu ligu. Košarkašice iz mog doba su i dalje uz tim, porodica smo i na terenu i van njega. Kockice se polako spajaju u jednu veliku celinu“, sa velikim zadovoljstvom priča Sabrina za portal Free media.
Međutim, njen sportski put mogao je da bude i drugačiji. Prva ljubav bila joj je odbojka, iako je prethodno trenirala rukomet.
“Za kratko vreme sam došla do gradskog tima, kao ‘osnovka’. Volela sam mnogo odbojku i ko zna šta bi bilo da me roditelji bez mog pitanja nisu odveli na košarku. Tada su košarkašice ušle u Drugu ligu i trebale su im visoke devojke. Bila sam sedmi razred kada sam prvi put uzela košarkašku loptu u ruke. Za samo šest meseci uspela sam da uđem u prvi tim“, otkrila je malo poznate detalje.
U podmlatku sve sami ekstra talenti, sem nje: Esada Metić, Banina Kardović, Jelena Nikolić, Nina Đulović, Sabiha Zilkić, Irena Vučković, Bisera i Amina Redžepović. Sve pod nadzorom čuvenog “maga“, Seada Ljajića.
“Moj prvi trener i čovek kome sam mnogo zahvalna. On je taj koji me naučio da vodim loptu, da idem na skok, da igram odbranu. Verovao je u mene više nego ja sama, ulivao mi je neverovatno samopouzdanje, zahvaljujući njemu sam košarku počela da posmatram na potpuno drugačiji način“, odaje priznanje svom “učitelju“.
A prvi tim, da zastane dah od asova: Dželneza Demirović, Bojana Džambasanović, Velida Durović, Gordana Kovačević, Snežana Anđelković, Medina Ikić, Bisera Mehović, Senada Muratović, Binela Gluhovičanin, Farisa Mujdragić, Indira Jablaničanin, Samija Ćosović. Kasnije se pridružuju: Aida Muratović, Bisera Husović, Zumreta Rizvanović, Azra Mehović, Maja Ljuca, Emina Hot.
E, tu se trebalo izboriti za “minutažu“. Sabrina sa nepunih 15 godina ulazi u prvi tim, a debi “upisuje“ na Splitskoj rivi.
“Bili smo na zimskim pripremama u sali Jugoplastike, baš kada su oni bili prvaci Evrope. Trener Slavnić, Toni Kukoč, Dino Rađa, Duško Ivanović, Velimir Perasović, Žan Tabak. Imali smo priliku da gledamo njihove treninge, a i oni naše. Tada je i profesor Aca Nikolić davao instrukcije Seadu Ljajiću. Igrale smo prijateljsku utakmicu sa devojkama Jugoplastike, tresle su mi se noge od uzbuđenja“, uz osmeh se seća.
U početku dobija šansu pet minuta pred kraj, ali nakon par meseci je već među boljim igračicama i ubrzo u prvoj petorci. Mogla je da pokaže sve što zna, brzo napreduje. Bukvalno iz utakmice u utakmicu.
“Bila je smena generacija pa smo dobile šansu. Navijači su nam bili šesti igrač na terenu. Iz godine u godinu smo završavale kao vicešampionke. Imale smo kvalitet, ali zbog loših uslova i nepravednog suđenja ostajale smo na drugom mestu“, pomalo ogorčeno priča.
Neadekvatna sala škole “Zenun Hasković“, bez tribina i sa svlačionicama bez kupatila, samo su neki od razloga tog “ukletog“ drugog mesta, iako je kvalitet bio nesporan. San o eliti ostaje neostvaren.
Već u drugom razredu srednje škole Sabrina dobija ponudu Jedinstva iz Tuzle, tadašnjeg prvaka Evrope, na čelu sa Razijom Mujanović. Međutim, roditelji je ne puštaju zbog škole. Uslov je bio jednostavan, morala je da ima sve “petice“ da bi uopšte trenirala.
Pre 34 godine odlazi u Istanbul i tu je za nju počelo jedno novo sportsko i životno poglavlje.
“U Istanbulu sam zaigrala za IUSBK, vicešampiona Turske. Trener mi je bio Fehmi Sadikoglu, tadašnji trener turske reprezentacije. Galatasaraj je bio nepobediv, izgubile smo u trećem produžetku sa pola koša razlike. Tu sam upoznala Redžepa Turkoglua, čoveka koji je stvorio Hidajeta Turkoglua, Semiha Erdena i mnoge druge reprezentativce“, otkriva nam.
Sada je na novom izazovu, u svom Pazaru. Prepuna motiva, želje da ženska košarka dominira, da dvorana bude uvek krcata, da ovaj sport postane takođe jedan od prepoznatljivih brendova grada. Jednog dana i u Evropi. Zašto da ne, jer svi preduslovi su tu. Čini se, kao nikada do sada.
Najdraže u Skoplju, za zaborav Bešiktaš
Od mnogo utakmica Sabrina Muratović izdvaja dve.
“Najdraža mi je protiv Studenta iz Skoplja, gde sam čuvala Mazibradu, reprezentativku Jugoslavije. Sead (trener) mi je rekao: ‘Ako krene u svlačionicu, i ti za njom’. Celu utakmicu sam igrala ‘flaster’ i zaustavila je na četiri poena, što je malo kome uspelo. Želela bih da zaboravim duel protiv Bešiktaša, kada sam pokidala prednje ukrštene ligamente. Nakon operacije nisam uspela da se vratim. Dugo nisam mogla da gledam košarku ni na TV-u”, priča nam ona.
Od košarke do sveta mode
Neugodna povreda, pa operacija, odvojile su Sabrinu Muratović dugo od parketa.
Priznaje da joj se tada ceo svet rušio, jer joj je košarka bila, slobodno se može reći, način života. I onda ulazi u jednu potpuno drugu priču, svet mode. Najpre u kreiranje sportske opreme, a potom i u visoku modu.
“Karijeru u svetu mode započela sam kao asistentkinja kod tada jednog od najpoznatijih turskih modnih kreatora, Džemila Ipekčija. Bio je to čovek izuzetnog obrazovanja i kulture, poliglota, školovan u Parizu, poreklom iz porodice povezane s osmanskim dvorom. Zahvaljujući tom angažmanu, upoznala sam brojne manekenke, glumce, pevače i pripadnike turskog džet-seta“, kaže ona.
Bio je to jedan sasvim drugačiji svet, glamurozan i dinamičan, ali i veoma zahtevan.
“Meni, koja sam navikla na sportski ritam i disciplinu, teško su padali kasni sati i tempo takvog života. Na kraju sam odlučila da odustanem i potražim svoj put negde drugde“, otkriva za naš portal Sabrina.
Mirsad Jahović kao motiv povratka pod obruče
Velike zasluge za Sabrinin povratak košarci ima Mirsad Jahović. U trenucima kada je počeo da se probija u sam vrh turske košarke, ulio joj je neku neobjašnjivu snagu.
“Počela sam da odlazim na njegove utakmice. Malo-pomalo, ponovo sam se vratila svom svetu. Košarka je ponovo pronašla put do mene. Zahvaljujući Mirsadu, imala sam priliku da lično upoznam neke od najvećih velikana evropske i svetske košarke, kao što su Dušan Ivković, Božidar Maljković i Željko Obradović. Za nekoga ko je odrastao uz košarku i u njoj pronašao smisao svog života, takvi susreti imali su posebnu vrednost”, iskrena je.
Dodaje da se družila i sa košarkašicama koje su obeležile njeno vreme, među kojima su Merhunisa Omerović, Elmira Kalić i pokojna Tima Džebo. To nisu bila samo poznanstva iz sportskog sveta, već i uspomene na ljude sa kojima je delila ljubav prema igri koja ih je povezivala.
“U Turskoj sam stekla i prijateljice koje su i danas aktivne u košarci, poput Arzu Ozejigit, povezane sa Fenerbahčeom i Muge Erden, povezane sa Galatasarajem. Njihov sportski put i naša prijateljstva ostali su važan deo mojih uspomena na to vreme. Imala sam i priliku da igram protiv jedne od najvećih zvezda ženske košarke, Klaris Dejvis, koja je 1989. godine ponela priznanje za igračicu godine prema izboru WBCA. Nastupala je za Galatasaraj, čiji je trener u to vreme bila Betsi Bejli“, priseća se Sabrina.
Ljubav prema deci i prenošenje košarkaškog znanja
Zbog velike ljubavi prema deci, osetila je Sabrina želju da znanje, iskustvo i ljubav prema košarci prenosi na mlađe generacije.
U tom periodu je učila od Redžepa Turkoglua, trenera našeg porekla koji je važio za jednog od najpoznatijih i najtrofejnijih stručnjaka za mlađe kategorije u Turskoj.
“Bio je to čovek koji je stvorio brojne reprezentativce i reprezentativke Turske. Od njega sam imala priliku da naučim mnogo ne samo o košarci, već i o radu sa decom, strpljenju, disciplini i načinu na koji se prepoznaje i razvija talenat. Međutim, naš odnos odavno je prevazišao granice sporta i profesionalne saradnje. On i njegova porodica postali su poput moje. Takve veze su dragocene, jer nas podsećaju da nam život, pored sportskih uspeha i profesionalnih iskustava, donosi i ljude koji zauvek zauzmu posebno mesto u našem srcu“, kaže Sabrina.
Trijumf u Istanbulu prepun emocija
Posebno mesto u Sabrininom srcu ima jedna titula koju je kao trener osvojila u Istanbulu. Ne samo zbog trofeja, već i zbog jednog emotivnog susreta.
“U dvorani je bio i moj nekadašnji trener Fehmi Sadikoglu, koji nam je i uručio medalje i pehar. Možete zamisliti koliko mi je srce bilo puno! Ponovo sam se našla na košarkaškom terenu, ovog puta u drugačijoj ulozi, ali sa istom ljubavlju prema igri koja je obeležila moj život.
Taj susret probudio je u njoj brojne uspomene i emocije. Bilo je to mnogo više od osvojenog prvog mesta i podignutog pehara.
“Bio je to trenutak u kojem su se prošlost i sadašnjost spojile na istom terenu, podsetivši me na sve ono što mi je košarka pružila. Taj dan i susret zauvek će ostati u mom srcu kao jedan od najlepših i najnezaboravnijih trenutaka mog košarkaškog života“, zaključila je ona.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Sabrina Muratović
