Odmalena je zavoleo motore, a to će mu doneti i mnogo toga po čemu je prepoznatljiv: pobede, titule, ali često i opasnosti. Postao je i sinonim za neustrašivost, dokaz da se sve može kad se hoće.
“Sve je počelo 2003. godine, na stazi Beranovac u Kraljevu. Sa ocem sam gledao jednu moto-trku i pala je odluka da krenemo u te ’vode’. Za mene inače nije bilo dileme kojom sportskom ’stazom’ ću da krenem. Motori su bili i ostali moja velika ljubav i pasija, tim pre što nekako nosim i porodično nasleđe. Deda se bavio popravkom motora, potom i otac, bukvalno sam uz dvotočkaše rastao”, otkriva on na početku priče za portal Free media.
U uslovima koji su u Novom Pazaru bili gotovo nikakvi, snalazio se kako da obavlja treninge. Vodila ga je čelična volja, odlučnost i ogromna podrška oca koji je od početka verovao u njega.
“Što se tiče treninga, učenja vožnje, usavršavanja, promene stila i svega vezanog za to, sve sam isključivo radio sa ocem. Staza nije postojala, pa smo, nažalost, testirali i podešavali motor na magistralnim putevima. Tražili bismo gde ima najmanje saobraćaja i išli tamo, bukvalno smo se snalazili kako smo znali i umeli”, priseća se Almir tih vremena.
Sve počinje u glavi
Moto-sport je atraktivan, ponekad poput šahovske partije u kojoj se odluke moraju doneti u trenutku i to onom pravom. Zbog toga je dobra priprema najvažniji deo.
"Najbitnija priprema za trku jeste mentalna, pa tek onda fizička. Potreban je maksimalan fokus jer i najmanja greška, nažalost, može da bude kobna. Što se mene tiče, nikada do sada nisam bio u većoj opasnosti. Bilo je, priznajem, mnogo padova, nezavršenih treninga i trka, ali me je uvek neki inat terao da idem još dalje i brže”, ističe Almir.
Ljubav pretočena u veliku želju donosi mu prvu pobedu i to najdražu, 2005. godine u Batajnici. Rodilo se i veliko rivalstvo sa pokojnim Petrom Birčaninom, koji je te godine osvojio ”Zlatnu kacigu” baš u klasi 125 cc, ali i sa mnogim drugim vozačima koje je nedugo zatim lagano ostavljao iza sebe.
“Taj trijumf mi je od posebnog značaja, ujedno i najdraži, jer sam godinu pre toga u Vršcu na debiju zauzeo treće mesto. Znao sam da mogu mnogo, osetio sam da moje vreme dolazi”, napominje Almir.
A rezultati najbolje govore: 2004. i 2005. godine bio je vicešampion Srbije u klasi 125 cc. Lovor stiže godinu dana kasnije. Osim naslova najboljeg u Srbiji, 2007. godine osvaja i treće mesto na Balkanu. Međutim, usledila je neočekivana pauza.
“Zbog saobraćajne nesreće karijera je prinudno mirovala. Na stazu se vraćam 2009. i 2010. godine. Pobeđujem po jednu trku u šampionatu države u klasi 600 cc, ali sam sa obzirom na zdravstvene probleme morao ponovo da pauziram”, seća se tih teških trenutaka.
Kad otkaže kočnica
Mnogo iskušenja tokom karijere znao je da prebrodi Almir Šabanagić. Ipak, ponekad, bez obzira na sve pripreme, želju i kvalitet, nepredviđene okolnosti ”ukradu” već viđenu pobedu. Upravo mu se to desilo, gle sudbine, u Beranovcu.
"Težak momenat, zaista. Pre dvadesetak godina sam imao pobedu ’u džepu’, ali se desio peh. Otkazala mi je prednja kočnica, pa sam morao da se zadovoljim drugim mestom. U trenutku se desi pravi ’rikošet’ emocija, bude ti žao, što je i normalno”, kaže on.
Skoro deceniju ga nije bilo na trkama, a u međuvremenu je morao da obavi i zahtevnu operaciju. Ali ne bi bio to što jeste da iz svakog iskušenja ne izađe još jači.
“2020. godine sam se vratio i postao najbolji u MEC šampionatu, u klasi skutera od 50 i 70 cc. Pobeđujem u svakoj trci u narednih šest sezona i osvajam dve ‘Zlatne kacige’. Veoma je bitno i to što se u klasi skutera punih pet godina nije pojavio niko ko je mogao da mi pruži otpor. Većina motora koji su učestvovali na šampionatima izašla je iz moje radionice i skoro uvek bila na postolju”, ističe sa ponosom.
U međuvremenu je stasao i naslednik, sin Omar, koji je krenuo očevim stopama. Sa samo osam godina počeo je da se takmiči u trkama skutera, a sa 10 već osvaja vicešampionski naslov države.
“Talentovan je i veoma brzo je napredovao. Ima sve predispozicije da postane vrhunski vozač. Od mene će, naravno, imati svu podršku i savete. Verujem da može da bude i bolji od mene, što mi je i velika želja”, rekao je Almir Šabanagić.
Naslednici kao motivacija
Nije Almir rekao poslednju reč na stazi, naprotiv. Ali, sa druge strane, ima i motiv više.
"Planovi za budućnost, što se tiče trka, jesu da i dalje vozim poneku, koliko mi vreme bude dozvoljavalo. Naravno, taj takmičarski nerv i želja za pobedama uvek će biti prisutni. Sa druge strane, želim da prenesem svoje znanje na sinove, koji će sigurno voziti trke u budućnosti”, kaže on.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Almir Šabanagić
