Novopazarka Elvira Lukač Radončić završila je Medicinski fakultet u Nišu, gde je odbranila i magistarski rad. Specijalistički ispit iz urgentne medicine položila je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a doktorsku disertaciju odbranila je na Medicinskom fakultetu u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Od 2000. godine radi u Službi za hitnu pomoć novopazarskog Doma Zdravlja, gde od pre nekoliko godina obavlja funkciju načelnice. Od 2010. godine angažovana je i kao univerzitetska profesorica. Autorka je i koautorka na desetine naučnih radova u oblasti infektologije i urgentne medicine.
Free media: Kada ste spoznali da je medicina Vaš životni poziv i šta je bilo presudno da donesete takvu odluku?
Lukač Radončić: Kad malo bolje razmislim, kao dete sam odlučila da ću biti lekar. Često sam posećivala majku koja je radila kao medicinska sestra na Dečijem odeljenju sa doktorom Rizom Ličinom. Gledala sam sve te ljude u belom koji su pomagali bolesnoj deci i podsvesno želela da budem deo ’takve porodice’. Ljubav prema medicini nasledila sam od majke, a prema knjizini i istraživanju od oca, koji je bio ugledni prosvetni radnik. Kako sam odrastala privlačila me i arheologija i izgubljene civilizacije, te sam čitala sve sto sam tada o tome mogla pronaći. Međutim, medicina je bila i ostala moja prva ljubav.
Free media: Poznato je da medicina iziskuje velika odricanja. Da li ste bili spremni na to i je li bilo momenata kada ste pomislili da odustanete?
Lukač Radončić: Nisam bila svesna koliko medicina iziskuje odricanja. Tek po završetku studija sa prvim radnim mesecima shvatila sam da sam ja lekar 24 sata, a ne samo dok traje moja smena u Hitnoj sluzbi. I pored toga nikada nisam razmišljala o tome da odustanem ma koliko je teških momenata poslovno i privatno bilo.
Free media: Vaša specijalizacija je urgentna medicina, što je čini se, dodatno otežavajuća okolnost. U kojoj meri izbor specijalizacije zavisi od afiniteta i želje lekara, odnosno od potreba zdravstvene ustanove u kojoj radite?
Lukač Radončić: Tokom studija, a i kasnije želela sam da se bavim infektologijom ili otorinolaringologijom. Nažalost u momentu kad je trebalo da konkurišem za specijalizaciju, tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević ukinuo je volonterske specijalizacije i dao zeleno svetlo samo za par deficitarnih specijalizacija, među kojima je i bila urgentna medicina. Nekako mi je bilo normalno da, pošto već radim u Hitnoj službi, konkurišem za istu, ne želeći da gubim vreme čekajući. Tako sam odredila ceo moj dalji profesionalni put.
Free media: Iza Vas je dugogodišnje iskustvo rada u Hitnoj službi u kojoj ste, od pre nekoliko godina i načelnica. Koliko je to opterećenje za ženu koja je istovremeno majka i supruga?
Lukač Radončić: Biti dobar lekar, majka, supruga i ćerka u isto vreme, ako se dobro ne organizujete, vrlo je teško. Bez nesebične pomoći mojih roditelja, brata, sestara i muža, koji je za sve to vreme radio u Beogradu dok sam ja sama sa decom bila u Novom Pazaru, bila bi nemoguća misija. Moj muž je takođe univerzitetski profesor i vrlo ima razumevanja za naučni rad, što mi je značajan podsticaj. Ipak, nije bilo lako. Nekada sam spavala dva do tri sata dnevno. Sve svoje vreme posvećivala sam deci i profesionalnim obavezama, na uštrb svog slobodnog vremena. Dešavalo mi se recimo, dok bih čekala sina da završi tretman kod logopeda, da zaspim na stolici u čekaonici ispred ordinacije. Sve vreme moja deca su pohađala časove engleskog jezika, plesa, gimnastike, karatea, a kasnije nogometa i odbojke. Oboje su završili i osnovnu muzičku šklolu. Ni danas mi nije jasno otkud mi toliko snage, strpljenja i želje da sve to uskladim.
Free media: Urgentna medicina i rad u Hitnoj službi je verovatno najstresniji posao. Koje je vaše najteže, a koje najlepše iskustvo?
Lukač Radončić: Mislim da ne postoji stresniji posao od rada u Hitnoj službi. Nikada ne znate kakav poziv ćete dobiti za izlazak na teren, niti kakvog pacijenta će vam uneti u ambulantu. Za mene je posebno stresan rad sa decom. To mi baš teško pada. Recimo unesen mi je dečak u ambulantu, uzrasta između četiri i pet godina nakon ujeda stršljena, bez vitalnih parametara. Započinjem mere reanimacije, roditelji vrište iza mojih leđa, vi treba da se isključite, oni vas vuku za bluzu i nakon 15 minuta oživljavanja, otvaranje detetovih očiju vidite kao ulazak u džennet, raj. To je neopisiva radost! Pre par meseci reanimirala sam dete uzrasta pet meseci. To je bio neverovatan stres, ali hvala Bogu, sa srećnim završetkoom. Porođaji na terenu su u poslednje vreme sve češći, različite povrede, saobraćajni udesi sa smrtnim ishodom su posebno stresni. Nebrojeno puta cela naša ekipa plače zajedno sa porodicom, a nikada pre i verovatno nikada posle ih videti nećemo. Ali preovladaju emocije…
Free media: Kako se borite sa svim tim stresnim situacijama?
Lukač Radončić: Odbrambena reakcija svih nas, mene posebno, je da o tome ne govorim. Trudim se da posao kući ne nosim, da sve što se desilo na poslu tamo i ostane. Kući se bavim decom, domaćim zadacima, mužem, porodicom… Vreme volim da provodim čitajući knjige razlicitih autora, a ponekad i crtam. Planiram putovanja gde ću upoznati nove predele, gradove, ljude, kulture… Posebno me oduševljavaju narodi koji čuvaju svoju kulturu i identitet, gde svaki kamen ima svoju priču i svoju istoriju. Trudim se da decu vaspitavam tako da vrede onoliko koliko su knjiga pročitali i koliko su zemalja posetili. Trenutno proučavamo Andaluziju i Mesopotamiju. Nadam se da ćemo ih u bliskoj budućnosti posetiti.
Free media: Angažovani ste i kao univerzitetska profesorica. Šta za Vas predstavlja rad sa studentima?
Lukač Radončić: Rad sa studentima je posebno inspirišući za mene. Radim sa njima od 2010. godine. Od studenata crpim pozitivnu energiju i to je neka druga dimenzija. Trudim se da svoje znanje na najlakši i najslikovitiji način prenesem, a od njih zauzvrat dobijam pozitivnu energiju koja me vraća u mladost. To mi pomaže da bolje razumem i shvatim, kako svoju decu koja će uskoro biti studenti, tako i mlađe kolege koje dolaze. Obaveze na fakultetu imam jednom nedeljno, tako da se lako uklapam. Volim rad sa studentima i uvek mu se rado vraćam.
Free media: Šta je Vaš najveći profesionalni, a šta lični uspeh na koji ste posebno ponosni?
Lukač Radončić: Specijalistički i magistarski ispit sam položila tokom prve i druge trudnoće. Doktorsku disertaciju, iako je bila spremna još tada, zbog smrti oca, odbranila sam tri meseca nakon toga. Nisam iskreno ni stigla da se radujem svemu tome. Zvanje Primarijus, koje dodeljuje Ministarstvo zdravlja za najveći doprinos medicini, stiglo je kao kruna moje poslovne karijere na koju sam bila ponosna. To sam doživela kao najveći profesionalni uspeh, da li zbog zrelosti, rasterećenosti, ne znam. Privatno sam posebno ponosna na svoja dva zlatna deteta, Senu i Emina, koji će nas naslediti i nadam se biti bolji od nas roditelja.
Free media: Angažovani ste i na obukama hitne medicinske pomoći u Novom Pazaru, a 2022. godine proglašeni ste i za naj ženu u oblasti zdravstva. Koliko Vam znači takvo priznanje?
Lukač Radončić: Poziv Damira Okanovića iz Agencije za bezbednost saobraćaja bio je veliko iznenađenje za mene. On mi je saopštio da sam proglašena za naj ženu godine u oblasti zdravstva. Ta laskava titula je zapravo potvrda da se vaš rad prepoznaje, ceni i nagrađuje. Priznanje mi je uručila novinarka Dea Đurđević u Palati Srbija. Čast mi je bila svrstati se među odabranim univerzitetskim profesoricama, ženama u policiji, u vatrogasnim službama, novinarkama…
Free media: Prefiks u nazivu službe ukazuje na hitnost. U kojoj meri se to reflektuje na Vaš privatni život?
Lukač Radončić: Rad u Hitnoj službi zahteva brzo razmišljanje i reagovanje u svakom momentu. Od vaše brzine zavisi i preživljavanje vitalno ugroženog pacijenta. Kad godine provedete na takvom mestu, onda je logično da to prenesete i na porodicu. Brzo donosim odluke, nema praznog hoda.
Free media: Dokazali ste da žena, iako ima porodicu može biti jednako uspešna i na poslu obavljajući veoma odgovorne funkcije. Da ste u mogućnosti da ponovo birate životni put, da li biste nešto promenili?
Lukač Radončić: Ako se obaveze među supružnicima podele, ako postoji poštovanje i razumevanje, uspeh je zagarantovan. Naravno, za sve morate imati volje i ambicije. Ne žalim ni za čim. Nista ne bih menjala u životu. Odlično se snalazim i svoj na svome sam.
Free media: Šta biste poručili ženama koje imaju dilemu da li da se posvete porodici ili karijeri?
Lukač Radončić: Prvi uslov je imati svest o značaju obrazovaja. Žene treba da ulažu u sebe da uče i čitaju, kako bi njihova deca imala od koga da uče, jer decu vaspitavamo ličnim primerom. Kada to imaju u glavi, razumeće da je važno napredovati i karijerno i u porodici i zato moraju naći kompromis. Ne kažem da je lako, ali znam da vredi. Nije karijera ni skupa odeća, ni automobil, ni novac. Znanje je nešto što vam niko ukrasti ne može, i ono je ključ za siguran uspeh. Razumevanje, poštovanje i podrška među supružnicima je pola uspeha, a ostalo zavisi od njihovih ambicija i želja. Ja sam uspela sve to da objedinim, da ni jednog trenutka ne trpe ni deca, ni porodica, ni posao. Ako sam ja to mogla, mozete i vi! Samo do vas je!!! Zato, verujte u sebe i idite dalje. Ne živite u prošlosti i volite ono sto radite!
S. Ljajić
Foto: Privatna arhiva- Ustupljene fotografije
