Ovaj novopazarski pesnik dobitnik je ovogodišnje književne nagrade “Matićev šal“, koja se dodeljuje mladim pesncima do 27 godina starosti. Studira književnost i jezik na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru. Objavljivao je u domaćim i regionalnim časopisima, portalima i zborniciama, a trenutno uređuje i blog za poeziju “Libela“.
Free media: Šta za Vas predstavlja nagrada “Matićev šal“?
Ličina: Pre svega ogroman podstrek, čak ne toliko podstrek, koliko verifikaciju prethodnog rada; da je ono što sam uradio bilo kvalitetno. Drago mi je da je to jednoglasno procenila tročlana komisija u sastavu Vojko Božović, Zoran Bognar i Ljiljana Đorđević. Sada o ovoj nagradi mogu da pričam kao o nečemu što je iza mene, odnosno sa neke distance, kako bi se reklo, hladne glave. Zaista sam veoma zadovoljan odjecima ove nagrade, ali i odjecima knjige “Mera stvari”, za koju sam nagrađen.
Free media: Kako ste postali pisac? Šta je prethodilo tome?
Ličina: Nekako je sve spontano išlo ka tome. Prosto, nije bio jedan momenat koji je bio baš presudan. Imam nekoliko momenata, ključnih osoba, trenutaka, ali sve je išlo ka tome – ka književnosti! Čak i moja oprobavanja u drugim umetnostima su upravo bila samo put ka njoj. Mene je ranije generalno sve zanimalo u vezi umetnosti, ali ponajviše gluma. Čak sam i krenuo na prijemni za glumu, došao sam pred vrata Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu, pošto sam imao tada već upisanu književnost. Međutim, kada sam došao bukvalno pred vrata Akademije, oni me nisu pustili na prijemni, jer je prijava zakasnela. Bilo je lepo otići do Sarajeva i vratiti se, ali mi je i taj put pokazao da sam sudbinski ipak vezan za književnost.
Free media: Jedan ste od polaznika Škole kreativnog pisanja novopazarskog književnika Enesa Halilovića. Kako je to sve počelo?
Ličina: Sasvim slučajno. Nisam poznavao Enesa, kao ni Zehniju Bulića. Bio sam druga ili treća godina srednje škole. U drugoj godini sam imao dobru profesoricu književnosti, Šejlu Šehović, koja mi je usadila ljubav prema književnosti kao predmetu. Te godine sam na takmičenju u besedništvu, kada sam osvojio prvu nagradu, upoznao Enesa Halilovića, kada sam i počeo da čitam njegova dela. Sećam se da sam na prvi čas njegove Škole kreativnog pisanja došao bez papira i olovke, on je bio ljut na mene, a to je za mene bila velika lekcija. Tako je sve počelo.
Free media: O čemu najradije pišete, šta je fokus Vaše poezije?
Ličina: Teme su mnogo različite, jer mislim da je književnosti neka vrsta igre. Sve rukopise koje sam slao na konkurse oslovljavao sam šifrom “igra“ ili “pjesni različit“, što je po Dinku Ranjini, koji je tako oslovljao Izvor dubrovačke poezije u 16. veku. Ja bih samo rekao ono što je rekao Penti Sarikoski: Dobar pesnik ne smišlja stih, on ga traži. Ja ne kažem da sam dobar pesnik, ali težim tome. Nemam preterano volju i želju da tumačim ono što pišem niti sam ikada, bilo bi to sumanito, razmišljao književnoteorijski. Mada bi bilo možda zanimljivo. Ipak, četiri motiva koja nemerno koristim su kultura, civilizacija, istorija i dovođenje svega ostaloga s prva tri.
Free media: Osim poezije, bavite se i pisanjem proze?
Ličina: Naravno, ali još ništa nije objavljeno, tako da čekam. Trenutno nemam ništa gotovo, jer prilično sporo pišem. Zadovoljan sam tim ritmom. Ne bih želeo da upadam u hiperprodukciju. Radim polako i temeljno. Imam materijala koji sam pisao i pre nagrađene knjige “Mera stvari”, ali i sada. Mislim da smo svi u obavezi, koliko god da pišemo, da još više bacimo, kako bismo došli do nečeg što je iz duše.
Free media: Koje pisce volite da čitate, a koji su ostavili uticaja na Vas?
Ličina: Mnogo je pisaca. Imam toliko knjiga u biblioteci, da je to neverovatno. Nagrada “Matićev šal” ima dugu tradiciju i neki dobitnici, poput Gojka Božovića, Saše Jelenkovića, Dejana Aleksića, Dragana Boškovića, iako neki nisu moja poetika, su mi veoma dragi. Dragi su mi, naravno i neki pesnici u našoj književnoj istoriji, poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića, Hamze Huma i Muhameda Avdagića. Osim njih, tu si pesnici Nikita Stanesku, Đeo Bogza, Jaroslav Sajfert,potom i finski pesnici poput Tomasa Anhave, Pentrija Sarikovskog, Pava Havika,Tobi Tamermana, zatim Mati Rose,Vejne Kirstine. Naravno, tu su i klasici kojima se uvek treba vraćati, Borhes, Dante Aligijeri, Petrarka, Bokačo, a onda antička književnost sa kojom bih završio spisak.
Free media: Da li mladi pisci u Novom Pazaru dobijaju neophodnu podršku?
Ličina: Zadovoljan sam podrškom koju imam, mada ne bolujem od prevelike skromnosti. Nisam nezahvalan, ali naravno da postoji itekako prostora da se sve to promeni. Mediji su druga stvar, ne možete od njih tražiti novac što je suludo. Mediji daju podršku i publicitet. Ljudi ne razumeju da se sve ne može završavati tapšanjem po ramenu, na podršci ad hoc, već moraju da delaju ukoliko stvarno žele da im se nešto desi. Bitno je da oni, možda ću delovati površno, budu materijalni oslonac umetnicima, pre svega kulturne ustanove. Mi ne možemo biti nezadovljni našom publikom, ako je ne gradimo. Ja verujem da ovde ima institucija koje strpljivo i predano grade svoju publiku, što se u nekim slučajevima i vidi, ali to je proces koji traje.
Free media: Koliko mladi Novopazarci dovoljno danas čitaju?
Ličina: Ako krenete ulicom srešćete više ljudi koji ne čitaju i koji nemaju pojma o klasicima svetske književnosti, domaćim piscima iz 20. veka, kao i onima koji su danas zvezede. Zaista jedna veoma poražavajuća statistika. Što se tiče mladih ljudi generalno, oni stvarno ne čitaju koliko bi trebalo. Publika postoji; postoji taj neko kome se vi obraćate. Znam da u Novom Pazaru postoje ljudi koji čitaju. Pazar je veliki grad i on ima tendenciju da raste, a sa njim raste i publika za književnost. Ne želim da sečem drvo na kojem sedim, ali mislim da i školski sistem utiče na to, da se stvori neka averzija prema knjizi. Mislim da kada se mladi ljudi uče roditeljstvu, oni se uče da čuvaju decu da im se ništa ne desi, ali trebalo bi da ih uče da čitaju.
Free media: Šta biste poručili mladima koji žele da krenu Vašim putem i postanu pisci?
Ličina: To je kao posao – ako vas ispunjava i daje vam materijalnu korist dovoljnu za egzistenciju, odlično. Taj put nije lak, ali je potebno da se sledi i da se pokaže neka želja. Zaista je velik broj ljudi koji žele da budu pisci; da uspeju u književnosti. Ako neko želi da uspe u književnosti, on naravno mora da čita. Ne znam tačno formulu kako se postaje ono što se želi postati, ali znam preporuku kako bi se moglo postati, a to je čitanje, istraživanje i vera u sebe.
N. Šehović
Foto: Free media, Kulturni centar, Privatna arhiva
