I još nešto, onaj ko je sarađivao sa Hamadom Međedovićem i Fatmom Idrizović. Dakle, zna – znanje.
Kaže da je sport u njegovim venama oduvek. Možda bi bio dobar fudbaler ili karatista, što je probao kao dete. Međutim, odlasci na Rekreacioni centar su mu pokazali put.
“Gledao sam kako odrasli igraju tenis i svidelo mi se. Najviše zbog toga jer je kao sport individualan i poprilično težak. A meni je baš to imponovalo”, priča Enes za portal Free media.
Vrlo brzo počinje njegovo druženje sa reketom i lopticom. Ta dva rekvizita postaće sastavni deo njegovog života.
“Prvi trener u školi tenisa bio Enver Maljevac. Mnogo sam naučio od njega i shvatio da je to mnogo drugačije, ozbiljnije i zahtevnije nego kad se gleda sa strane ili na televiziji. Osim mene, bila je to nezaboravna ekipa koja je tada krenula: Edis Fetić, Alan Bondžuković, Edo Dolovac i Nermin Crnišanin. Zajedno smo stasavali, učili. Napredak je bio evidentan iz dana u dan”, seća se on.
Uskoro, počelo je dokazivanje. On još uvek klinac, a na drugoj strani mreže niko drugi do njegov “učitelj”.
“Moj prvi ozbiljniji rezultat je bio davne 1996. godinu kada sam pobedio sopstvenog trenera na seniorskom turniru i došao do finala. Priznajem, bilo je treme i pomalo čudno zbog pogleda na suprotnu stranu terena, ali morao sam da potisnem emocije i pokažem šta umem”, priča nam uz osmeh.
Uvidevši svoj potencijal i kvalitet krenuo je silovito dalje, ali kratkog daha.
“Bio sam silno motivisan i ubrzo sam osvojio kup Srbije prve kategorije. Završio sam tu godinu kao broj dva na rang listi Srbije. Posle kad je trebalo da se krene sa ATP futures takmičenjima shvatio sam koliko je finansija potrebno pa sam odlučio da prekinem igračku i odmah se posvetim trenerskoj karijeri. Želeo sam da stvorim generaciju naših asova, koji će biti poznati na daleko”, otkrio nam je.
Njegova vizija, studiozan rad i kvalitet pokazali su se poput “predskazanja”. Iz mnoštva talenata, uspeva da zajedno sa Edisom Fetićem, “profiliše” dva imena za ponos Novog Pazara, Hamada Međedovića i Fatmu Idrizović.
“Hamada znam od kad je došao kod nas u klub i počeo da trenira sa Edisom Fetićem, koji ga je i ‘otkrio’. Od starta je pokazivao neverovatan talenat i što je najvažnije da ima taj ‘zrt’ i želju da pobedi, pa makar to bilo da igra FIFU na Soniju. Naša saradnja je postala intenzivna od 2018. godine. Sa njim sam napravio i najveći uspeh kao trener, kada je osvojio ATP Challenger turnir. I danas sam tu, uz njega, baš smo često u kontaktu”, kaže Enes.
On tvrdi da je Hamad neverovatan potencijal i da ovo što je do sada postigao nije ni deo onog koliko može.
”I ono što ga posebno čini velikim. Kad god dođe donosi svima tenisku opremu, plaća nam karte za turnire gde igra. Nikog, bukvalno ne zaboravlja i zato je, jednim delom, tu gde jeste”, sa oduševljenjem nam priča o Hamadu.
Fatma Idrizović je takođe bila neverovatan kvalitet.
“Ona je najbolja teniserka koju sam trenirao. Kao njen prvi trener, od starta sam video potencijal i tu je krenula ozbiljna priča. Višestruki državni prvak, ima ogroman broj osvojenih turnira i na evropskom nivou. Nadam se da će u dogledno vreme opet biti na svom nivou, jer to i zaslužuje”, smatra Enes.
Njegov “udarnički rad” ne staje, svakodnevno je na raspolaganju svima koji žele da proniknu u tajne tenisa. I postanu asovi. Ipak, treba mnogo više od ljubavi i talenta.
“Tenis je postao sada sport koji se igra 12 meseci. Nije kao nekada sezonski i zato je jako naporan. Zbog toga iziskuje mnogo više napora da bi se došlo do značajnijeg rezultata”, mišljenja je.
Isto takav napor iziskuje i polumaraton. Ako ne i veći. Za njega to ne predstavlja bilo kakvu prepreku, naprotiv.
“Drži me disciplinovanim, jer sam dosta rigorozan prema sebi. Ne propuštam ni jedan trening. Često se desi na putovanjima da ponesem opremu za tenis i trčanje. Toliko sam zavoleo. Prvi put sam se prijavio na Pazarskom polumaratonu 2019. godine, istrčao bez problema i onda mi je to ušlo u krv. Uz pomoć nekih trkača koji su već uveliko trenirali, krenuo sam i sve više želeo da budem brži. Onda su usledile i prve medalje. Osvajao sam ih na 21, na 10 i na tri odnosno dva kilometra”, napominje Enes za naš portal.
Takav, za mnoge nemoguć sportski put, umnogome je lakši uz podršku najbližih.
“Moja porodica: brat i roditelji su mi i dodatna snaga. Putuju sa mnom kad god imam trku, motiv više mi je da još jače treniram. Do kojih ostvarenja, videćemo”, ističe on.
Mladima za kraj kaže da je sport spas za mentalno i fizičko zdravlje i da sebe izgrađuju u bilo kojoj grani, pre svega kao ličnosti. A on, Enes Žule Feković nastavlja svoju sportsku misiju.
U tenisu se dokazao, pre svega kao stručnjak, sa atletikom pomera sopstvene granice. Možda i do nekih značajnih rekorda. Poznavajući ga, ne bi bilo nikakvo iznenađenje.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Enes Feković
