Ova Novopazarka po opredeljenju, a po rođenju Rožajka, svojom prvom knjigom upozorava čitaoce na devijacije savremenog društva.
Ona kaže za portal Free media da knjiga predstavlja svojevrsno ogledalo stvarnosti, koje je iskrivljeno onoliko koliko i sama stvarnost.
“Kombinacijom ironije, simbolike i narativa koji podseća na dečije bajke, pokušala sam preneti poruke koje bi mogle ostati neprimećene u direktnoj formi. Nije reč o begu u fantaziju, već o pozivu na buđenje umotano u priču koja nas na prvi pogled uspavljuje, ali nas zapravo podstiče da se zamislimo”, kaže ona.
Dodaje da su bajke nastale iz potrebe da progovori o stvarima koje nas svakodnevno tiho razaraju, ali ih često ignorišemo.
“Umotala sam ozbiljne teme u bajkovitu formu, jer sam htela da čitalac prvo oseti lakoću, a onda doživi prepoznavanje, ono neugodno, ali nužno”, objašnjava Jasmina.
Kroz specifičan književni žanr ona neobičnim uvodom i još neobičnijim epilogom, koristeći simbole, algoritme, personifikaciju, progovara o teškim i složenim temama iz života odraslih.
“Bajke za odrasle kritički progovaraju o iluzijama koje društvene mreže stvaraju, o potrebi da budemo viđeni, voljeni, potvrđeni, čak i kada gubimo sebe u tom procesu. Namenjene su svima nama koji se osećamo usamljeni usred hiperpovezanosti, kao i onima koji ne znaju više šta je stvarno, a šta je samo dobro editovana priča”, kaže Jasmina.
Glavne poruke njenog književnog prvenca su da se istina ne meri brojem pregleda, da lajk nije ljubav, da nas algoritmi poznaju površno, ali nas oblikuju duboko, te da svi nosimo maske, ali zaboravljamo da ih skinemo kad ostanemo sami i da ne moramo svet uveravati da smo srećni da bismo to zaista bili.
Bajkama je potreban reset
U digitalnoj koreografiji pažnja je valuta, a autentičnost trošak, primećuje ova autorka i ističe da svaka bajka nosi u sebi realnost, kojoj je potreban reset.
“Živimo u vremenu estetskih uspavanki, sadašnjost se presvlači kroz filtere. Sve je doterano, ali retko istinito. Vizuelno prelepo, a iznutra šuplje. Nalik staklenoj kugli: sjaji, ali ne greje. U ovom svetu realnost se podređuje prividu događaja. Ako nešto nije objavljeno, kao da se nije ni desilo”, navodi Jasmina.
Ona veruje da su novim generacijama potrebne i nove bajke u kojima se sreća ne meri udajom za bogatog princa, već pronalaskom sebe.
“Princ više ne dolazi, vila kasni jer je zauzeta estetskim uspavankama, a zmajevi su prešli na rad od kuće. Današnje bajke bi morale imati Wi-Fi, mentalnu higijenu i minimum dve terapijske seanse po junaku. Pepeljuga bi sama pokrenula startap za reciklažu cipela, a Crvenkapa i vuk bi bili influenseri sa tri miliona pratilaca i problematičnim podkastom”, tvrdi ova spisateljica.
Pisanjem branim pravo mišljenja svojom glavom
Ona je po obrazovanju žurnalistkinja, po profesiji arhivistkinja, pa nije teško razumeti njenu potrebu za pisanjem, koje joj postaje dodatna profesija.
Iako uspešno ispunjava sve uloge jedne savremene žene, a najdraža joj je, kaže, ona majčinska, nalazi vremena i za pisanje, upravo zato što je majka dveju devojčica.
“Počela sam da pišem da bi moje ćerkice, kad porastu, imale gde da čuju drugačiji glas, onaj koji ne pristaje na sve što im društvo nameće kao normalno. Kad osetim da treba da reagujem, da nešto ne valja i da treba da se kaže, pisanje više nije stvar želje. Tada ono postaje moja dužnost, moj način da ostavim trag i zaštitim ono što im je najvažnije, a to je pravo da misle svojom glavom”, ističe ona.
Osim kao autorka, ona se potpisuje i kao izdavač svoje knjige koja je nedavno izašla iz štampe. Na naše pitanje zašto je to tako, odgovara:
“Bilo je ponuda da drugi izdaju ovu zbirku. Ali sam odlučila da ne dozvolim da moja poezija nosi bilo koje boje, sem slobodne reči koja je čista”.
Zahvalna je poznatom književniku Enesu Haliloviću, koji joj je pružao veliku podršku u procesu stvaranja, kao i velikom umetniku Muhamedu Đerleku Maxu, čije ilustracije krase svaku njenu bajku, kao i korice knjige.
Za čitaoce portala Free media, autorka je odabrala i jednu bajku iz svoje prve, ali ne i poslednje knjige.
PINOKIO SA HILJADU LICA
DOBRO ZA (NE)DRUŠTVENE MREŽE
Nekada davno,
trudili smo se da budemo stolari svojih neispričanih priča.
U tim je pričama postojalo nepisano pravilo –
kada daješ, desna ruka ne sme da zna šta daje leva.
Svaku izgovorenu lepu reč obavezno prati duševni mir.
Izgovoreno je bilo u istoj ravni sa našim mislima.
Ili su to bile priče na posetcima?
Ima li posedaka još u domovima?
Činimo li dobro delo za tuđe oči?
Sevapimo li se od tuđih para?
Ima li naš osmeh jedno ili hiljadu lica?
Šapućemo li sebi da ono što se nije fotografisalo,
nije se ni desilo?
Uživamo li u zalogaju dok tražimo najbolji ugao?
A na kraju druge priče,
mnogi sanjaju samo obrok!
Iz mog ugla, uz svo poštovanje vaših,
pitam se…
Gde su nestali pravi junaci?
Gde je Robin Hud?
Ili smo svi kao Petar Pan u ovoj našoj Nedođiji?
Neodgovorni!
U životnoj bajci, znamo da se o ukusima ne raspravlja!
Ali zapitaću se…
Gde nam je nestao ukus?
Dok hladimo jelo za bolji selfi,
da li nas zagolica savest?
Kada smo se mi ohladili pre jela?
Gde nam je nestala mašta?
I podsetnik da ima raznih uglova života.
Da li Đepeto našeg doba,
kleše u nama ljude ili…?
Pogledajmo svet iz pravog ugla.
Pogledajmo sebe u sebi,
sa druge strane stvarnosti.
I onda se zapitajmo –
šta to fotografišemo?
Život?
Sreću?
Ili možda…prolaznost?
Uspomene nam izmiču!
Uslikane četkicom foto-montaže.
Dođoh, fotografisah, okačih i pojedoh.
Lajk znači da postojim.
Čudno neko postojanje!
Čudne nam se bajke formiraju.
Baš smo napredovali u svojim pričama!
Ili nam je cilj da porastemo u tuđim očima?
Kao Pinokiu nos.
Laku noć.
S. Ljajić
Ustupljene fotografije
