O ovom, jednom od najtežih fizičkih zanimanja, koje često prati i društvena stigma, veoma se retko piše, a obavljaju ga obično gotovo nevidljivi ljudi pored nas.
Ovaj radnik JKP “Gradska čistoća“ kaže da je do sada iskopao oko 11.000 grobnih mesta, a da mu za jednu raku treba tri, tri i po sata.
“Da sam za sve ove godine kopao pravom linijom stigao bih do Pešteri. Mesečno iskopam 30 do 40 grobova, a dok je epidemija korona virusa bila u punom jeku i do 80, što je na dnevnom nivou bilo dve ili tri“, priča Hazbija, koji živi u drvenoj baraci na Velikom groblju.
Ističe da ima još jednu godinu do penzije, a da nikada nije zakasnio na posao.
Hazbija Mujković, foto H. Muratović
Priznaje da ga umor polako stiže i da uveče kada završi sa poslom jedva čeka da ode na počinak, a rad mu je dodatno otežavalo to što do nedavno nije imao nijedan slobodan dan tokom nedelje.
I pored toga ovaj vredni čovek odlučio je da pošteno zaradi svoj hleb, ponosan je na posao grobara i ne vidi ništa loše u svom zanimanju.
“Za 30 godina radnog staža nijednom nisam došao na posao posle početka radnog vremena, čak me nikada nije probudio alarm. Ovo što ja radim je je posao gde nema protekcije, jer i bogat i siromašan odlaze u svoju večnu kuću. Sve nas to čeka, a da se neki pitaju nikada ne bi umrli“, kaže za kraj naš sagovornik.
M. Jovičić
Tekst je nastao u okviru projekta „Slobodni mediji za slobodne građane“, koji sprovodi Free media. Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.
