Popularni Enko nije bio samo igrač, već pravi vođa na terenu, sa kvalitetima koje bi i danas svaki trener poželeo. A počeo je leta 1974. godine.
Fudbal je voleo, plus porodična kuća je u blizini Gradskog stadiona, gde i danas živi.
“Stasavao sam kod legendarnih rahmetli Veke Škrijelja i Nazima Čarovca-Šapca. Bilo je u toj generaciji sjajnih ljudi i kasnije igrača: pokojni Slobo Biorac, Adnan Begović, Ismet Košuta, Ljutvo Ukić, Bane Vujović, Goran Simić, Cuke Crnišanin i drugi. Lep period koji sa velikom nostalgijom pamtim”, kaže Gusinac za portal Free media na početku priče.
Velika karijera je počela, a već jeseni 1975. godine debituje za prvi tim. Ostvarenje sna se odvija munjevito.
“Trenutak duboko urezan u sećanje, zauvek. Igrali smo u Sevojnu i pobedili 2:0. Tokom naredne godine i 1977. godine sam postao standardni prvotimac”, priseća se.
Lucidnost, plus kvalitet, ono što ga je oduvek krasilo nisu promakli, tada gigantu, Trepči.
“Uz saglasnost rahmetli oca odlazim u Mitrovicu, jula iste godine. Trepča je te godine ušla u Prvu savezni ligu bivše Jugoslavije, imao sam 18 godina. U jakoj konkurenciji gde su igrali: Cimili, Celina,Grbović, Mrđa, Mušikić, Bačvarević, Stolić, Savović, Mutibarić, Simeunović, Ademi, Džakaj i drugi, uspeo sam da odigram tri utakmice te sezone. Već sledeće postajem standardan. Trener nam je bio Vladica Popović koji je imao mnogo poverenja u mene, vratio sam dobrim igrama”, napominje.
Na žalost, usledilo je ispadanje u niži rang. Pa onda pokušaj za povratak u elitu.
“Do poslednjeg kola smo vodili bitku sa skopskim Vardarom. I baš u utakmici odluke u Skoplju izgubimo 2:1, to presudi jer su na kraju oni imali 42, mi bod manje. Bilo mi je to veliko razočarenje, jedan od težih poraza u karijeri”, otkriva nam Gusinac.
U gradu na Ibru proveo je lepe trenutke. Skrasio se, jer mu je prijalo i okruženje i način života. Stekao prijatelje za sva vremena, a i danas dobija pozive od navijača.
I onda, povratak u Novi Pazar, 1981. godine. Jedan je od učesnika i kreatora vrtoglavog uspona ovdašnjeg fudbala. Iz sezone u sezonu išlo se u rang više. U gradu, euforija.
“Nezaboravni period moje karijere, jer slede utakmice i borba za ulazak u Srpsku a potom i u Drugu ligu. Od tad sam i kapiten. Predvođeni trenerom Spasićem ulazimo u Srpsku ligu. Ostajemo tu dve sezone, sa Stevanom Pozderom i Milonjom Kaličaninom. Već se zna da smo 1984. ušli i u drugoligaško društvo, pod ‘komandom’ Dušana-Ćuke Radonjića. Toj ekipi ću se pridružiti nakon povratka sa odsluženja vojnog roka”, priseća se on.
Na svakoj utakmici po 15 hiljada duša na Gradskom stadionu, po nekoliko hiljada prati plave na gostovanjima.
On kapiten, a navijači stvaraju čuveni slogan: “Teče reka Raška, teče na kubike, naš kapiten Enko vodi pobednike”.
Mnogo fudbalskih velemajstora je tada bilo, po mnogima igrao je tih godina najlepši fudbal u svojoj istoriji Novi Pazar.
“Nastupa divan period moje karijere ali sada u rodnom gradu. Dobre utakmice, pun stadion stalno i žestoka borba za ulazak u elitu. Nažalost ta sjajna ekipa nije uspela da ostvari san, isprečio nam se OFK Beograd u onoj famoznoj utakmici na Karaburmi. Mnogo žalim zbog toga, jer smo imali sve na našoj strani, pogotovo kvalitet”, iskreno će i dosta nostalgično.
Dve godine potom rešio je da se oproba kao fudbalski “pečalbar”. Jednim delom i na preporuku rahmetli Nasera Halilovića prelazi u Boluspor.
Turska je u to vreme bila omiljena destinacija za igrače sa prostora bivše SFRJ.
“Bukvalno u svakom klubu bilo ih je po dvojica. Mnogo su cenili naše kvalitete, rahmetli Naser Halitović je bio po mnogo čemu poseban. Omiljen ne samo u ekipi gde smo zajedno nastupali nego i širom Turske. Zaista sam ponosan na taj period druženja sa njim, mnogo mi je pomogao”, sa velikim pijetetom govori o bivšem saigraču.
Vraća se opet u Novi Pazar, nakon sedam godina, 1994. igračkoj karijeri je rekao: Zbogom.
“Poput mnogih, otisnuo sam se u trenerske vode. Nije to bilo kako sam zamišljao i video dok sam bio na terenu. Nakon nekoliko godina sam stavio tačku na tu priču i našao sebe u Sportskom savezu. Bio sam direktor i savetnik za vrhunski sport. Sada sam u penziji, živim ‘punim plućima’ i vodim Ženski fudbalski klub. Smatram da u našem gradu ima itekako talenata koje samo treba pažljivo selektirati. Ipak, dug je to proces, ali sam sa saradnicima posvećen toj misiji”, zaključio je Gusinac, miljenik i danas svih poklonika najvažnije sporedne stvari na svetu, posebno njegovog Novog Pazara.
TRI BRATA GUSINAC U PLAVOM DRESU
Retko se dešava da tri rođena brata u isto vreme budu na terenu i to u prvom timu. Novi Pazar je i po tome poseban.
“U jednom periodu moje karijere desilo se da smo u prvoj postavi igrali ja i moja dva starija brata: najstariji Emin, rođen 1953, Esad 1955. i ja 1959. godine. Mislim da je takvih slučajeva, ne samo u fudbalu, već u sportu uopšte bilo vrlo malo”, kaže Gusinac za naš portal.
NESUĐENI PARTIZANOVAC
Ko zna u kom pravcu bi otišla karijera Envera Gusinca da je otišao u Partizan. A bio je na pragu Humske.
“Nisam ostao zbog svoje, kako da kažem neagilnosti. Odradio sam trening i tadašnjem šefu stručnog štaba Tomislavu Kaloperoviću se dopadnem. Bilo je to u jesen 1977. godine dok sam bio član Trepče, maksimalno spreman i sve je bilo kako treba. Odem na probnu utakmicu, ali se iz nekog razloga ne javim da sam tu. Samo odgledam i odem. Nakon toga su još jednom pokušali bezuspešno da me kontaktiraju, tako se završi ta priča. Valjda je tako moralo da bude, imao sam 18 godina”, zaključuje on.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Enver Gusinac
