Njena najnovija, osma po redu knjiga, nosi naziv ”Božija volja”, a proizvod je tragičnog gubitka njenog životnog saputnika, koji je ovaj svet napustio par meseci pre nego je napisana.
U formi novele Mahija opisuje zajednički život sa suprugom Ramom, od njihovog prvog susreta do, kako kaže, ovozemaljskog rastanka.
“'Božija volja’ je inspirisana bolom i tugom. Da mi nije bilo pisanja, ne znam kako bih preživela sve životne patnje. Posle smrti muža odmah sam počela da pišem. Stariji sin me pitao da li mi to pomaže, rekla sam mu da mi je to terapija, samo da me puste”, priča nam Mahija.
Dodaje da ilustracija koju je izabrala za knjigu, podrobnije objašnjava sam naziv.
“Ilustracija na koricama je odraz više sile, protiv koje se ne može. Trenutak kad se umešaju i zemlja i nebo i razdvoje partnere u nepovrat. Na poleđini je naša kuća u Belim Vodama i stih – Svjetla na našoj kući svijetleće, zbog tebe biće uvijek upaljena. Kad tvoja duša ka njoj pođe, da je odmah nađe, da nam dođe, da ne skrene s puta i ne zaluta”, objašnjava ona.
Umesto sudbinski uskraćenog zajedničkog proputovanja, povodom četrdesetogodišnjice braka, Mahija odlučuje da nastavi život u porodičnoj kući u Belim Vodama, nadomak Novog Pazara.
“Groblje gde je moj Ramo ukopan po sopstvenoj želji, blizu je naše kuće. Božija volja je da s jedne strane uzima, a s druge daje. Tako nam se, posle njegove smrti, rodio treći unuk, kome smo ponovili Ramovo ime. Knjigu sam završila pesmom posvećenom unuku”, kaže Mahija.
Pesma počinje ovim stihovima:
Došao sam ti, dragi djede,
Na lijepom mezarju tvom,
S ponosom tvoje ime dobio,
Iako te nijesam nikada vidio…
“Pisanje mi je oduvek davalo podstrek i snagu da nastavim životnu borbu. Kad prenesem na papir osećanja, olakšam duši. Pisaću i dalje, jer to mi je amanet od muža. On me je najviše podsticao da objavljujem knjige”, obećava Mahija.
Pisanje inspirisano bolom
Mahija je po profesiji viša medicinska sestra, a po životnoj vokaciji je spisateljica.
Pesme, bolom inspirisane, počela da piše još u osnovnoj školi.
“Tuga me je podstakla da pišem. Oduvek sam pisala, ali nisam objavljivala. U osnovnoj školi moje pesme su sporadično objavljivane u đačkim časopisima, kao što je bilo ‘Bratstvo’ u Tutinu, jer je moja škola pripadala tutinskoj opštini. Kasnije nisam imala mnogo vremena za pisanje. U Gimnaziji u Novom Pazaru morala sam mnogo da učim, kako bih dobila najbolje ocene, jer sam planirala da studiram”, priseća se Mahija.
Izvor njenog bola počinje od najranijeg detinjstva. U petoj godini života ostala je bez oca, koji je, pod nerazjašnjenim okolnostima, izgubio život na privremenom radu u Francuskoj, u Lionu.
Mnoge njene pesme oslikavaju bol i patnju zbog portage za ocem kome se ni grob ne zna.
“Saznali smo da se nesreća dogodila na aerodromu kod Pariza, kada je pošao kući. Njih pet drugara je bilo u automobilu, svi su preživeli, a on je poginuo. Ni danas ne znamo kako ni šta, niti mu se zna grob, niti je deportovan u Srbiju. Otišao je preko zavoda i trebalo je da dobijemo mnogo više informacija. Ali posle 55 godina, ne može to više niko da nađe“, kaže ona.
Roditelji: Hadžira i Ramiz
Kao najstarije dete trudila se da pomaže majci u svim kućnim i poljskim poslovima.
“Bila sam mnogo opterećena. Na Pešteri se radilo mnogo. I devojke su radile teške fizičke poslove, plastilo se, čuvala se stoka, plus kućni poslovi. Moja majka tada nije imala ni zaovu ni jetrvu, pa sam uvek osećala obavezu da budem uz nju, da joj pomognem i da joj se nađem. Trudila sam se da je razumem”, navodi ona.
Priseća se da je od petog razreda morala da plaća račune i da se ponaša kao odrasla, odgovorna osoba.
“Majka bi mi napisala šta i kako treba, a ja bih otišla u poštu da uplatim, jer tada žene nekako nisu bile slobodne da idu po seoskim prodavnicama i poštama. Radije bi došle do grada, do Pazara, nego po tim seoskim prodavnicama. Ni danas mi nije jasno zbog čega, valjda zato što su ih svi poznavali u tom okruženju”, priseća se ona.
Iako je potrebu za pisanjem osetila u najranijem detinjstvu, njena prva knjiga, zbirka pesama “Koračam” objavljena je 2021. godine, tek posle majčine smrti.
“Ta tuga i bol nekako su me pratili od malih nogu. Žal za ocem me je pratio zadugo, sve dok mi majka nije preminula. Tada sam zaboravila na njega, jer mi je majka bila sve. Ona je bila najvažnija osoba u mom životu. Bila mi je i otac i majka, podrška u svemu. Napomenula bih i da je deda po ocu takođe imao važnu ulogu, pokušavajući da mi zameni oca”, priča nam ona sa setom.
Duh zavičaja uvek nosim sa sobom
Svaka od osam njenih do sada objavljenih knjiga nosi autobiografski pečat, ljubav protkanu bolom i neizostavno duh zavičaja, koji neguje, čuva i prenosi na buduće generacije.
Spletom životnih okolnosti ova hrabra žena odrasla je pre vremena u duboko patrijarhalnom okruženju, trudeći se da nosi sa sobom pozitivne karakteristike zavičaja.
“Patrijarhat je duboko ukorenjen u meni, bez obzira što sam više od 30 godina živela u Frankfurtu, to nosim sa sobom. Čuvam i negujem tradiciju uprkos negativnim aspektima patrijarhata. Pokušavam nekako da odvojim dobre od loših strana tradicije. Zbog čega to radim, ne znam. Jednostavno u sebi nosim te odlike Pešteri i generalno Sandžaka u to vreme, kada su i devojke u gradu bile drugačije u odnosu na ove današnje”, objašnjava ona.
Sa 15 godina je otišla sa Pešteri u Novi Pazar, uz nastojanja da svaki vikend provede u zavičaju, koji je oblikovao njen karakter.
“Da mogu sve te običaje bih prenela na papir i to me ispunjava. I danas kad se setim neke priče koju je pričala moja nana ili deda, pa i komšinica neka, ja to pribeležim. Uvek se trudim da pitam nekog starijeg, da ne bih mnogo odstupila od stvarnosti i što objektivnije slike. Tu Pešter i to moje Koštanpolje ne može niko da zameni. Zavičaj nosim u sebi, gde god da sam”, kaže ova osvedočena čuvarka tradicije.
Negativni običaji su joj na crnoj listi, spominje ih u negativnom kontekstu, uz kritički osvrt i srećna je što su mnogi od njih iskorenjeni.
“S ljubavlju pišem o pozitivnim običajima, kao što su devojačke večeri, o našoj nošnji, koja se nažalost sve manje koristi, ali ja mislim da svaka nevesta treba da je obuče, bar jednom u životu, da oseti duh starih vremena i tradicije iz koje potiče. Deo naše prelepe tradicije su i naši ramazani i bajrami, ali i Koštanpoljski vašar na Pešteri, jedan od poznatijih. Napisala sam jednu pesmu o tom mom Koštanpolju i mnogo mi je žao što su ga u beton pretvorili”, ističe Mahija.
Zavičajni motivi karakterišu i naslove njenih knjiga, koje piše na maternjem, autentičnom jeziku njenog kraja.
Nakon prve zbirke pesama, 2022. godine je izdala i drugu pod nazivom “Bol moje duše”. Naredne, 2023. godine, objavila je zbirku pesama “Tajne Peštera” i roman “Poslednji običaji Sandžaka”.
Prošle godine objavljene su još tri Mahijine knjige, zbirka pesama “Amanet”, zbirka pripovedaka “Nevjerstvo”, a kao nagrada za osvojeno prvo mesto u Skoplju za pesmu “Amanet majke”, na makedonskom jeziku objavljena je njena zbirka pesama “Sudbina”.
Ljubav prema zavičaju prenela je i na svoje sinove, a pisanjem se trudi da od zaborava sačuva običaje za buduće generacije.
“Kažu da sve što je zapisano to ostaje, ono što se ne zapiše, izgubi se. Negovala sam običaje, a često sam i dolazila iz Frankfurta, po četiri ili pet puta godišnje zbog majke, ali i zbog svoje dece, da bi i oni osetili deo toga. Moj stariji sin bi se rado vratio da živi ovde, iako je rođen u Skoplju, gde smo kratko živeli. Mlađi sin je rođen u Frankfurtu i više je poprimio zapadnjačkih običaja, ali dosta zna i za svoje, jer ja nisam dozvolila da zaborave”, navodi Mahija.
Nije lako uspeti u stranoj zemlji
Višu medicinsku školu Mahija je završila u Sarajevu, a nakon kratkog radnog iskustva u ovdašnjoj seoskoj ambulanti, i par godina u novopazarskoj Hitnoj službi, karijeru je nastavila u Frankfurtu, gde je 2008. godine završila i Visoku medicinsku školu.
Kaže da nije bilo lako uspeti u stranoj zemlji, ali da su joj pomogli čvrstina karaktera i pešterski mentalitet.
“Tu čvrstinu sam ponela iz kuće, od moje majke koja me je savetovala. Još kad je trebalo da dođem u Novi Pazar, gde sam završila srednju školu, majka mi je rekla – nemaš ispred sebe ni oca ni brata, ja sam žena sa četiri razreda osnovne, ali nemoj molim te da dozvoliš da narod dođe i da mi priča da su te videli u ovom ili onom kafiću – jer to je tada bilo tabu tema u selu. Ja sam joj obećala da me neće tamo viđati i to obećanje sam, pešterskom čvrstinom volje i ispunila”, naglašava ona.
Dodaje da je imala i jasan cilj i rešenost da sebi i svojoj porodici stvori bolje sutra.
“Ovde nije bilo opstanka u ono katastrofalno vreme devedesetih. Kad sam tek počela da radim bila mi je pripravnička plata 1.300 tadašnjih maraka, a ovde poslednja 47 maraka. Imala sam jednog sina u to vreme i odlučili smo da odemo odavde”, priseća se ona.
Prethodno se podrobno raspitala, jer je imala daidže u Frankfurtu, a i tada su bili traženi medicinski radnici. Problem je bio jezik.
“Nikada neću zaboraviti te prve dane. Hodala sam bolnicom sa sveskom i rečnikom u džepovima. Tada nije bilo prevodilaca na mobilnim telefonima, interneta, navigacije niti veštačke inteligencije. Iz ovdašnje bolnice su mi izašli u susret, dajući mi neplaćeno odsustvo od godinu dana i tako sam otišla”, kaže Mahija.
Život na zapadu biće tema njenog idućeg romana, koji planira da objavi naredne godine.
“Biće u njemu raznih detalja sa različitih bauštela, ne samo iz moje oblasti, zdravstva. Opisujem Sandžaklije na zapadu i njihove sudbine, a mnogo je različitih, uspešnih, manje uspešnih, a Boga mi i bezuspešnih. Veliki su izazovi u inostranstvu, a neki ljudi misle da mogu preko noći da se obogate, ali ne biva to”, naglašava ona.
S obzirom da joj je poznat put u nepoznato, njen roman će nositi naziv “Put bez putokaza”.
“Svi koji smo tih godina krenuli odavde, niko nije znao gde će stati, zaustaviti se i gde će mu krenuti nafaka”, iskustveno potvrđuje ona.
Poslednju do sada objavljenu knjigu posvetila je mužu, koji joj je, kako naglašava bio najveća podrška da počne sakupljati rukopise i objavljivati svoja dela.
Porodična fotografija sa promocije
Prvu knjigu, posvećenu roditeljima i porodici objavila je u Novom Pazaru, a sve ostale u crnogorskoj izdavačkoj kući “Pegaz”.
“Moram da napomenem da imam dobrog saradnika, koji mi radi lekturu i korekturu. U pitanju je profesor Reho Ramčilović iz osnovne škole, iz crnogorskog dela Sandžaka. Veliki mi je prijatelj i podrška i zahvalna sam mu mnogo”, naglašava ova spisateljica, čije su pesme prevedene na nemački, rumunski, makedonski i turski jezik.
Mahija je dobitnica mnogih diploma, priznanja i nagrada za više puta osvojeno prvo mesto na književnim takmičenjima, a sva su joj priznanja, kaže, podjednako draga.
Članica je Udruženja Pisaca “Sedmica” u Frankfurtu i Internacionalne kulturne asocijacije (IKA) iz Crne Gore.
Njena dela se redovno objavljuju u bosansko-sandžačkom časopisu “Damar”, u časopisima iz Prilepa, Štipa, Luksemburga, slovenačkog Kamnika, Petnjice, kao i u raznim internacionalnim antologijama.
S. Ljajić
