Komišije su imale samo reči hvale uz konstatacije da se radi o pobožnim osobama, policija nikad nije imala zabeleženu prijavu za nasilje u porodici, ali je slučaj otvorio u novopazarskoj javnosti višednevno promišljanje o ubijenoj ženi, razlozima, pa i sveprisutnom prekrivenom i ućutkanom nasilju kroz koje žene prolaze.
Do pre dve godine sve je više žena iz porodičnog i partnerskog naslja tražilo pomoć i podršku od lokalnih ženskih organizacija civilnog društva koje su postojale u Novom Pazaru.
Aktivistkinje lokalnih udruženja pružale su podršku ženama tokom noći, odlazile sa njima u policiju, tražile privremeni smeštaj, vodile na lekarske preglede, podržavale na sudu, čuvale i štitile njihovo dostojanstvo, često suočene sa vrlo agresivnim ponašanjem njihovih partnera, stalnim pretnjama i različitim oblicima zastrašivanja.
Zabeležena su stravična svedočenja žena o tome kako su muškarci tukli, mučili, držali zatvorene u špajzu, neke čak pritvorene u štalama zajedno sa stokom, gotovo uvek pod kontinuiranim psihološkim pritiskom i strahom, bez finansija i stalnom pretnjom – da će ih ubiti, oterati od kuće i oduzeti decu.
Nasilje se trpi zbog dece
Nopazarska S.B je žrtva porodičnog nasilja od strane svog muža sa kojim je bila u braku petnaest godina. Njoj je trebalo deset godina da prekine spiralu partnerskog nasilja i prvo o njemu progovori, a potom i preduzme sve pravne i druge radnje. Zbog deteta i sramote koju je osećala, kao i straha koji je okupirao njen život nije htela da prijavi muža.
Okruženje vidi sa kojim se životnim posledicama žene suočavaju, ali gotovo uvek okreću glavu od toga, pa i kada vide modrice po glavi, ili ošišanu ženu na ćelavo, što je slučaj sa našom sagovornicoma i niko ne reaguje. „Više sam bila gladna, nego sita u tom braku. Nasilje je trajalo stalno, to nema određeno vreme, tokom jutra, noći, kad god njemu nešto nije po volji.
Držao me je zatvorenu u kupatilu, zaključanu u sobi, u podrumu, često udaranje po glavi, šutiranje – tek onako, ne sviđa mu se ručak, ili mu je slano, ili kiselo, smeta mu toplo, ne voli hladno, trpela sam zbog deteta i njega sam štitila, ističe naša sagovornica“.
“Ljudi vide nasilje, pa ćute, imam podlive ljudi me gladaju, ali niko ne želi da zalazi dalje, postoji tu jasna granica. Kada sam odlučila da prijavim svog bivšeg muža, odem od njega, upustim se u strašan proces koji je trajao dosta dugo, odjednom imam podršku, prijatelja, porodice, i komšiluka, a najvažnije mog sina. To mu je napunilo pluća i ohrabrilo me. Muž mi je zabranio da radim, kako bi me ucenjivao sa novcem. Posle razvod živimo drugim životom, iako je on pokušavao da se pomirimo, tvrdio je da hoće promenu, ja nisam verovala. Bilo mi je teško sve sam morala ispočetka. Sebe sam nekako drugačije doživljavala, sa gađanjem, da budem poptuno iskrena, ali to je od torture i straha. Kada živite sa nasilnikom vi ste paralisani, ne živite život, čak to nije ni preživljavanje, već samo postojite“, kaže naša sagovornica.
Ona dodaje „Ne volim da pričam o ovome, to je iza mene sve, ali kada bih mogla da vratim vreme, sve bih drugačije odradila, nasilnik, pa to bio i moj muž je zapravo izuzetno plašljiv, ali mi je trebalo deceniju da to shvatim“.
Novi Pazar nema Sigurnu kuću za žene
Prema podacima Područne policijske uprave iz Novog Pazara u poslednjih 19 meseci zabeleženo je 470 slučajeva nasilja u porodici u kojem su žrtve žene. Privremeno udaljanje iz stana evidentirano je kod 84 slučaja, a mera kojoj se zabranjuje kontakt i prilaz žrtvi nasilja izrečen je u 198 slučajeva. U istom periodu novopazarski Centar za socijalni rad je imao 76 prijava porodičnog nasilja.
Socijalni radnici su u pet slučajeva procenili da postoji rizik po bezbednost žrtava i to za tri žene i dvoje maloletne dece i oni su upućeni u Sigurnu kuću za žene u Nišu i Prihvatlištu za decu „Knjeginja Ljubica“ u Kragujevcu.
“Ono što je na lokalnom nivou najvažnije kada je u pitanju rad institucija, jeste zahtevanje da se redovno održavaju sastanci Grupa za koordinaciju i saradnju koja se obrazuje na području svakog osnovnog javnog tužilaštva. Grupa bi trebalo da razmatra svaki slučaj prijavljenog nasilja u porodici, slučajeve kada treba da se pruži zaštita i podrška žrtvama nasilja u porodici (i drugih srodnih krivičnih dela na koje se odnosi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici), izrađuje individualni plan zaštite”, ističe Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra i dodaje „da je nepostojanje ženskih organizacija na lokalnom nivou možda čak i lošije po žrtve u odnosu na nepostojanje sigurne kuće i to iz razloga što ženske organizacije pružaju psihosocijalnu i pravnu podršku ženama, posreduju u institucionalnim procesima i utiču na institucije da se sprovode delotvorne mere koje bi sprečile dalje nasilje, a žene se ohrabruju da povrate kontrolu nad svojim životom“.
Poslednjih godina inicirano je nekoliko zahteva prema gradskim vlastima za iznalaženje mogućnosti za formiranje sigurne kuće ili prihvatlišita za žene žrtve nasilja, čak su i građani svojim potpisom podržali dve peticije koje je pokrenulo tada aktivno udruženje „Zajedno“.
Zajednica je naišla na institucionalnu ćutnju i evidentnu nezainteresovanost prema činjenici da grad od preko sto dvadeset hiljada stanovnika nema sigurnu kuću.
Kako ističe Sanja Pavlović „sigurna kuća jeste nužna kada se žena nalazi u riziku i nema gde da ode, a nasilniku nisu izrečene sankcije koje bi ga odvratile od daljeg činjenja nasilja u smislu fizičkog zatvaranja ili drugih mera koje bi uticale na njega i naglašava da samo postojanje potrebe za sigurnom kućom znači da se žene (i deca) izmeštaju iz svog okruženja, jer im je život ugrožen, što znači da je nasilnik na slobodi. To je tipično prebacivanje odgovornosti za bezbednost žene na samu ženu, dok se država drži po strani“.
Alma Šarenkapić, potpredsednica Skupštine Grada Novog Pazra ističe da Gradska uprava u skladu sa raspoloživim sredstvima pruža pomoć i ženama koje su žrtve porodičnog nasilja kroz jednokratnu novčanu pomoć, a na predlog Saveta od pre četiri godine grad refundira i troškove lekarskog pregleda, naglašavajući da je Grad Novi Pazar jedan od retkih koji tokom Globalne kampnje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“ organizuje preko sto edukativnih aktivnosti, kao što su predavanja, tribine, izložbe, stručne skupove koji tematizuju nasilje nad ženama u školama.
Ona podržava inicijativu za formiranje Sigurne kuće za žene, ali ističe da je tu potrebna saradnja i sa nadležnim ministarstvima, kao i budžetska sredstava, ali da će se posvećeno raditi na promociji borbe protiv nasilja nad ženama, istovremeno obezbeđujući najbolje moguće uslove za njihovu zaštitu i podršku.
Toksični maskulinitet teroriše ženu
“Problem porodičnog i partnerskog nasilja u Novom Pazaru je teška priča i potrebno je mnogo glasnije da pričamo o tome. Sredina koja je izuzetno patrijarhalna, gde i dalje funkcionišu porodične zajednice, primorila je ženu da bi preživala – da ćuti i trpi. Svaka žena koja skupi hraborsti da se suprostavi, digne svoj glas uvek naiđe na snažan otpor zajednice, pa i svoje porodice”, naglašava Razija Kecap, pedagoškinja.
Ona ističe „žene su naučene da je šamar od muža ili partnera – eto dogodilo se, svaki bračni ili partnerski početak je trnovit, tako da neke stvari moramo istrpeti, a to su formulacije koje nam imputiraju majke, sestre, prijateljice, pa i u institucijama možemo dobiti ovakve odgovore. Retko ko se usuđuje da govori o strašnim psihološkim torturama kroz koje prolaze devojke u partnerskim odnosima, gde trpe psihološke pritiske, konstantne provere, uhođenja, oduzimanje telefona, ili kontinuiranog kontorlisanja na društvenim mrežama, kao što je instragram ili fejsbuk – to je jedna svakodnevna agresija i toksični ambijent u kojem žive žene”, navodi naša sagovornica.
Naglašava, takođe, neophodnost kontinuiranog rada sa zajednicom kroz edukacije, medijske kampanje, pa i tribine gde bi se o nasilju nad ženama i šta sve žene u partnerskom i porodičnom odnosu proživljavaju javno govorila. Sve što prećutimo i ne imenujemo kao bumerang se vraća našoj deci i zajednici kao kolektivu.
U Novom Pazaru posle dve decenije ugašen je SOS telefon za podršku ženama žrtvama porodičnog nasilja. Ženske organizacije koje su pružale pravnu pomoć, psihosocijalnu i drugu podršku ženama više ne postoje. Žene koje dožive nasilje sada su prepuštene lokalnim institucijama i policiji.
Fahrudin Kladničanin
Tekst je nasato u okviru projekta „Epidemija femicida – društveni odgovor na rodno zasnovano nasilje“ koji Akademska inicijativa „Forum 10“ realizuje u partnerstvu sa internet portalom www.danas.rs i www.freemedia.rs
