“Plemenita veština” za njega je bila poput magneta. Da se pokaže i dokaže, poput većine drugara zbog kojih je i počeo. Ne sluteći da će postati vrhunski as.
“Svi smo znali da su bokseri face i u to vreme svaki dečak je nekako morao da se istakne, a svi smo imali nekog uzora i želeli da budemo deo tog društva pa tako i ja. Krenuo sam sa 13 godina i odmah počeo da se i takmičim”, priseća se on na početku razgovora za portal Free media tog perioda.
Godina 1999. za njega i vršnjake mnogo želja i snova, neke prve ljubavi.
“Taj period pamtim po lepom druženju ispred zgrade, učili smo sviranje gitare od tadašnjih naših muzičara i intelektualaca. Od njih smo od ‘kupili’ i malo mangupluka, pa onda boks. Nova ekipa je stvorena tada, međutim sve prekida bombardovanje naše zemlje”, priča nam sa pomalo tuge.
Ipak, sa dolaskom mira, kreće i njegov meteorski uspon u ringu.
“Stasavao sam pod nadzorom sadašnjeg gradonačelnika, mog prvog trenera, Nihata Biševca, dok sam ostatak uspešne karijere proveo sa Salihom Ðerlekom. Mnogo dobrih boraca je bilo u toj generaciji: Edin Pulić, Enes Koničanin, Denis Čeković, Kenan Kamešničanin, Dado Mahmutović, Medo Đerlek. Od mlađih, sem mene: Edin Ademović i Selver Lekpek, kao i vrlo malo kapiten, Enad Ličina. Dakle, fenomenalna ekipa”, govori sa poštovanjem Dževad.
Prvi ulazak u ring ne pamti po lepom. Platio je, kako obično biva, danak neiskustvu.
“Izgubio sam od boksera iz Jagodine, Saše Jovanovića. Trema je učinila svoje, iako sam bio mnogo bolji od njega. Uostalom, to će se pokazati u našim narednim mečevima, jer sam lako izlazio na kraj sa njim”, priseća se.
Na pojedinačnom prvenstvu tadašnje SRJ u Bijeloj, Dževad pravi prvi značajniji rezultat.
“Da, imao sam tri zahtevna meča te 2002. godine i osvojio vicešampionsku titulu. Što je bilo još bitnije za mene, počeo sam da se izgrađujem kao borac. Imao sam dobar osećaj za eskivaže, otklone, kao i za pravovremeno upućivanje udaraca, pre svega aperkata i krošea, po čemu ću biti i prepoznatljiv”, ističe on.
Godinu kasnije ulazi u reprezentaciju.
“Da, to se dogodilo kada sam postao šampion države i iza sebe već imao nastup na Prvenstvu Evrope u Varšavi. Državni tim je čast za svakog sportistu, velika odgovornost, no tim je i draže, jer vas motiviše da dajete sve od sebe”, otkriva Dževad za naš portal.
Blistava karijera, uokvirena u 140 borbi i mnogo trofeja i pobedničkih postolja.
“Trostruki sam prvak države, u vreme kad je mnogo jaka konkurencija bila u regionu, a ne državi. Osvajač sam juniorske i omladinske Zlatne rukavice, gde je učestvovalo po 30 zemalja. Najbolji sam bio na Zlatnom gongu u Skoplju 2004. godine. Prvi sam seniorski prvak u istoriji Pazara 2005. godine. Učesnik sam Svetskog prvenstva u Koreji, bio akter velikih međunarodnih turnira na kojima sam blistao”, sumira sjajan učinak.
Iz mnoštva duela izdvaja najteži i najdraži.
“Najteži je sa Prvenstva sveta sa Portorikancem. Jedini je od 140 mojih protivnika bio i brži i jači, te nisam imao rešenje sem da idem na sve ili ništa. Smatram da sam pružio dobar meč, tim pre jer je tad uvedeno kompjutersko bodovanje, što mom stilu borbe nije odgovaralo. Najdraži meč je sa Ivicom Ilićem na Prvenstvu države 2005. Vratio sam mu sa kamatom za poraz u Novom Pazaru. Preživljavao je ‘pakao’ i bio u nokdaunu u sve tri runde. Ta pobeda mi je tim draža jer je on bivši reprezentativac i bio je duplo stariji od mene”, priča sa zadovoljstvom Dževad.
Okušao se i u profi vodama. Međutim, brzo je shvatio da to nije za njega.
“Nakon kraće pauze vraćam se u ring 2013. godine, ali sa ponudama u profi i boksujem meč u Novom Pazaru. Dobijam lagano u prvoj rundi. Nastavljam pripreme, držim kilažu, ali polako shvatam da su profi bokseri bez dobrog menadžera kao dete bez roditelja i odustajem”, prenosi nam to iskustvo.
Ali, daleko od toga da će “Plemenitoj veštini” reći zbogom. Tu misiju nastavlja kao trener. I stvara asove.
“Iza svakog trenera govore rezultati. Moji najveći su što sam stvorio više od 10 šampiona države i reprezentativaca u svim uzrastima. Pomenuću samo braću Hanuša, koji su učestvovali na Prvenstvu Evrope 2018. Mlađi, Ekrem je bio najbolji u reprezentaciji. Kasnije u BK Dandi koji sam u saradnji sa Neskom Mujdragićem osnovao, ‘fabrikujemo’ pet omladinskih i juniorskih prvaka”, rezimira Dževad dosadašnji trenerski rad.
U međuvremenu, posvećen je još dvema velikim strastima.
“Moje dve velike ljubavi su muzika i sport, bolje rečeno rokenrol i boks. Gitaru sam učio od Sulejmana Zatrića i Harisa Ljajića, koje sam pratio na Brucošijadama, lokalnim svirkama gde se skupljala i provodila omladina. Nekada sam vežbam akorde, skale i tablature na gitari i eto, ostalo je nešto znanja i mnogo ljubavi prema gitari, a ujedno i prema boksu”, otkrio nam je.
Adrenalin iz ringa ne može tek tako da iščezne. Dževad ga je našao i u ljubavi prema dvotočkašima.
“Naravno, moto svet je moj pravi svet poslednjih sedam godina. Imam mnogo prijatelja iz celog moto sveta, ujedno i iz bokserkog. Svi znamo da je najveće bogatstvo prijateljstvo, kojeg zaista imam na sve strane sa čim posebno mogu da se pohvalim”, kaže nam.
Ispunjen životno i profesionalno ne spava na lovorikama, naprotiv.
“Sebe vidim kao veoma uspešnog trenera, jer znam šta radim i koga imam uz sebe kao podršku. Zato svaki dan se trudim da napredujem radeći, čitajući usavršavajući se o svim trenažnim procesima i psihologiji u sportu. Verujem u sebe i smatram da sam veliki vizionar makar u onome što dobro znam u boksu”, nema dilemu Dževad.
Za mlade zna šta je najkorisnije u ovom čudnom vremenu.
“Neka rade na sebi u svakom smislu, bave se sportom makar rekreativno. Po mojoj preporuci, muškarci boksom, jer tu se tek bolje shvati i život i stiče poštovanje i samopouzdanje. Boks takođe uči kako prihvatiti i pobedu i poraz kako u sportu tako i u životu”, smatra Dževad.
Fajter posebnog kalibra, nikada nije nokautiran. Ni u boksu, ni u životu, kroz koji ide postojano. I pobednički, Dževad Ibrović.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Dževad Ibrović
