Bio je i ostaće sinonim vođe na terenu, onog koji je znao kako da predvidi rivala. Da ga osujeti, da spreči najgore po svoju ekipu. Uz to i da postiže golove. Jednom rečju igrač po ukusu svakog trenera. I miljenik navijača.
Takav je i danas, dok krči sebi put ka svetskom vrhu njemu druge velike ljubavi, tavle. A u njegovom domu od malena sport je na neki način, dominirao. Zavoleo je fudbal još kao dečak, po uzoru na rahmetli oca.
“I sam je igrao pedesetih godina prošlog veka. Kasnije u njegovoj frizerskoj radnji druge teme nije bilo. Kao dečak, često sam slušao njihove razgovore, a često je bilo i prepirki. Sećam se da su dolazili i fudbaleri, tadašnji funkcioneri i ljubitelji kluba”, evocira sećanja za portal Free media Eko.
“Zaražen” fudbalom pravi prve korake u FK Novi Pazar. Sa 14 godina sreće mnoge, uči i stasava.
“Prvi trener mi je bio rahmetli Veka Škrijelj. Izuzetan čovek, koga su svi voleli i poštovali, veliki zaljubljenik u fudbal i koji je ’izbacio’ generacije i generacije dobrih igrača. Sve što je bilo lepo u najpopularnijem sportu nesebično je prenosio na nas, a ja sam to upijao. Želeo sam da iz dana u dan budem bolji”, priča nam.
Legendarni trener mlađih kategorija je po ko zna koji put pokazao da zna kako da prepozna talente. Kakva je to generacija bila.
“Evo i sad dok se prisećam tog vremena obuzme me nostalgija. Sa mnom je bio pre svih, naše najveće ime tog perioda, Bajro Župić, zatim rahmetli Naser Halitović, Esad Karišik, Sako Detanac, Bute Škrijelj i mnogi drugi. Presrećan sam i čast mi je što sam bio deo te celine”, otkriva nam.
Drugovi na terenu, takvi i van njega. Drugačije vreme kada se nije gledao interes, već samo ljudski kvaliteti.
“Upravo tako, ono što se kaže ‘disali smo jedan za drugog’. Zajedno provodili vreme i van obaveza na terenu. Sećam se putovanja. Dešavalo se na primer da smo išli do Raške autobusom, a onda vozom do Kraljeva. Takođe bi i često kasnili na utakmicu, pa bi se presvlačili u autobusu i onda direktno na teren. Nije nam bilo ništa teško, voleli smo to što radimo, izgarali srcem za klub, o parama da i ne pričam”, ističe Eko.
Ipak morao je da napravi pauzu. Dve i po godine provodi na studijama, a po povratku nije ni slutio da će biti na novom početku, koji će mu u stvari i promeniti tok karijere.
“Sasvim slučajno u radnji mog oca vidi me Emin Raždaginac, veliki fudbalski entuzijasta i pozove me da dođem u FK Lipa (sadašnja Jošanica), jer je baš tih godina formirana Opštinska liga. Nisam mogao ni da pretpostavim da ću tu ostati punih 11 godina, bukvalno do završetka karijere. Možda bih igrao i duže da me nije sprečila ozbiljnija povreda članka”, napominje on.
Ta druga polovina osamdesetih godina prošlog veka za mnoge je posebno poglavlje ovdašnjeg fudbala.
Uz neprikosnoveni Novi Pazar, formiraju se Opštinska i Međuopštinska liga. Zaživeli su sem Gradskog stadiona još neki tereni. Interesovanje je bilo ogromno. Ipak Lipa je na neki način bila lider.
“Ono što me zadržalo su pre svega ljudi koji su vodili klub: Emin Raždaginac, Rifat Pružljanin, Meho Nikšić, rahmetli Kemo Prtinac. Klub je takođe imao i jako dobre trenere sa kojima je bilo uživanje sarađivati: rahmetli Meto Iković, pokojni Rade Vučković i Zvonko Mitić”, kaže Eko.
Od svakog je ponešto naučio. Mogao je komotno da bude sve osim golmana, što je poseban kvalitet svakog igrača. Ipak, upamćen je kao jedan od poslednjih bedema odbrane.
“U početku sam igrao skoro na svim pozicijama, što bi se reklo ‘lutao sam’. Na moju sreću pokojni Rade Vučković me je ustalio kao štopera. Jako odgovorno mesto, moraš biti koncentrisan celu utakmicu, donositi brze odluke, čitati namere rivala. Veoma mlad sam dobio i kapitensku traku, koju sam bezuspešno pokušao da vratim, tako da sam znao koliki je pritisak. Nije mi smetalo to, naprotiv. Uvek sam voleo da igram utakmice pod tenzijom, derbije. Tu se pokaže i znanje i mentalna snaga”, ističe on.
Posao na terenu mu je bio olakšan jer je uz sebe imao odlične saigrače. Vodio ih iz pobede u pobedu.
“Oni su posebna priča, bila je divota igrati, trenirati i družiti se. Posebno bih istakao da je to bila vrlo srčana ekipa bez straha i respekta prema protivnicima. Mnogo trijumfa smo ostvarili baš na tu odvažnost, što me posebno čini ponosnim”, priča nam.
Da je tako, svedoči i ondašnja Ibarska liga, u kojoj je Lipa imala značajnu rolu. Retko ko se mogao pohvaliti da je teren u Novopazarskoj Banji napuštao neporažen u tom matineu (nedelja u 10 časova).
“Ta liga je po kvalitetu bila veoma jaka. Bilo je mnogo dobrih ekipa i igrača. Prilično se ulagalo, iako se radilo o amaterskom rangu. Mi smo imali, pa usuđujem se da kažem skoro ‘drim tim’. Ne zna se da li jača bila odbrana sa golmanom Ramovićem na čelu, vezni red, ili napad sa: rahmetli Sabahudinom Pušom Kolašincem, Mašovićem, Vučeljom. Bili smo za mnoge ‘Neosvojiva tvrđava’, igrali lep fudbal”, ističe on.
Bez obzira što je vodio računa da sačuva svoj gol, mnogo puta se radovao kao strelac. Jedan takav momenat posebno pamti.
“Najviše mi je ostala u sećanju utakmica u Kruševcu protiv Borca (sadašnji Trajal). Valjda sam nekim igračima iz protivničke ekipe ostao ‘dužan’ u Pazaru pa su hteli to da mi vrate. Čak je i trener hteo da me zameni, ali nisam dozvolio i onda sam bukvalno u poslednjem minutu postigao gol glavom za pobedu”, ushićeno priča.
Odigrao je oko 300 utakmica, a 1991. godine završava karijeru. Mnogi su očekivali da će u trenerske vode, ali nije o tome razmišljao.
“Mislim da taj posao nije bio za mene, jer sam previše emotivan. Osim toga trener mora da bude i pedagog i da se permanentno edukuje. Nije to samo igrao si fudbal pa hajde na klupu.Veoma kompleksan, zahtevan i zašto ne priznati stresan posao”, smatra on.
Ipak ostao je u fudbalu, ali kao sportski radnik. Tu je pokazao umeće i sposobnosti. Jednom čak nije dozvolio da se klub njegove mladosti ugasi.
“Na molbu Emina Raždaginca sam prihvatio, iako nisam imao pojma kako to funkcioniše. Bukvalno 20 dana pred prvenstvo smo napravili skupštinu Jošanice i nastavili takmičenje. Na taj period sam posebno ponosan. Na moju inicijativu kompletno smo renovirali teren u Novopazarskoj Banji i zbog toga sam dobio priznanje za najboljeg sportskog radnika 2010. godine. Moram da napomenem da sam ogromnu pomoć i podršku imao od rahmetli Senada Ljajića, izuzetnog čoveka i organizatora”, ističe on za naš portal.
Ekova druga ljubav ili kako on voli da kaže strast je tavla. Drevna igra čiji počeci po nekim podacima sežu pre 5.000 godina osvojila ga je još pre četiri decenije.
“Onaj ko je ne igra ne može to da shvati. U Pazaru je nekad bila zastupljena u skoro po svim mahalskim kafečajnicama, pogotovu u vreme Ramazana kada bi se organizovali i turniri koji bi okupljali i stotinak igrača. Veliku zaslugu za to ima rahmetli Derviš Dedo Čavić, veliki zaljubljenik. Zahvaljujući njemu imamo kontakte i druženja sa tavlašima sirom Bosne i Hercegovine, koje traje već dve i po decenije. Poslednjih godina organizujemo ozbiljne turnire gde dolaze igrači iz celog regiona i s pravom je poprimio međunarodni karakter”, napominje.
Drevna igra doživljava pravu ekspanziju i na prostorima Srbije. Zahvaljujući matičnom Backgammon savezu, koji je veoma dobro organizovan održava se Prvenstvo države, kao i mogućnost učešća na Svetskim prvenstvima.
“Bio sam učesnik na dva ekipna. Prelepo iskustvo za mene i na neki način kruna dugogodišnjeg igranja tavle, predstavljao sam Novi Pazar, kao član nacionalnog tima. Osvajao sam nekoliko jakih turnira, dosta drugih i trećih mesta, ali i titulu vicešampiona na prošlogodišnjem Prvenstvu Srbije”, sumira on.
Nekada “dirigent” na terenu, prefinjenog fudbalskog znanja i inteligencije, Erduan Eko Jablaničanin taj dobro oprobani recept znalački primenjuje i u drevnoj igri.
Draž Svetskog šampionata je osetio dva puta. Vreme pred njim možda donese i neko odličje. Što da ne, zaslužio ga je.
E. Nailović
Foto Ustupljene fotografije Erduan Jablaničanin
