Događaj je završni skup ovogodišnjih neformalnih diskusija u okviru projekta “I ja se pitam“, koji su realizovali portal Free media i Udruženje Reakt, povodom 16 dana aktivizma nasilja protiv nasilja nad ženama, uz podršku Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), sa ovdašnjim ženama različitih godina i obrazovnih profila.
Skup je počeo pozorišnom predstavom učenica srednjih škola, koje su u Foajeu Kulturnog centra slikovito i emotivno dočarale život mnogih žena u Novom Pazaru i time sve prisutne podstakle na razmišljanje.
Autorka ove predstave, novopazarka glumica Lemana Bećirović Binjoš rekla je da je tekst pisala još pre sedam godina, a da se od tada do danas ništa nije promenilo.
“Kada znamo da je neko žrtva nasilja, zašto su potrebni komentari i pitanja, koja uglavnom dolaze od žena, poput onih zbog čega je nju neko ubio. Mi takvim komentarima njen leš još više komadamo, jer na tu temu ne treba da postoji rasprava. Davno sam čula slučaj žene koja je otišla kod svojih, a bivši muž joj došao da razgovaraju i upucao je sa tri metka. I onda čujem žene koje ga pravdaju time da je on samo hteo da razgovaraju, pa ko ide na razgovor sa pištoljem- tada sam počela da pišem tekst za ovu predstavu“, pojasnila je ona.
Istakla je da svi u svom okruženju, ako malo bolje posmatramo, možemo da primetimo probleme nevidljivih žena koje ćute.
“Najtragičnije je kada ne pripadate ni jednom ni drugom svetu, ni živima koji govore, a ni mrtvima koji se odmore. Ti ‘živi leševi’ koji hodaju su među nama, samo treba malo da prestanemo da mislimo na sebe i da verujemo kako nije moguće da se nama bilo šta od toga desi“, rekla je Bećirović Binjoš.
Pojasnila je da nasilnici mogu da budu prijatelji, supružnici, kolege, ali i manipulativni roditelji.
Učesnice skupa su istakle da kao društvo imamo obavezu da budemo oslonac tim ženama, jer je nasilje društveni, a ne problem pojedinca, te da smo svi odgovorni za smrt svake žene.
“Tužna je činjenica da većina žena nije svesna da ne zaslužuje taj život, jer je još kod roditelja učena da je u redu da trpi nasilje, a u drugom domu da je to zaslužila. Naš svakodnevni zadatak treba da bude da osvestimo sve žene u Novom Pazaru da zaslužuju osnovno ljudsko pravo, a to je da budu bezbedne i sigurne u svom domu“, rečeno je.
Naše sagovornice smatraju da žensku decu treba ohrabrivati da se obrazuju i budu samostalne, ekonomski osnažene, jer većina onih koje trpe nasilje nema gde da ode, ali i da znaju da podvuku granicu i da ne ostaju u vezama gde muškarci pokazuju ljubomoru i postavljaju ograničenja, jer to nije znak ljubavi, već patologije.
“Kroz posao kojim se bavim susrela sam se sa mnogo žena koje nisu želele da budu Hasanaginice. Takvim osobama je mnogo teško da se izvuku iz takvog odnosa, mnogo je lakše izvući se od heroina. Nije stvar samo u fizičkom, već i u psihičkom nasilju, koje zna da bude daleko gore. Treba o tome pričati što više i podizati svest sinovima i ćerkama, da budu dovoljno jaki i da imaju roditelje koji će da stanu iza njihovih leđa, ukoliko trpe nasilje“, kažu one.
Tvrde da je nasilje ukorenjeno u mnogim porodicama, gde se devojčice uče da ćute i trpe.
Neke od prisutnih smatraju da na ovu temu treba mnogo više raditi sa muškarcima, nego sa ženama, da majke vaspitavaju sinove da ne budu nasilnici, te da brojne očeve treba što više uključiti u rad nevladinih organizacija, jer su nesvesni problema.
“Istraživanja pokazuju da je važno da u ovoj borbi učestvuju i muškarci. Nasilje je muški problem, pa bih apelovala da se poradi na tome da oni budu uključeni. Teško je privući muškarce koji su nasilnici, ali oni osvešćeni treba da menjaju narativ u muškim društvima“, rekla je jedna od prisutnih Novopazarki.
Na skupu je rečeno da nasilnike ne smemo pravdati alkoholisanim stanjem ili time da je korisnik opojnih droga, već da treba jasno reći da je to osoba koja želi da ima kontrolu i moć nad ženom i da je dominantan.
Konstatovano je da nasilje ne bira klasnu, nacionalnu, versku ili bilo koju drugu pripadnost, te da je to izbor i da je nasilnik izabrao to da bude. Istraživanja pokazuju da se žena vraća mužu sedam do devet puta.
“Još kao devojčica sam slušala da nije strašno kada me udara neki dečak, jer je to signurno znak da mu se sviđam. Dakle, mi ignorišemo žalbu ženskog deteta i to pakujemo u sviđanje, odnosno vaspitavamo je da je normalno ljubav prikazivati nasiljem“, podelila je svoje iskustvo jedna od žena.
Tokom diskusije učesnice su navele više primera nasilja iz njihovog okruženja, načine na koje su one reagovale, a dobile su i mogućnost od nekoliko stručnih osoba da čuju savete kako pravilno postupiti u tim situacijama.
Na kraju je poručeno da žene koje osećaju strah pored nekog muškarca znači da treba da odu od njega, ne zbog dece, već zbog sebe, jer njihov život jednako vredi, a one zaslužuju da se osećaju bezbedno i voljeno.
Na skupu je bilo i nekoliko muškaraca, koji su rekli da je nasilje vrsta bolesti i epidemije, koja se treba suzbiti prevencijom još u predškolskom uzrastu.
- Neformalne diskusije “I ja se pitam“ nastale su iz potrebe da se žene u Novom Pazaru pitaju i da otvoreno razgovaraju o brojnim problemima koji tište ovu zajednicu, a o kojima uglavnom pričaju muškarci.
Realizaciju projekta “I ja se pitam“ finansijski je podržala Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
A. Bajrović
