Pre svega sjajan čovek, pa onda sve malopre pomenuto. Kada je još kao dečak, crnogorske vrleti (1.400 metara nadmorske visine) zamenio Pazarskom kotlinom, nije ni slutio da će baš ovde pronaći svoje “mesto pod suncem”.
I realni aikido promovisati na najbolji način. Uprkos velikom skepticizmu. Ipak, karate je bila njegova prva ljubav.
“Dečački izazov, da se dokažem, probudili su u meni želju za borilačkim sportovima. Želeo sam da da budem jak i vešt, da odbranim sebe i svoje. Zbog toga sam počeo da treniram najpre karate, potom aikido i džiju džicu”, otkriva na početku razgovora za portal Free media Dupljak.
Nakon dolaska u Novi Pazar krenuo je sa treninzima karatea.
“Prve korake napravio sam sa Rahimom Mulićem i Ćehom Nikšićem. Posmatrao sam ih kako barataju nožnom i ručnom tehnikom. Kasnije sam počeo da treniram kod braće, mislim da su se prezivali Mrdak”, priseća se Dupljak.
Ipak, splet okolnosti uzrokovao je da se u ovom sportu dokaže mnogo kasnije.
“Zbog obaveza i poslova na porodičnom imanju, otac me nije puštao da idem na seminare i takmičenja. Tek odlaskom u vojsku imao sam prilike da bolje upoznam karate i druge veštine, prolazeći posebnu obuku. Imao sam sreće da je sa mnom bio reprezentativac Jugoslavije Božović, naučio me je mnogim stvarima. Nakon toga odlazim u Podgoricu i upisujem Mašinski fakultet. Tu upoznajem legende karatea: Ernesta Kalača, Božu Vuksanovića, koji mi je kasnije bio i trener”, kaže on.
Tu su još bili: Kopitović, Ognjenović Božović, Mićović i rahmetli Samir Usenagić.
”Osvajao sam mnogo turnira širom bivše SFRJ, a kasnije prelaskom u Dubočicu iz Leskovca nastupao sam na Tekstilijadi i osvojio prvo mesto. Na žalost raspad zajedničke države me je ‘stopirao’ i to kada sam bio najspremniji”, priča nam Dupljak.
Posle svojevrsne “odiseje” na tatamiju, upoznaje realni aikido.
“Susret sa rahmetli Nazimom Hadžićem bio je, ako mogu tako da kažem, sudbonosan da zavolim i ovu borilačku veštinu. Kasnije na seminarima Ljube Vračarevića ta ljubav je postajala sve veća. Aikido je poseban, ima dušu, naročito realni aikido. Daje ti mogućnost da misliš, menjaš tehniku i da je usavršavaš. Jednom rečju veština koja slabe čini jakim, a jake plemenitim”, smatra on.
Pred njim je bio još jedan veliki izazov. Omasovljenje i popularizacija u Novom Pazaru, te 2003. godine.
“Nije bilo lako, najteže je bilo naći strunjače i prostoriju za vežbanje, jer nijedna sala u školama nije bila opremljena, problem je bio veliki. Ipak uz pomoć opštinskih struktura, omogućeno nam je da treniramo u holu hale sportova. Sećam se, imali smo samo pet članova. Nedugo zatim, u Osnovnoj školi Vuk Karadžić cele nedelje smo radili prezentacije i to je bio pun pogodak. Broj članova je porastao na 110”, ističe Dupljak.
Priznaje da mu je drago što su njihov rad i kvalitet prepoznati u pravom trenutku.
Sve ovo donekle i ne čudi, ako se ima u vidu da ovaj sport nije imao “dug staž” kod nas.
“Aikido je tek 1969. godine došao u Beograd, uz more ostalih sportova nije bilo lako da postane popularan. Najveći preokret u Novom Pazaru je napravljen kada smo, takođe 2003. godine na Rekreacionom centru imali prezentacije, uz prisustvo: vrtića, škola, policije i vojske. Odziv je bio fantastičan i tada je krenula prava ekspanzija”, napominje on.
Njegova priča je mogla da počne. Radio je ono što najviše voli. Sa decom. Učio ih da postanu najpre plemeniti, a tek onda sportisti.
“Ne znam ni sam koliko je generacija prošlo, ali znam da sam za 35 godina rada imao najbolje takmičare i učenike. Mnogi koji su trenirali kod mene napravili su veliki uspeh u drugim sportovima. Što je još bitnije, završili fakultete, osnovali porodice, uspeli kao ljudi. To je ono najvažnije i najbolje što sport nosi sa sobom”, ponosan je Dupljak.
Da bi to uspeo, ulagao je u sebe, svoje znanje i sticao iskustvo. Širom meridijana.
“To je dug i neminovan proces u bilo kojem sportu. Toliko se izgubi vremena i novca da bi se mogao još jedan fakultet završiti. Od 2000. do 2015. godine prolazio sam školske programe: aikidoa, džiju džice, elemente džudoa i karatea. Znanje sticao na seminarima i takmičenjima od različitih majstora. Veštinu tražio po Evropi i svetu, a najviše od svog učitelja Ljube Vračarevića. Vredelo je, jedino tako može da se odgovori svakom izazovu i bude učitelj nekim budućim generacijama”, svestan je Dupljak.
Uspeh je merilo kvaliteta. Njegova zvanja dokazuju to. Majstor je džiju džice prvi dan, realnog aikidoa i džiju džice treći, realnog aikidoa četvrti dan, plus braon pojas u karateu.
Sjajna “kolekcija” i aktuelno pitanje: Šta dalje?
“Mnogo toga sam naučio inostranstvu za 11 godina. Voleo bih da tu mudrost i znanje prenesem na mlađe generacije. Imam ponuda da ponovo aktiviram klub i postanem aktivni trener, ali videćemo. Vrlo često bude suprotno od onog što planiramo, zato ne žurim. Dobro ću ‘izvagati’ pre nego donesem odluku. Mada priznajem, imam veliku želju i motiv, jer su naša deca super – talentovana. Brzo ‘upijaju’ i uglavnom su predodredjena za najviše domete”, rekao je Dupljak.
Kraj priče za portal Free media je rezervisan za poruku mladima.
“Borilačke veštine uče strpljenju, poštovanju, čistoći tela i uma, uz osnovno pravilo – savladati samog sebe. Tako da mladi ako hoće da lepo izgledaju, da se zdravo hrane, da se druže, stiču nova prijateljstva i da se takmiče treba da se bave sportom, odnosno borilackim veštinama. To će ih udaljiti od svakog zla i svega onog što ne valja. Bavite se sportom bićete srećni”, decidiran je on.
Njegova životna priča je najbolji primer za to. Još kao dečak je maštao da postane virtuoz borilačkih veština. Znao je kako da dodje do cilja, nošen jednom od definicija aikidoa: Biti snažan, a plemenit. Dva segmenta, na žalost, sve ređe prisutna u ovom vremenu.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Hido Dupljak
