Ni nalik čoveku koji je svojevremeno znao da “stane na crtu” velikim šampionima. Ne pitajući ko je sa druge strane tatamija. Ime rivala ga nikad nije interesovalo, ni impresioniralo. Ta sandžačka kombinacija hrabrosti i znanja veoma često je bila dobitna kombinacija. Kako u sportu, tako i u životu.
Zavoleo je Klimenta karate još kao tinejdžer u rodnom Tutinu.
“Bili su to nezaboravni gimnazijski dani, negde 1978. kada smo redovno posećivali bioskope. Gledao sam neki karate film, posle koga se u meni probudila želja za onim tehnikama i pokretima. Tada u Tutinu nije bilo nekog ko je poznavao ovu veštinu, osim nekoliko samoukih zaljubljenika u karate. Među nama su kružile knjige o tehnikama karatea od dr Jorge”, počinje razgovor za portal Free media.
Priča nam da je upijao svako slovo i svaku fotografiju, a onda je to utreniravao do beskraja.
“Mislio sam da nisam postigao nešto, ali kada su me posmatrali moji drugovi iz Gimnazije, oduševili su se. To njihovo divljenje me je dodatno motivisalo. Stalni osećaj da nije dovoljno i da ja to mogu bolje, bio mi je motiv da nastavim dalje”, priseća se početaka Husnija.
Želja da se bude majstor ovog sporta poput aktera sa “Velikog platna” bila je, često, iznad realnosti.
“Percepcija karatea je tada bila kroz filmove. Bilo je dosta mistifikacije i pridavanja nekih volšebnih svojstava. Malo nas se tako individualno bavilo karateom”, nastavlja on priču.
A onda, kako kaže, upoznaje prvog “živog karatistu”.
“Momak je došao iz Turske, bio je član nekog kluba, sa skromnim znanjem. Ali za mene otkrovenje. Naučio sam od njega neke stvari. Najvažnije meni, njegova potvrda da sam dobro savladao to što sam do tada znao. Veliko ohrabrenje mi je bilo da nastavim”, kaže Klimenta.
Nedugo zatim, odlazi na studije u Skoplje. To je za njega značilo i prekretnicu.
“Postajem čian Karate kluba ’Rabotnički’. Vrlo brzo upoznajem Nazima Kurtovića, još tada priznato ime u ovom sportu. Njegova pomoć je bila dragocena. Ono znanje koje sam doneo, uz manje ’brušenje’, bila je odlična osnova za napredovanje.
Polaganja su tada bila na republičkom nivou, pred komisijom Karate saveza Makedonije. Okupili se kandidati iz cele republike, ja polažem za žuti pojas, pa oranž i na kraju zeleni. Položim za tri odjednom, što je retkost, te me na kraju proglase za najuspešnijeg”, otkriva za naš portal Klimenta.
Ipak, važan segment svakog karatiste su borbe. Tu se zapravo pokaže odvažnost i znanje, s početka ove priče.
“Debitovao sam u Gradskoj ligi Skoplje, koja je tada bila jaka gotovo kao republička, jer su svi najjači klubovi bili upravo iz Skoplja. Sećam se i prve borbe. Tada sam bio plavi pojas na takmičenju u Policijskoj akademiji u Idrizovu kod Skoplja. Žrebom za rivala dobijem trenera Policijske akademije. Uspeo sam da pobedim, sa dva vazarija, pamtiću to zauvek”, ponosan je on.
Lepo mu je bilo u Skoplju, no kao stipendista tada giganta Tekstilnog kombinata “Raška” dolazak u Novi Pazar bio je neminovan. Stiže 1986. godine, baš u vreme stagnacije karatea u ovom gradu.
“Kada sam došao nije bilo organizovanog rada u karateu. Polako sam se mirio sa završetkom karijere. Onda su me iz Inicijativnog odbora za obnavljanje Karate kluba Novi Pazar pozvali. Upoznajem Ćeha Nikšića, Hamdiju Koničanina i Srdana Beloicu. Svi su bili vrhunski majstori. Klub počinje sa radom od nule, a interesovanje je bilo neverovatno da smo bili fenomen u Srbiji. Trebalo je obučavati toliku masu učenika i formirati iz nje takmičarski kvalitet. Naporno smo radili, u solidnim uslovima. Bio sam veliki optimista”, otkriva Klimenta.
Taman kad su pomislili da se kockice slažu, problem koji će, ispostavlja se, postaje nerešiv.
“Problem malih sredina, odlazak već obučenih takmičara van Pazara, na studije i poslovno. Mi smo uvek obučavali nove. I tako u krug”, priča nam.
I pored toga, uspesi su se ređali kao na filmskoj traci.
“Prva polaganja su pokazala izvanredne rezultate. Napredovali smo i ubrzo počeli sa turnirskim takmičenjima. Stizale su medalje, lako prelazili rangove takmičenja, da bi na kraju došli i do Prve savezne lige Srbije i Crne Gore. Takođe, sa ponosom mogu reći ‘iznedrili’ smo 30 majstora karatea. Neki od njih su sada treneri, mnogi su profesori, lekari, inžinjeri. To je najveća satisfakcija svakom stručnjaku. Meni je ponos i zadovoljstvo “, kaže Klimenta.
Posebno apostrofira odličnu saradnju sa Karate savezom.
“Mislim da smo svojom masovnošću i kvalitetom, kasnije i rezultatima to zaslužili. Sa kolegom Ćehom Nikšićem sam bio, između ostalog, član Skupštine karate saveza i uvek smo nailazili na poštovanje i uvažavanje. Trudili smo se da ponašanjem i odnosom ostavimo dobar utisak, jer često se slika o jednom gradu i narodu formira kroz odnos sa ljudima”, ističe on.
Svega ovog ne bi bilo da Klimenta nije godinama sticao znanje.
“Učestvovao sam na Međunarodnom seminaru pred komisijom kojom je predsedavao Japanac sensei Hitoši Kasuja, šef instruktora u WSKF (World Shotokan Karate-do Federation), položio za 3. dan. Pored velikog broja tehnika i kata koje sam demonstrirao, imao sam i dve borbe. Jednu sa bivšim prvakom Evrope, drugu sa prvakom sveta u WSKF. Smatram da je najvažnije stečeno znanje preneti na što veći broj mladih sportista. Kasnije se prenosi sa generacije na generaciju. To me posebno čini ponosnim”, napominje Husnija.
U prilog tome i jedna zanimljivost. Radio je kao profesor 13 godina na Internacionalnom univerzitetu. Nije znao da je i on pod “prismotrom”.
“Postojao je takav sistem, studenti su nas tajno ocenjivali. Dobijao sam informacije da su moje izuzetno visoke. Značilo mi je, jer sam se ozbiljno pripremao za predavanja. Dirne to i onako ljudski”, iskren je.
Za kraj, neizbežna poruka mladima.
“Mladima bih savetovao da jasno definišu svoje ciljeve u životu. Tada ih od ostvarenja deli samo vreme i ogroman trud i odricanje”, završio je priču Klimenta.
Dela govore o njemu, bezbroj iskovanih medalja i stvorenih šampiona. Ostavlja neizbrisiv trag u jednoj epohi pazarskog sporta. Baš kako i priliči toj kombinaciji sandžačke hrabrosti i znanja. Oprobanog recepta za uspeh, tipičnog samo ljudima sa ovog podneblja.
E. Nailović
