Oko pedesetak sati bilo je potrebno grupi ljudi, na čelu sa „rektorkom“ Zanom Dolićanin, da svečanu atmosferu povodom šest meseci blokade pretvori u najteži dan u istoriji DUNP-a.
Ovaj događaj svakako jeste najsramniji, ali dan na kraju nije bio najgori, naprotiv. Nakon svih turbulencija nekome ostaje sramota, a nekome ponos.
Sramota onima koji su doveli batinaše da tuku studente (ovom prilikom demantujem g. Milovana Bratića koji je izjavio da su u tom trenutku na DUNP-u bila i lica koja nisu studenti), a ponos svim studentima i građanima koji su odbranili centar akademske misli u ovom delu Srbije.
Ne samo sramota, već i krivica, jer već neko vreme se zna, iz saopštenja firme koja je došla da izbacuje studente, da su ih kontaktirali ljudi sa DUNP-a, po nalogu Zane Dolićanin.
Dakle, ista osoba koja je dovela batinaše je indirektno i izazvala incidente ispred zgrade Univerziteta. Priča o međunacionalnim sukobima je prizeman pokušaj skretanja pažnje s najveće degradacije institucije univerziteta.
Još od 26. januara ove, a suštinski od 19. oktobra 2022. godine (dana kada je Zana Dolićanin izabrana za rektora DUNP-a), studenti i uprava su na suprotnim stranama, nažalost. Ovakav odnos niko nije nametnuo studentima, niti je to njihov hir, jednostavno, uprava se tako postavila od prvog dana.
Pogledamo li sva obraćanja bilo kojeg od članova rukovodstva DUNP-a, nećemo naići ni na jednu akademsku izjavu. Počev od one gde se studenti etiketiraju kao antidržavni elementi, preko momenta gde se u Pionirskom parku drži „predavanje“, pa do samog nasilnog upada u prostorije Univerziteta.
Sa druge strane, svaka izjava svakog od studenata DUNP-a u blokadi nastojala je da nas predstavi kao odgovorne, svesne, pristojne akademske građane, buduće (a i sadašnje) naučnike. Uveren sam da se u tome uspelo.
Ako ovo poređenje nije dovoljno, imamo još očigledniji primer akademske degaradacije. Dan nakon upada batinaša na DUNP, mediji su izvestili o degutantnom pismu rektorke Dolićanin predsednici Narodne skupštine Republike Srbije Ani Brnabić.
Prosvetiteljski ideal srpske istorije je Dositej Obradović. Pitanje za duboku analizu ljudima koji obrazovanje poznaju mnogo bolje od mene jeste: Kako smo od Pisma Haralampiju stigli do pisma Ani Brnabić, odnosno kako smo od Dositeja stigli do Zane?
Franc Kafka u romanu Proces ima rečenicu: „Postavili su me za batinaša i ja batinam“. Postavlja se pitanje da li je za takve batinaše postavljen i deo nastavnog osoblja Univerziteta.
Zajedno sa proklamovanim batinašima u prostorije Univerziteta ušli su i docenti, vanredni i redovni profesori. Sumnjam da je deo nastavnih obaveza batinjanje ili upad sa batinašima.
Možda nismo upućeni, možda je promenjen neki pravilnik, pa je u spisak akademskih zvanja dodato i zvanje „batinaš“. Uostalom, prisutan tog jutra je bio i g. Milovan Bratić, prorektor za nastavu (od tog jutra zvanično i na novoj funkciji „prorektor za batine“), koji je mirno gledao kako tuku njegove studente.
Poštujem akademska zvanja, koja su dotične osobe stekle, bez intecije da ih komentarišem, jer nisam ni kompetentan, a ni nadležan, ali je ultimativno srozavanje akademskog i ljudskog digniteta logična posledica ovih dešavanja.
Mesecima mnogi se vode geslom: „ako oni neće, mi moramo“, koje po pitanju ove situacije glasi: „ako oni neće (ili hoće batinaški), mi moramo akademski“.
Definitivno osećam da je obaveza svakoga ko se bori za nauku, za bolji, slobodniji i razvijeniji Državni univerzitet u Novom Pazaru, da se makar potrudi da ostane u najvišem mogućem registru akademskih i humanističkih ideala.
Ova borba je od samog početka mirna, akademska i dostojanstvena, i stava sam da moramo nastojati da u makar većini slučajeva održimo te epitete. Poštujem i drugačija, pa i suprotna, viđenja, sve dok postoji mogućnost očuvanja mira na višem nivou i dok su, možda ću preterati, životi van opasnosti. Od ovoga treba izdvojiti slučajeve odbrane u trenucima izazivanja nasilja sa druge strane.
Mnogo toga se može podrazumevati pod ovim „akademski“. Akademska su mnoga delovanja koja se tiču univerziteta, ali je isto tako akademski i izraziti bunt, izaći na ulicu, uzeti megafon, jasno reći šta je problem na univerzitetu, u gradu, uopšte u društvu.
Akademski je reći to što imaš svima: profesorima, građanima, prijateljima, policiji, klošarima. Akademski je biti istrajan, biti deo blokade, a najviše je akademski biti protivnik degradacije univerziteta.
Jedan od najpozitivnijih efekata blokade jeste činjenica da je nemerljivo povećana svest o važnosti postojanja, normalnog funkcionisanja i napretka univerziteta u jednoj sredini.
Državni univerzitet u Novom Pazaru ni u čijim očima više nije samo mesto gde se polažu ispiti i dobijaju diplome, to je mesto gde se brani znanje, nauka, to je svetionik i jedna od najvažnijih institucija našeg naroda. Baš zato svi ljudi okupljeni u Ulici Vuka Karadžića dana 29. 7. su dali su odlučan i nedvosmislen odgovor g. Milovanu Bratiću na konstataciju da „možda tim ljudima tamo i nije potreban univerzitet“.
Svakako, moramo sprečiti spinovanje, jer narod je tog utorka stao u odbranu znanja i nauke. Studenti su se vratili na univerzitet i ne odustaju od borbe sve dok DUNP ne dobije novu upravu, onakvu kakvu zaslužuje. Dakle, oni batinaški, a mi akademski.
Autor teksta je Amar Ličina, master student književnost i jezik na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
