Prvi iz Srbije i bivše SFRJ kome je to uspelo. Ušao je te 2008. godine u anale, istoriju i pokazao da čelična volja i pomeranje sopstvenih mogućnosti ne poznaju limit.
Rođeni Novopazarac, Čarovac je odrastao u sportskom ambijentu i porodici gde je “vodilja” bio njegov rahmetli otac Nazim, čuveni “Šapac”.
On je bio je pionir boksa u Novom Pazaru, organizator i učesnik prvih mečeva, a igrao je i fudbal za lokalne klubove. Šapac je kasnije postao uspešan i popularan fudbalski trener, u fudbalskim krugovima poznat i po nadimku “Herera“, a bio je i jedan od inicijatora i organizatora izgradnje gradskog stadiona i bazena.
I njegova dva brata igrala su fudbal, pa su sport i sportski duh bili sastavni deo njegovog odrastanja.
“Discipline su se same pojavljivale. Kao mlađi pionir bio sam u pazarskoj ekipi partizanskog višeboja. Išli smo po celoj Srbiji, a bili smo i domaćini. Kao stariji pionir sam učestvovao na prvomajskim biciklističkim trkama koje su bile tradicionalne u Pazaru, bio sam veoma uspešan”, otkriva za portal Free media malo poznate detalje svojih početaka.
Zbog brojnih obaveza dugi vremenski period se na neki način povlači iz sporta. Kada se vratio bio je potpuno rasterećen i posvećen.
“Kada sam shvatio da mogu da se pored posla bavim i sportom, odabrao sam plivanje i to maratonsko. U početku sam krenuo rekreativno, a potom takmičarski. Plivao sam kod nas, u Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori i Turskoj. Zadovoljan sam rezultatima koje sam postizao”, kaže Čarovac.
Kada je zadovoljio ambicije u plivanju, napravio je prelaz u planinarenje i alpinizam, jer oba sporta imaju sličnosti, iscrpljujući su, a nisu eksplozivni. Oba iziskuju snagu i upornost.
Taj korak će mu doneti i ono o čemu većina običnih smrtnika može samo da sanja.
“Planinarskom klubu Sandžak sam se priključio nedugo posle osnivanja, na inicijativu Adnana Kožara. To je u početku išlo rekreativno, vremenom ozbiljnije, imao sam velike ambicije. U početku smo izvodili obične planinarske ture po našim republikama i to u velikom broju. Najčešće smo odlazili na Prokletije i uopšte po Crnoj Gori. Klub je bio kompaktan i često smo putovali”, evocira on sećanja.
Priznaje da su mu ambicije još više porasle nakon osvajanja vrha Olimp Mitikas u Grčkoj, a da je klub bio velika porodica.
“Tada je bio živ rahmetli Safet Mavrić-Ćako, a on je bio najbolji planinar u klubu. U tim počecima, kao i danas u klubu su bili veoma dobri međuljudski odnosi, što nas je nekako oduvek odvajalo i krasilo. Potom su počeli da se nižu vrhovi: Musala, Triglav, Gros Glokner, Mon Blan i drugi”, priča nam.
Porodica uvek oslonac
Čarovac mnogo toga "crpi" iz porodice, tu odakle se skuplja najveća snaga i podrška.
"U braku sam sa suprugom Ismetom-Bubom, koja mi je oduvek bila oslonac. Imamo dvoje dece, sina Aladina i ćerku Aidu na koje sam veoma ponosan. Dom je mesto gde svako od nas nalazi iznova motive, kako u sportu, tako i u životu. Meni je porodica najveća snaga u svemu. U dobroj sam formi tako što upražnjavam fizičke napore onoliko koliko mi odgovara. Porodici i sebi sam povremeno našao mir na jezeru", istakao je on.
I onda dolazi ta 2004. godina. Početak tog velikog poduhvata, koji će mu doneti mesto u “Kući slavnih”, mesto koje zaslužuju samo najodvažniji, pre svega najspremniji. Pohod na sedam kontinentalnih vrhova (7 Summits). Pohod koji će trajati četiri godine.
“Pre svega morate da imate mentalnu zrelost, a normalno je da ste 100 odsto fizički spremni. U tom četvorogodišnjem periodu sam baš svakodnevno žestoko trenirao, bez toga nemate kud na takve izazove”, otkriva nam Čarovac.
Uz sve pobrojano, potrebno je i mnogo hrabrosti, sreće,, jer bilo je i, nažalost, uvek ima tragičnih ishoda. Velike visine, klimatske promene, često i izuzetno surovi uslovi. I ono što je specifično, najveća opasnost je uvek pretila ne na usponima, već prilikom spuštanja, odnosno povratka.
“Prvi od Sedam veličanstvenih, odnosno svih kontinentalnih vrhova je bio Kilimandžaro (vrh Afrike). Ekipa je bila devetočlana i svi smo bili iz našeg kluba. U međuvremenu smo ‘peli’ Ararad u Turskoj i Damavand u Iranu, pa je došla na red surova Akonkagva u Argentini (vrh Južne Amerike). Potom nastupaju pripreme za Mont Everest. ‘Penjem’ himalajske vrhove: Loboče, Ajland pik i Čo Oju (8.201 metar). Everest osvajam u maju 2007. godine i tada je već bio otvoren put ka Sedam veličanstvenih”, priseća se on.
Zatim se nižu: Elbrus na Kavkazu (Evropa), Vinson (Antarktik), Denali/Makinli na Aljasci (Severna Amerika) i ‘šlag na torti’ Karstens Piramid u Indoneziji na Papui (Australija i Okeanija).
Taj poslednji uspon, 3. decembra 2008. godine bio je i posebno opasan, jer je penjanje po steni izuzetno glatkoj, poput stakla. I tako je stavljena tačka na ogroman, gotovo neverovatan niz.
“135. sam alpinista na planeti koji je ‘ispenjao’ vrhove svih sedam kontinenata. Drago mi je to zbog toga. Delim radost sa mojom porodicom, svim građanima Novog Pazara i svima onima koji su me pratili u ovim izazovima, bili mi podrška”, ističe Čarovac.
Iako je od tada prošlo skoro dve decenije uspomene nikada neće izbledeti.
“To je nešto što ću zauvek nositi u srcu, sa neverovatnim ponosom. Uradio sam to za porodicu, sebe, svoj Pazar, čije ime mi je predstavljalo i posebnu vrstu motiva da uspem, istrajem”, zaključio je na kraju razgovora Basar Čarovac.
Planinarstvo stagnira
Planinarstvo u Novom Pazaru je u stagnaciji, smatra Čarovac, ali veruje u bolje dane.
“Pojavili su se novi (mlađi) članovi, koji bi trebali da daju novu energiju našem klubu. Sada kao i mnogo puta ranije, naglašavam da ovaj sport ne postoji samo za vrhunske rezultate, već i za rekreaciju, odlazak u prirodu, druženje, očuvanje i poboljšanje zdravlja. Dakle, mnogo je koristi”, kaže on.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Basar Čarovac
