Ovaj vrsni hirurg u penziji, ali i multimedijalni umetnik, napisao je do sada sedam knjiga, a uskoro priprema 11. izložbu slika. U hirurgiji je proveo 37 godina, a medicinu na iznaneđenje školskih drugara završio posle završene srednje umetničke škole. Tokom hirurške karijere uradio je brojne operacije, od kojih su neke bile veoma retke i teške. U tri navrata, ukupno oko sedam godina, bio je direktor Opšte bolnice u Novom Pazaru.
Free Media: Poslednjih godina Vaše ime se veže za pisanje i slikanje, predstavljaju Vas kao multimedijalnog umetnika. Ipak, još uvek važite za jednog od najpoznatijih hirurga u ovom kraju. Kako Vi sebe vidite, kako se najradije predstavljate?
Ćeranić: Ja sam hirurg, profesionalac, patim, a tako ću i otići sa ovog sveta, za hirurgijom. Sve ovo ostalo je nešto propratno. Nastaviću i dalje da pišem, da slikam, još malo ću raditi kao hirurg u državnoj bolnici u Bijelom Polju, ali ne još dugo. Tamo radim sedam dana mesečno, međutim, ipak je to stres, koji mi u ovim godinama ne treba. I ranije su me često saradnici upozoravali da treba da prikočim i usporim, jer su se plašili za mene. Mislim da je zapravo mene taj stresan život i održao, jer ja sa 72 godine nemam nikakvih zdravstvenih problema. Kontinuirani stres ojačava čoveka, jer kada vi stalno lučite adrenalin, onda je organizam spreman i uvek je u stanju da se snađe i suprostavi nekoj situaciji ili nečemu. Opasan je iznenadni stres kod ležernih osoba.
Free Media: Do sada ste objavili sedam knjiga, a pisanjem ste počeli da se bavite od kako ste u penziji. Zapravo je sve počelo 2017. godine Vašom željom da ostavite deci u sećanje pisani trag o životu i sudbini Vaše najstarije sestre Sulejme.
Ćeranić: Upravo tako, pre toga nikada nisam pisao, čak nisam ni sanjao da ću se ikada baviti time. Prva knjiga “Sulejmin krug” je životna priča moje sestre, koja može da personifikuje svaku ženu u Sandžaku u to vreme. Radnja se dešava u Bihoru, a njena sudbina je bila takva da je ceo život provela u izbeglištvu. Karakteristična je po tome što je bila potpuno nepisemena žena, a poslednjih 10 godina života obišla je gotovo ceo svet. Imala je 11-toro dece, koja su se rasula po svetu, od Njujorka, Londona, Osla, Pariza, Skoplja i drugih evropskih gradova. To mi je najdraža knjiga, jer je ona nezamenjiva, čak i čitaocima, posebno onima starije generacije, jer se pronalaze u njoj, čak puste i poneku suzu. Nije to samo priča o Sulejmi i njenoj sudbini, već i sudbina bošnjačkog naroda koji je propatio kroz istoriju, naročito od 1943. godine pa na ovamo. Kao da je žena bila osuđena na izgnanstvo i progon, ali je doživela duboku starost i prvi put se javila lekaru u poslednjoj godini života. Ponet tom knjigom nastavio sam da pišem, pa su mi i naredne dve knjige tematski opet bile vezane za Bihor. One predstavljaju moj pokušaj da približim sudbinski događaj vezan za Bošnjake, koji su večito bili u nekakvim ratovima koji nisu njihovi, već tuđi. Ti ratovi u traganju za domovinom još uvek traju u njihovim dušama. Ta stradanja su me povela da napišem “Ponor”, a nešto kasnije i “Rulet”. Junak knjige “Rulet” završava u bolnici, gde sam pokušao da prikažem psihološki momenat kod svih ljudi, nešto sa čim sam se susretao kroz 37 godina rada. Naime, nije važno šta ste po zanimanju, koje funkcije obavljate ili koje škole ste završili, kada ste na hirurškom stolu, kada vam je život u pitanju, svi ljudi budu potpuno isti – važno im je da ostanu živi, ništa im drugo nije važno, samo da preskoče taj prag. Uglavnom, smatram da je greh za onog koji nešto značajno zna za svoj koren, društvo, za neki razvojni ciklus da to ne stavi na papir. Sve knjige koje sam napisao predstavljaju istinite priče, bez fantazije, apstrakcije ili izmišljanja. Jedna od njih je “Suze i krv”, čija radnja se dešava 1916. godine na Galipolju, gde je odavde otišlo oko 17.000 Bošnjaka.
Free Media: Radite li trenutno na nekoj novoj knjizi?
Ćeranić: Radim na knjizi koja će se zvati “U dubini duše”, a koja se tematikom bavi onime što nas je zadesilo tokom pandemije korona virusa u Novom Pazaru. U ovoj knjizi pišem o infektologu Lejli Ćeranić, kroz dešavanja u njenoj službi i događajima oko nje. To je doktorka koja do tada, u svom skromnom stažu od 10 godina, nije nikada videla pacijenta da umre, a onda joj je odjednom umiralo po 14 njih dnevno. Zapadala je u psihičke probleme, a mi u porodici smo joj pomagali koliko smo mogli, vraćali je i ona je nastavljala da radi. Ljudi su je nazvali heroinom za sve ono što je uradila, dobila je brojne nagrade, ali od svog grada i direktora bolnice čak ni priznanje, nego je imala i problema.
Free Media: Knjige uglavnom pišete narodnim govorom. Da li želite da ih na taj način upravo približite ovdašnjem stanovništvu?
Ćeranić: Veliki Ćamil Sijarić je rekao da se svugde lepo govori, ali nigde lepše nego u Bihoru. Tu je veoma specifičan govor, ima nekih sličnosti bosanskom, srpskom, crnogorskom, hrvatskom. Svega tu ima, ali kada se sve sabere, to je veoma čist i fin jezik. Zato sam se trudio da pišem tim jezikom, bar u onim knjigama koje su tematski vezane za taj kraj, a čini mi se da sam dobro uradio, jer me ljudi često zaustavljaju na ulici i kažu da sam ih vratio u detinjstvo. Iz Bihora su ponikli mnogi ljudi vični peru, a i dalje niču. Ja sam rođen u Župi, u Donjem Bihoru, a taj kraj je neiscrpan, neispitan. Bošnjaci nisu tako davno počeli da pišu, tek kada se ta reč oslobodila i kada je došlo vreme da može da se stavi na papir ono što neko smatra da može da se objavi. Danas ćete vi sresti mnogo pisaca, jedan od njih sam ja, ali ja nisam pisac ili književnik, iako ovo što radim tome pripada, međutim mislim na klasične profesionalce. Danas je malo profesionalaca, sve se promenilo. Svako se bavi književnošću i pisanjem, tako da je to šarenilo poseban problem, bez obzira koliko vi toga napisanog imali isped sebe. Najveći problem je u tome što se malo čita, jer sve što ljudima treba sada imaju na telefonima, novim uređajima i digitalnim bibliotekama.
Free Media: Interesantno je da ste posle završene srednje umetničke škole upisali i završili medicinu. U tom smislu slikarstvo Vam nije amaterizam?
Ćeranić: Često sam ja tako pravio neke zaokrete na svom životnom putu. Završio sam “Školu primenjenih umetnosti” u Peći, odsek unutrašnje arhitekture i slikarstva, upisao fakultet arhitekture i onda se naglo opredelio za medicinu. Veliki uticaj na mene imao je stariji brat, koji je bio neurohirurg i koji mi je predložio da upišem medicinu. Sećam se trenutka kada je moja razredna u srednjoj školi Nada Babović pitala šta planiramo da upišemo, kada sam ja rekao medicinu, ceo razred je prasnuo u smeh. Međutim, kada sam upisao fakultet, poslao sam razglednicu iz Sarajeva razrednoj, u kojoj sam pozdravio nju i ostale profesore, koju je onda ona svima čitala u zbornici. Inače, ta Pećka škola je u to vreme bila čuvena i poznata po delovanju i kvalitetu. Iako sam završio medicinu, uvek sam redovno po malo slikao, a moja prva izložba bila je 1976. godine u Domu JNA u Peći. Do sada sam imao 10, a već za nekoliko dana pripremam, početkom juna, 11. samostalnu izložbu u Galeriji Zajednice za kulturu u Bijelom Polju. Nadam se da ću nakon toga, uskoro, imati i izložbu u Novom Pazaru.
Free Media: Je li Vam bio težak Medicinski fakultet posle srednje umetničke škole?
Ćeranić: Izuzetno težak, naročito prva godina fakulteta u Sarajevu. Međutim, tada smo svi nekako skromno živeli, moj otac je imao veliku porodicu i ja sam znao da neću imati uslova da se dalje školujem ako izgubim godinu. Naročito su mi bile teške fizika i hemija, ali sam radom uspeo sve to da savladam. Tokom druge godine studija prebacio sam se u Prištinu i fakultet završio u roku. Tako je to počelo. Prvo radno mesto lekara obavljao sam u Peći, potom u Prištini, Tutinu i na kraju u Novom Pazaru. Kao hirurg sam radio punih 37 godina.
Free Media: Da li Vam je taj umetnik u Vama pomogao prilikom brojnih intervencija u hirurškom poslu?
Ćeranić: Hirurgiju sam voleo iznad svega, to je moja druga ljubav, prva je porodica. Na hirurgiji sam sagorevao, trošio dane i noći za pacijente. Danas mi je veoma drago zbog svega što sam radio i ponosan sam na to. Kao što rekoh na početku razgovora, i dalje radim kao hirurg u Bijelom Polju. Delimično me je tamo privuklo to što je to moj zavičaj, ali i to što su rukovodioci bili zaista uporni u pozivima. Slikarstvo je divna umetnost, zanimanje gde čovek relaksiran istražuje, proverava sebe u nekom svetu, bavi se suptilnim stvarima, druži se sa bojom, ali nema lepše i bolje umetnosti od hirurgije. Vi razmažete boje po platnu i uživate u tim bojama, a u hirurgiji delić milimetra ili jedan milimetar znači život. Mnoge hirurške operacije su opisane u knjigama, ali prava hirurgija je na medicinskom stolu. Knjige su od velike pomoći, ali su hirurzi često u situaciji da se bore sa problemima koji nisu opisani u njima. Tako i nastaju neki novi radovi i potezi koji nisu nigde ni opisani, a ja sam inače o tome i pisao i imam oko 50 objavljenih stručnih radova iz svega onoga što sam imao prilike da sretnem. Dakle, ta umetnička žica u hirurgu je veoma bitna da se u određenoj situaciji, koja nije nigde opisana, snađe, a to se dešava kod teških stanja i povreda u svakodnevnom životu i saobraćaju. Kada ispred sebe imate raznešeno telo, a vaš zadatak je da to sve spojite ponovo i da svedete, tako da je zaista najoriginalnija umetnička duša iskazana u zahvatima koje hirurg odradi.
Free Media: Tokom hirurške karijere uradili ste brojne operacije, od kojih su neke bile retke i veoma teške.
Ćeranić: Nisam jedino radio mozak i kičmu, jer naša bolnica u Novom Pazaru nije za to opremljena i takve vrste operacija se ovde ne rade, a sve drugo sam radio. Ja sam jedini živi hirurg u Srbiji koji je imao priliku da operiše tri povrede srca, a da su mu sva trojica pacijenata ostali živi, a da pritom bolnica u kojoj sam operisao nije opremljena za te vrste operacija. To su danas porodični ljudi, sretnem ih povremeno i uvek mi kažu da za svoj rođendan računaju upravo taj datum kada sam ih operisao. Drugo, radio sam štitnu žlezdu, a nije moje područje, radio sam povrede na aorti, ortopediju. Ja sam poslednji hirurg koji je otišao u penziju iz ove bolnice koji je bio kompletan, koji je radio dečiju hirurgiju, ortopediju, četiri prostatektomije, ginekologiju… Radio sam mnoga teška stanja, recimo četvorostruki splet creva kod jednog dečaka, gde je takođe došla do izražaja ta moja umetnička virtuoznost i pristup nečemu što nije napisano. Upravo smo tu operaciju jednom prilikom promovisali na kongresu urgentne hirurgije za treći milenijum, u Budimpešti.
Free Media: Šta je najvažnije kod jednog hirurga? Da li treba, osim obrazovanja koje se podrazumeva, da bude hrabar?
Ćeranić: Za obrazovanje neću da govorim, to je osnova svega. Međutim, da bi neko bio dobar hirurg on pre svega mora da bude dobar čovek, iskren, pošten, da nije zanet, pohlepan, da ne zavisi od novca. Dobar hirurg mora da bude hrabar. Dobar hirurg je onaj hirurg koji proceni kada ne treba da operiše. Dakle, ne juriti sve na sto, nego dobro otvoriti oči, prostudirati, analizirati stanje i ući u salu. Kada uđete u salu prihvatite se posla kao da je pred vama vaš otac, majka, sestra, brat, dakle neko ko vam je veoma blizak i tada nećete praviti greške. Svaki hirurg se plaši svog zanata, ali u hirurgiji postoje dve vrste straha, jedan je fiziološki, a drugi patološki. Fiziološki je ljudski strah, kada se brinete sa stanje pacijenta i ulažete sebe da bi ga izvukli, a patološki kada se hirurg uopšte plaši da uđe u salu. Patološki strašljiv hirurg je opasan i za sebe i za pacijenta.
Free Media: Kako ocenjujete trenutno stanje hirurgije u Opštoj bolnici u Novom Pazaru?
Ćeranić: Ne bih želeo da govorim o tome, jer mislim da o stanju u našoj bolnici najbolje govore građani. Oni govore da nije dobro. Dobro je što se radi i gradi, međutim mi smo to pokušavali i ranije, ali politika je vrlo čudna. Kada politika uđe u bilo koju bolnicu, napravi takav rusvaj i katastrofu, da koliko god da imate stručnjaka sve je svedeno na skromne rezultate.
Free Media: Da li je bilo politike kada ste Vi bili na čelu Opšte bolnice?
Ćeranić: Ja sam u tri navrata bio direktor te bolnice, ukupno oko sedam godina, a nikada nisam bio član nijedne stranke. Poslednji mandat, od 2008. do 2013. godine, prihvatio sam na molbu Sulejmana Ugljanina. Moj jedini uslov i cilj je bio da isteram politiku iz bolnice i srećan sam bio što smo u tome uspeli. Od kako sam otišao sa te pozicije, jedino je politika prisutna u bolnici, na žalost. Mnogi su me doživljavali kao grubog čoveka, jer sam bio svoj, reagovao sam u karakterističnim situacijama, a to je bolo ljudima oči. Recimo, ljudi najviše pokleknu kada se prepuste mitu i izgube orijentaciju i sa strukom i sa karakterom. I u gradu se znalo, ako se desi hitan ili težak slučaj, svi bi zvali da pitaju je li Avdo u bolnici, ako sam tamo to bi značilo da je već sve završeno, da neće biti nikakvih problema. Mene novac nije mogao kupiti nikada, a kada sam god hteo da uđem u salu, od 100 ljudi svi su bili spremni da me časte. Ustvari, od tih 100 ljudi kada završite operaciju njih 10 stvarno hoće da vas časti, što sam ja kategorički, često i grubo odbijao. Zato ja danas mogu slobodno da idem ulicama Novog Pazara, jer ne može niko da kaže da mi je dao neki novac. Na poslu sam bio veoma strog, posebno kao rukovodilac. Tražio sam samo rad i ljudi su imali problema sa mnom. Ne može neko da dođe u 10, a već u 11 sati da ide kući. Zato u moje vreme nije bilo ni zakazivanja, ni čekanja. Imao sam jednog lekara koji je danas doktorirao, a već sutra dobio prijavu. Zašto, jer ga je pacijent čekao i on mu na kraju rekao da dođe privatno kod njega. Zato mi danas mnoge bivše kolege kažu, kada me vide, da nam je da se vratite bar na 15 dana.
Free Media: Šta mislite o inicijativi da Opšta bolnica preraste u Klinički centar?
Ćeranić: Tokom mog poslednjeg mandata smo pokrenuli tu inicijativu, ali smo tada drugačije radili, na način na koji i treba to da se radi. Ideja nam je bila da najpre u Novi Pazar dovedemo istureno odeljenje Medicinskog fakulteta iz Kosovske Mitrovice. Uradili smo strukturu tog Kliničkog centra, odnosno uradili su je stručni ljudi socijalne medicine, tada smo dobili nove postelje, 100 novih radnih mesta, neke nove službe, dobili lokacijsku dozvolu za izgradnju Hirurškog bloka sa 4.500 kvadrata. Ovo što danas vidimo je potpuno novi projekat. Ja sam neprestano motivisao ljude da upisuju doktorate, da napreduju. Na taj način smo pripremali kadrove, a to je osnova svega. Danas ljudi nisu motivisani da uče, oni koji jesu imaju barijere i barikade i probleme. Dakle, danas se ne prati ono što treba da kvalifikuje budući Klinički centar. Dobro je što se radi adaptacija prostora gde se ljudi leče, ali za Klinički centar, ovako kako trenutno stvari stoje, ja sam veliki pesimista, a inače sam po prirodi optimista. Svakako da bih najviše voleo da pogrešim u ovome. Ovde se uvek novi projekti počinju kada se neki veliki politički događaji dešavaju, a kada dođe do smene Vlade, predsednika države, onda sve krene iz početka. Ono što je prethodnik započeo sve pada u vodu.
Free Media: Šta na kraju kao lekar savetujete vašim pacijentima, ali i uopšte mladim ljudima, budućim hirurzima?
Ćeranić: Što se tiče zdravlja, čovek mora da je pokretan i da živi zdrav život. Danas je teško naći porodicu gde svi žive zdrav život. Sve ono što sam ja u mojoj rodnoj Župi, u mom Bihoru, imao na stolu od namirnica to danas predstavlja zdrav život. Tu pre svega mislim na mlečne proizvode, heljdovno i kukuruzno brašno. Danas ljudi sede ceo dan za kompjuterom, jedu pečenja i jela sa roštilja, a zdrav život i uredna ishrana, nikako obilna, su osnov svega. Što se tiče mladih, mislim da oni nisu bili nikada u većoj razvojnoj krizi nego danas. Čim dete razazna roditelju mu kupuju telefon, tako se javljaju deformacije u razvoju, fizičkog i mentalnog izgleda. Ljudi danas mnogo jure za poslovima i obavezama, a zaboravljaju na decu. Sa druge strane, ta deca nemaju poštovanja prema roditeljima i nastavnicima, maltene oni vladaju u kući i školi. Mladima koji bi voleli da se bave medicinom, savetujem da uče, da stalno napreduju, jer tu ima uvek inovacija i novih dostihnuća. Molim Boga da se u nastavi poprave stvari, da se vrati poštovanje prosvetnih radnika, da se đaci vrate u klupe onako kako treba i onda ćemo imati manje problema.
A.Bajrović
Foto: Free media, privatna arhiva
