Ova Novopazarka, pozorišna glumica i novinarka, završila je u Prištini Akademiju dramskih umetnosti i Filološki fakultet, a u Sarajevu poslediplomske studije televizijskog novinarstva i ljudskih prava. Dugogodišnja novinarka na radiju WDR Cosmo – bosanski, hrvatski, srpski – iz Kelna, gde živi i radi. Ranije je bila direktorka Regionalnog pozorišta u Novom Pazaru, umetnošću se profesionalno bavi već 26 godina, a novinarstvom 22. Kaže da je tuđa mišljenja nikada nisu pomerala, kako negativna, tako ni afirmativna.
Free media: Dugo ste u glumi i novinarstvu, šta Vas više ispunjava?
Kožar: Oba izraza su mi podjednako važna. Novinarstvo je okrenuto činjenicama i informacijama, ono ne trpi mnogo prideva i emocija, a gluma ih zahteva. Tražim umetnički izraz koji će se poigravati tom tankom linijom između novinarske i umetničke forme, pričati priče bez mnogo reči. Ponekad bez reči uopšte. Ta mi forma odgovara, jer radim na nemačkom jeziku, pa želim da sam kratka i jasna, takav je i radijski stil. Kratko, jasno, svi da razumeju. Pored toga, publika danas nema mnogo vremena za primanje informacija, odnosno, ne želi da ga ima. Kada pogledate stare neme filmove, ti kadrovi traju i traju, nikad da prođu. Danas publika ne želi toliko vremena da investira u istu informaciju, ljudske oči i uši su navikle da brže primaju umetničke ili medijske sadržaje. Trudim se da iznađem kratku i jasnu formu, meru između reči i izraza, a da je to moja mera. Da publika čuje ili vidi ono što radim i da kaže: ovo je Aida. Iraz mi je važan, u njemu je publika, bilo da je pred mikrofonom u studiju ili na sceni. Jedan deo života sam posvetila usavršavanju televizijskog novinarstva, tako da u poslednje vreme uključujem i foto kameru u proces rada. A i to je u cilju pružanja dodatnih informacija publici, što me opet vodi putem kojim su mi i novinarstvo i gluma podjednako važni.
Free media: Kako ste uspeli da spojite ova dva posla?
Kožar: Kroz radio-dramu u užem smislu, a u širem smislu kroz multimedijalnu umetnost. Iako sam odavno u Nemačkoj, prvi put sam se oprobala ovde 2017. godine. To je bilo pošto je sin postao samostalan, u smislu da može da spremi da jede, da napiše domaći, da sam završi mnoge svoje obaveze. U tom periodu sam osetila da je vreme da se pokrenem. Nisam želela da odustanem od svog poziva, jer me je zvao, bez obzira što sam u tuđoj zemlji i što me je bilo strah da neću uspeti. Mnogo sam žrtava podnela da bih završila svoje obrazovanje, nisam htela da mi to propadne samo zato što sam se udala. Najpre sam učila jezik, to je osnova. Onda sam savladala strah, skupila hrabrost da se pomerim. I čim sam se pokrenula sve se super složilo, kao u bajci: Napisala sam komad o političkim pritiscima na umetnike kroz svoja iskustva, muž ga je korigovao, ja se prijavila na jedan značajan pozorišni festival ovde u Kelnu, oni me prihvatili, ja režirala, igrala, snimala tonove, muž pomogao da ih montiram, predstava bila dobro prihvaćena, u publici bio reditelj koji me je odmah posle predstave pitao da li želim da napišem celovečernji komad na istu temu, ja prihvatila, napisala komad „Busride to Mars“, Grad Keln odobrio finansijsku podršku, reditelj i producent rezervisali pozorište za probe, premijeru i reprize, odredili datume, sve završili. I krenuli da radimo čitaće probe, kaaaaaad… Korona nam sve pokarabasi.
Sudbina. Bilo mi je žao, ali sudbina i ja smo dobri drugari, nije mi bilo prvi put da ostajem bez pozorišta. Producent Norman Grotegut, reditelj Daniel Wegner i ja smo onda odlučili da predstava preraste u radio-dramu i taj rad mi je bio momenat otkrovenja. Toliko sam uživala u radu sa njima, a radio-drama kao forma mi je odmah dobro „legla”. Shvatila sam da mi je kao savršen format sve vreme bila ispred nosa, a da je ja nisam prepoznala. Što bi rekla moja mama: nije znala ime, da me zovne. Mislim, toliko dugo sam radila u pozorištu i na radiju i nikad mi nije bilo palo na pamet da se oprobam u radio drami. Premijeru sam imala prošlog decembra na internet portalu za kulturnu ponudu grada Kelna „Rausgegangen“. Mojoj sreći nije bilo kraja, ostvarila sam svoj nemački san i još sam otkrila put kojim želim dalje ovde da idem.
Posle toga sam nastavila da radim u audio formatu, ali sam dodala i još i foto kameru. Ministarstvo za kulturu je onda podržalo još dve moje radio-drame i serije fotografija i foto-kolaža „Selam, Spacegirl! i „5W Geschichten“. Muziku je kao saradničku podršku za oba komada uradio vanredno talentovani mladi kompozitor iz Kraljeva, Andrej Aleksić. Andrej takođe voli Bowievu umetnost i nije nam bilo teško da se razumemo. To je bilo To. Andrejeva muzika daje autentičnu atmosferu mojim radio-dramama, muzika reči kojih nema i mnogo sam srećna zbog te naše saradnje.
Free media: Spletom životnih okolnosti dugi niz godina živite i umetnički stvarate u Nemačkoj. Kako to izgleda, je li teško?
Kožar: Zahtevno je, jer moja umetnost zavisi od poznavanja nemačkog jezika. Da bih krenula da radim ovde, morala sam najpre da savladam nemački. A to je išlo sporo i trajalo je dugo. Još nisam na nivou na kojem bih bila zadovoljna, ali je dobar nivo, sigurna sam kad govorim nemački, uprkos greškama. Na početku je takođe bilo teško jer ovde nisam znala nikoga iz moje branše. A od svega je najvažnije biti „u mreži“ ka,ko se to danas kaže. Za pozorište jeste teoretski dovoljno da se sastanu samo glumac i publika, ali praktično, to znači da mora neko da radi na svetlu, tonskim efektima, promenama na sceni… Muž mi je pomagao da korigujem ono što napišem i prilikom montaže audio snimaka, tu sam imala ogromnu podršku od njega, ali tu mi se i lista saradnika završavala.
Ipak, ono što je u Nemačkoj veoma dobro je to da čak i ako ne znaš nikoga možeš da dobiješ šansu da uradiš nešto. Svi konkursi za finansijsku podršku umetničkim projektima su otvoreni, potpuno transparentni, dostupni svima. Ne treba “veza”, nikoga ne moraš da moliš da ti urgira, ne moraš nikakve članarine da plaćaš da bi se prijavio negde… Sve je dostupno i otvoreno, opravdavajući time u najrealističnijem mogućem smislu termin otvorenih poziva umetnicima.
Free media: Razume li tamošnja publika ono što želite da im poručite svojim stvaralaštvom, kao i da li Vi razumete njihove potrebe?
Kožar: Ono što dobijam kao povratnu informaciju od ovdašnje publike mi govori da me prihvataju. Vide da ima nešto u mojoj priči i pronalaze se u njoj, iako ne razumeju tu baš sve. Bilo da je radio-drama u pitanju, fotografija ili slika, nalaze prostora da se identifikuju u onome što radim. Mislim da je to zato jer obrađujem univerzalne teme. Na svim jezicima je isto ako tragaš za sobom. To je osećaj isti na celom svetu, svi se mi ponekad osećamo izgubljeno, tražimo smisao, težimo razumevanju i prihvatanju od strane ostalih, odnosno onih od kojih želimo da budemo ozbiljno prihvaćeni. Ja ne lažem u svom traganju, ne pretvaram se da mi je sve zlatno. U mojim radio-dramama i foto-kolažma su pačarve i mašine za veš lajt-motivi, kao horor scene koje me okružuju u cveću dok pored kućnih poslova tražim još i posao u struci. Nije to samo zbog polne neravnopravnosti – kao ja sam žensko pa sedim kući i brinem o porodici. Prosto, muževljeva zarada je veća od moje i onda on radi više, a ja radim poslove koje neko mora da radi (a zašto taj neko moram da budem ja, mislila sam). Svakako da nisam jedina žena koja uprkos obrazovanju ne može potpuno da se posveti poslu, jer je udata i ima porodicu, decu. Nisam očekivala da imam publiku, nisam uopšte razmišljala šta li će publika da misli o onome što radim. Radila sam kako sam osećala, pošla sam od sebe u datom trenutku i publika se očigledno našla u tome. Još nisam stigla muža u zaradi, ali polako. Radujem se danu da vidim kako moj suprug Udo diže kuću da namiri generalku, a ja idem sa velikim šeširom, u cipelama sa visokim štiklama i trotinetom na posao.
Free media: Dugo ste inspiraciju za performanse i slike nalazili u šamijama i ojicama. Da li je to još uvek tako?
Kožar: Šamija meni predstavlja žensko nasleđe, sve moje žene uz koje sam odrastala. Mama, sestra, alarahmetelje nana, hala, tetke, midžovica, sve njihove kćerke… Mama je morala da radi, alarahmetelje nana je čuvala mene, sestru i brata. Ona je tkala ćilime, tako da sam kao mala uz nju naučila osnove tkanja. Pošto smo mi živeli u istoj kući sa nanom i dedom, meni je razboj sa ćilimom i vunicama bila scenografija i rekvizita detinjstva. Za mene tradicionalna odeća nije dekor, već simbol emancipacije žena Sandžaka od patrijarhalnog uređenja društva. Novcem kojeg su sticale radeći eteke ili ojice pomagale su kućnom budžetu, a to je automatski značilo da imaju bolji položaj u porodici, odnosno u društvu. Moja nana nije prodavala ono što je tkala, ali tetka jeste, ona je plela ojice, i to kakve! Druga tetka je volela „pokrsticu“, to joj je nešto bio merak, a takođe je i heklala. Treća je tkala ćilime, radila tapiserije i heklala cveće. (!) Tako su i svoje kćerke učile. Mene i sestru je mama učila da pletemo i vezemo kad smo bile tinejdžerke, uglavnom misleći da ćemo tako spremati spremu za udaju, što se ispostavilo kao pogrešna procena. Ipak, svi ti kirkiti, đerđefi, vunice i konci su rekvizita mog odrastanja i sazrevanja u ženu kakva sam sada. Beli vez mi je pomogao da se tajno školujem, to je bio moj način emancipacije. Kao devojci iz radničke porodice bilo mi je jasno da od roditelja ne mogu da tražim pare za još jedne studije. Plus da su znali ne bi mi ni dali da ih studiram, morala sam da krijem od njih. Zato sam vezla eteke, prodavala ih i tim novcem plaćala svoje tajne studije. Rad na tradicionalnoj odeći koju sada kreiram za svoje foto eseje ili kolaže ima elemente i konceptualne mode. Na taj način dokumentujem svoju emancipaciju i integraciju u međunarodnu umetničku scenu. Šamija je važan pojam u tom mom iskazu. Ali svakako nije jedini i koristim je u meri u kojoj je osećam.
Free media: Šta Vas je naučilo stvaranje na stranom jeziku i da li se posle toliko godina i dalje osećate tamo kao stranac?
Kožar: Stvaranje na stranom jeziku me je naučilo da i meleci govore nemački jezik. Pored onih meleka koje sam od ranije znala i koji su me podržavali, srela sam i nove, sklopila intenzivna prijateljstva sa njima. Da, imala sam hrabrosti da pobedim svoj strah, ali to ne bih mogla tako lepo bez prijatelja koje sam ovde upoznala. Da nisam srela ljude koji su uložili svoje vreme i energiju da bi mi pomogli da naučim kako se ovde radi – taj proces bi sigurno bio još strašniji. I ne, ne osećam se kao stranac, jer ja sam svoju domovinu izgubila kada je nestala Jugoslavija. Od tada nemam potrebu da pripadam negde, još nemam pasoš, imam sva prava sa dugoročnom boravišnom vizom. Muž mi pre neku godinu kaže da pokrenem proces za dobijanje pasoša, pošto ispunjavam sve uslove, ja ga pitam koje su mi onda dodatne beneficije, a on kaže „Kako koje? Pa možeš da glasaš.“ Budući da svuda okolo besne strane desne izgleda da je došlo vreme da pokrenem proces dobijanja pasoša. Ali, pored porodice i prijatelja koji su u Novom Pazaru i svim bivšim republikama Jugoslavije, imam porodicu i prijatelje i ovde i to mi daje osećaj pripadnosti ovde.
Free media: Da li ste u kontaktu sa nekim od umetnika sa ovih prostora koji takođe žive u Nemačoj? Sarađujete li i pomažete li jedni drugima na neke načine?
Kožar: U kontaktu sam sa nekim umetnicima iz bivših jugoslovenskih republika, do sada nismo imali prilike da sarađujemo, jer su nam interesovanja drugačija. To svakako ne znači da se u nekom trenutku nećemo sresti negde gde nam se ideje dopunjuju i gde postoji mogućnost za saradnju. Za sada smo svi u nekim svojim projektima, nemamo vremena ni da se čujemo od posla.
Free media: Dugo ste živeli i radili na relaciji Novi Pazar- Priština-Sarajevo-
Keln. Kako Vam to iz današnjeg ugla izgleda?
Kožar: Sve te stanice su putevi na kojima sam imala važna profesionalna i emotivna iskustva. Umetnošću se profesionalno bavim već 26 godina, novinarstvom 22. Sudbina me vodila kroz te gradove i nisam se opirala. Volela sam da se krećem, da ne stojim. Mnoge sam puteve otvorila ne samo sebi, već i drugima. Iz mnogih gradova su mi ostala divna prijateljstva, a moja umetnost nije samo putovanje kroz sve moje faze i gradove već je i negde duboko omaž tim prijateljstvima koja još uvek traju u meni, čak i ako nekih ljudi više nema…
Free media: Ako pravite paralelu između stvaranja, života i slobode umetnika u Nemačkoj i Srbiji, ima li razlike?
Kožar: „Razlika je drastična“ – što bi rekao Đura iz Nadrealista. Imam iskustvo rada i u zemlji iz koje dolazim i ovde u Nemačkoj. U zemlji iz koje dolazim, konkretno u rodnom gradu, Novom Pazaru, vodila sam jednu malu, siromašnu, ali značajnu instituciju – pozorište. Taj period rada u Novom Pazaru me je naučio da je nezavisnu umetnost teško stvoriti i očuvati. U Nemačkoj takođe postoji cenzura, ali je ona uglavnom uperena protiv govora mržnje. Granice između kritike društva i govora mržnje nisu jasne i u tom međuprostoru svakako može doći do malverzacija vlasti. Nešto što je u „nacionalnom interesu“ uvek može opravdavati nedemokratičnost jednog društva, pa bilo ono i nemačko društvo. Ali cenzure svakako ima manje u odnosu na iskustvo koje imam radeći u zemlji u kojoj sam rođena. Misao i promišljanje su važni, bilo da ste student, doktor, radnik, umetnik… Ona vodi kritičkoj misli koja opet vodi razvoju društva. U Nemačkoj je sastavni deo kulture da građani, pa među njima i umetnici, imaju kritički odnos prema vlastima. U Novom Pazaru političari, sa kojima sam morala da sarađujem, kritike su doživljavali lično i veoma dramatično – čemu sam mnogo puta bila svedok. Vikanje, psovke, bacanje stvari sa stola, pretnje zatvaranjem pozorišta – bile su konstantna komunikacija sa političarima rodnog kraja. U Novom Pazaru, politički duboko podeljenom gradu, još kao “žensko dijete” među političarima koji ne vide živu silu bilo mi je zahtevno i teško da ostvarim svoje ciljeve. A moji ciljevi su bili da obezbedim stipendije studentima, da povećam gradski budžet da bih zaposlila te studente i da sačuvam nezavisnost pozorišta. Nisam uspela svima da pomognem, ali većini studenta jesam, što mi daje dobro svetlo na uspomene rada u Novom Pazaru. A kako sam uspela – to samo moja duša zna.
Free media: Pratite li kulturna dešavanja u Novom Pazaru? Kako ocenjujete našu umetničku scenu, daje li dovoljno prostora svima koji bi da se oprobaju i ostvare na tom polju?
Kožar: Od previše obaveza stvarno nemam vremena da podrobno pratim kulturna dešavanja u Novom Pazaru, tako da ne mogu argumentovano ni da ih komentarišem. Da pomenem nekoga, a nekoga da zaboravim, ni to ne ide. Ipak, znam da Novi Pazar sigurno ima potencijal, ne samo u umetnosti već i u drugim poljima drušvenog delanja. Bilo bi dobro ako bi se taj potencijal iskoristio. Loši uslovi u kojima se živi i radi, ne samo u Novom Pazaru, već svuda gde je tako, mogu samo ljudski resursi da poboljšaju. Ista prava svima. Ista prava svima. Ista prava svima.
Free media: Šta bi poručili mladim umetnicima, pre svih glumcima iz ovog grada?
Kožar: Onima kojima nisam uspela da pomognem finansijski da se lakše školuju želim da kažem da mi je mnogo žao zbog toga. Ideja mi je bila svima da pomognem, sve sam ih mnogo volela, neke još uvek. Takođe sam mnogo, mnogo pogođena preranom smrću Mitra Belojice. Toliko mi je žao, ne mogu da verujem da nije više tu… On je bio poseban, bio je dušom najbolji i mnogo mi je žao što je scena u Novom Pazaru ostala bez takve lepote ljudskog roda. Ipak, ima još nekoliko mlađih glumaca koji svojim talentom i dobrotom prave ravnotežu mojim lošim uspomenama u iskustvu rada u Novom Pazaru. Ostalim mladim umetnicima iz mog grada sa kojima nisam sarađivala stvarno ne znam šta bih poručila. Mislim da kad si umetnik – sve sam znaš najbolje. Sam znaš kako želiš da živiš, a to takođe znači i da sam snosiš odgovornost za taj svoj izbor. Biti umetnik nije zanimanje, to je ono što si i kad završiš svoje poslovne obaveze. Biti čovek je takođe važno. I još biti svoj čovek. Što manje foliranja, to bolje po umetnost koju stvaraš. Budi ono šta jesi, šta god da si, jer u autentičnosti je snaga umetnosti.
Free media: Koji su Vam planovi za dalje, šta pripremate za naredni period?
Kožar: Imam dosta planova, ali po onoj staroj pazarskoj: „ja planiram, a sudbina se smije“ ne govorim o tome dok ne realizujem ono što planiram. Trenutno privodim kraju seriju slika „Das räumst du auf! Eine galaktische Einordnung.“ („Digla glaktičku generalku!“), koja je inspirisana potragom za identitetom u stranoj zemlji. Ja sam Aida, Allahov rob, Hatidžina šćer, babova Dada, Eliasova majka, žena svog muža, sestra svoje sestre i brata, prijateljica mojih prijatelja, Bowieva pionirka, Titova takođe, Grebina studentkinja, Ljiljina učenica… Ja sam sebi domovina, jer sam putnica – što me određuje kroz sve ove stavke.
„Digla galaktičku generalku!“ se bavi potragom identiteta kroz čišćenje korova iz vlastitog univerzuma, aludirajući na space-junk i ljudski nemar koji je, eto, uspeo i svemir da zakorovi. Moj univerzum je takođe u korovu, moram da namirim, da operem svoje radio-galaksije, da trehnem crne rupe, izlgancam radio-signale, pomerim paukove sa Marsa… Danas jesam, sutra nisam. Kad dođe suđena dakika hoću da mi je namireno. Zbog sebe, a ne zbog drugih. Tuđa mišljenja me nikada nisu pomerala, kako negativna, tako ni afirmativna. Tu seriju slika urađenih multimedijalnim tehnikama je podržalo Ministarstvo za kulturu NRW – Severne Rajnske Vestfalije, a namera mi je da je propratim kroz audio-instalacije koje i kroz zvuk određuju ono što sam. Nadam se i signalu sa Marsa. Tamo mi je centar teže.
