Tako nastaje poredak straha. Ne moraš biti kriv da bi bio meta. Dovoljno je da smetaš. Dovoljno je da pitaš. Dovoljno je da ne ćutiš. Dovoljno je da ne pristaneš. Tada kreće isti redosled, toliko puta viđen da više niko ne može reći da ne prepoznaje obrazac.
Prvo te obeleže. Onda te pritisnu. Ako ne pristaneš, zastrašuju. Ako ni tada ne poklekneš, privode, zatvaraju, razvlače, iscrpljuju. Ako ne mogu da te kupe, probaće da te slome. Ako ne mogu da te slome, probaće da te onesposobe.
Ne zato što si opasan po narod, nego zato što si opasan po njihov mir, po njihovu laž i po njihov sistem naviknut da svi ćute. I zato ovo nije niz slučajnosti. Nije eksces. Nije “desilo se”. To je metod.
Ubi, prebi, uceni, zaplaši, pritvori, zatvori, onesposobi. To je jezik vlasti koja više nema šta da ponudi. To je rečnik sistema koji ne umije da ubedi, pa mora da prijeti. To je lice poretka koji ne počiva na poverenju građana, nego na njihovom umoru, strahu i povlačenju.
Najgore od svega nije ni to što takav sistem postoji. Najgore je kada narod na to počne da se navikava. Kad batina postane vijest od jednog dana. Kad prijetnja postane normalna. Kad pritvor postane poruka drugima. Kad čovek počne da meri svoje riječi, da spušta pogled, da sklanja glavu, da sebi govori “Samo da ne bude gore.”
A upravo tada jeste gore. Jer represija ne počinje onda kada nekoga odvedu. Represija počinje onda kada ostali nauče da ćute prije nego što na njih dođe red.
Zato nije pitanje samo šta rade oni. Pitanje je i šta smo mi pristali da trpimo.
Koliko puta još treba da gledamo isti scenario pa da prestanemo da ga zovemo incidentom? Koliko puta još treba da neko bude ponižen, zastrašen ili sklonjen, da bismo priznali da se ovde ne kažnjava krivica, nego neposlušnost?
Jer sistem koji se održava strahom nije jak. On je samo brutalan. A brutalnost nije snaga. To je priznanje slabosti. Priznanje da bez pritiska, ucene i sile ne mogu ništa.
Zato ovu formulu treba ponavljati naglas, dok svi ne čuju šta gledaju: Ubi, prebi, uceni, zaplaši, pritvori, zatvori, onesposobi. To nije država. To nije red. To nije bezbednost. To je mehanizam kontrole nad ljudima.
I dok god se to bude tolerisalo, svako će misliti da je bezbedan samo zato što još nije došao na red. A u ovakvim sistemima, red prije ili kasnije dođe na svakoga ko ima glas, obraz ili kičmu.
Autor teksta je Aladin Paučinac, građanski aktivista iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
