Drugim rečima, bore se za vladavinu prava, za nomokratiju, za praksu i proces u kojem će svi biti jedanki pred zakonom. Žele da obezbede pravni i politički koncept društevnog uređenja u kojem će se garantovati zakonitost, pravna sigurnost, zabrana proizvoljnog odlučivanja izvršnih organa, delotvornu sudsku zaštitu, deobu vlasti i jednakosti pred zakonom time i temeljne vrednosti EU, kojima se jamče demokratija i prava i slobode građana.
Zato pokret studenata ima draž, jer je bio neophodan i nužan.
Živeli smo u sistemu (u njemu još uvek živimo, a na izdahu je) u kojem je jedan čovek progutao sve tri grane vlasti i umišlja da je sve to korisno, mada svi znaju da je beskorisno i sam se tome neizmerno divi.
Ne prestaje da se hvali. Pred medijima opisuje svoje uspehe, osobine i navike, ali zaboravlja i ne dopušta da ga pitaju ono što bi građani najradije da znaju.
Nemilosrdan je prema invalidima, nepoželjnim novinarima, medijima, saradnicima, doktorima, invalidima, nastavnicim, neistomišljenicima, akademicima, sudijama, tužiocima, prema svakome ko ga ne hvali i ne divi mu se.
Nametnuo je astmosferu u kojoj ti je potrebna velika smelost da ga nešto pitaš dok laže, jer on sam veruje svojim lažima i želi da i drugi u to veruju. Svaki put dok juriša na naše mozgove očekuje našu predaju i polaskanje njegovoj sujeti. Kada se to ne desi ili stigne neodobravanje, izbezumi se, pobesni i pokaže pravu stranu medalje, lice tiranina.
Njegove mane su takve i tolike da se rečima ne mogu izraziti. Neiskren je i kukavica do te mere da se boji i sebe samog.
Shvata da ne može večno da traje, joguni se, oholi. Primakao mu se kraj, odzvonilo, ostavljaju ga najbliži. Moć koju je imao svi smo mu pomalo darovali. I oni koji su ćutali i oni koji su predano radili na tome iz ličnih, grupnih ili mafijaških interesa.
Studenti popravljaju život narodu, građanima, zaboravljenim bakama i dekama, meni, mojom najbližim, mojim vršnjacima, svima koje proganjaju njegovi prostaci, neznalice, propaliteti.
U ovom pokretu studenti rasipaju svoju mladost, zlatne dane, godine studiranja. Troše deo njihove mladosti, znajući da se mladost ne vraća i da je najlepši deo života, da bi ispravili posledice bolesnih ciljeva i lažnih ideja vlastodršca.
Autokrata, podmićivač, ne misli na mladost studentata i žrtve koje podnose. Podržan od sedme sile koju kontroliše i „četvrtog staleža“, nastupa kao faun bez pokrića, jer je samo deo radikalne rulje.
Zbog svojih grešaka se nikada ne kaje, cereka se svojim paradoksima. Koliko god dripci iz medija pokušavaju da ga zaštite, njegovu prošlost i zločine neće moći da ubiju.
U njemu se ogledaju samoljublje, prepredenost, oholost i ledena okrutnost, dok zemlja vrvi od kriminala.
Za mene je nepriželjkivan gost, a lokalna vlast, koja je svojevremeno donela licemernu odluku da ga proglasi počasnim građaninom, je podanička i poltronska. I tu,kao i druge nivoe vlast, je podkupio privilegijama koje imaju od nekontrolisanog upravljanja gradom, legalinih vidova pljačke, unakaženja i naruženja grada.
Kako su mogli da najopasniji proizvod naše ere proglase počasnim građaninom, slepci? Treba da se gade svoje duše.
Da se vratimo našim herojima, koje tražimo deceniju i duže: Studentima i njihovim profesorima, svim našim učiteljima i nastavnicima.
Ovo vreme je loše, nije dobro, ali je bolje, jer su sa nama studenti.
Vladaočeva neogračničena moć i posledice vladanja uvele su me u apatiju, mrzovolju, odsustvo motivacije, utučenost i mirenje sa stanjem u bespomoćnosti koju sam osećao.
Imam troje unučadi. Star sam i znam, neću još dugo. Razmišljao sam šta mogu da učinim da se otrgnem ovom staračkom egoizmu, gorem od svake druge sebičnosti.
Bio sam nezadovoljan, brinuo. Studenti su me probudili. Dali su mi novu energiju. Sa njima sam maksimalno i do kraja. Želim da uspeju i hoće. Želim da se raduju životu, svojoj deci, njihovim unucima, da vole svoju zemlju i ona njih, da je urede prema svoja „četiri zahteva + “, da bude savremena, moderna i pravna država u kojoj će postojati pravni poredak u kojem će se vlast vršiti časno i svi građani ponašaati u skladu s propisima.
Da li je potrebno išta više da se podrže studenti, njihov pokret i epohalni cilj?
Moje ćerke iz Praga i Srbije, moja porodica i ja smo bespoštedno uz njih. A vi?
Ako niste, vi ste „ćaci“, kao što su rektorka i profesori DUNP.
Autor teksta je Esad Duljević, advokat, stari rođeni Pazarac.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
