Utisak je prerano, no, samo pravi šampioni se povlače onda kada su najjači. I najbolji. I u tome je njihova veličina. A ona, mogla je da bira sport. Sigurno bi imala uspeha u bilo kojoj grani, jer je odrastala u takvom okruženju.
“Potičem iz atletske porodice. Mama i tetka su bile reprezentativke, pa sam od malih nogu trenirala: plivanje, gimnastiku, odbojku. Mada, svi su mislili da sam rođena za atletiku. Trener Rifat Ziljkić mi je par puta rekao da dođem da treniram. Nije me to vuklo, iskrena da budem mrzela sam trčanje. Tokom karijere više sam volela da odradim ne znam koliko rundi sparinga, nego kondicioni trening”, počinje priču za portal Free media Mirela.
Sebe je našla u sasvim drugoj krajnosti, ringu.
“Privlačilo me zbog toga što sam svoju hiperaktivnost mogla da ispoljim na treningu kik boksa. Odmah sam znala da je to moj pravi izbor”, seća se ona.
U kik boksu je izgradila samopouzdanje i karakter, prkoseći tezi da je ovo sport isključivo za muškarce.
“Želela sam i da naučim da se odbranim. Smatram da je to danas veoma korisno, u ovom novom vremenu. Svedoci smo, na žalost, da je sve više vršnjačkog, kao i nasilja nad ženama”, iskrena je ona.
Tu njenu hiperaktivnost, želju i talenat umešno je i strpljivo trener Husein Dupljak znao da vodi do šampionskih staza.
“Moja karijera je tekla naravno uz uspone i padove, što je i normalno. Trenirala sam naporno, jer kod Dupljaka nije moglo drugačije. Njemu sam zahvalna, jer je on zaslužan za svaki moj uspeh. Da nije bio rigorozan ne bi postigla ništa”, iskrena je Mirela.
Prvi meč budi i prve uspomene. Ušla je u ring nakon tri meseca rada.
“Dragana Vitković na suprotnoj strani. Teža od mene čak 10 kilograma, mnogo viša rastom. Insistirala sam da odradim meč i nokautirala je u prvoj rundi”, uz osmeh napominje.
Taj meč joj je ulio mnogo samopouzdanja, motiva. Pokazala je da ima “gromove” u pesnicama, taj ratnički nerv i mudrost. Sve atribute potrebne za najviše domete. I znala je čemu stremi.
“Neko je rođen za odredjeni sport i odriče se svega, jer ima krajnji cilj. Ako želiš biti prvak sveta onda te ništa ne može zaustaviti da to ostvariš. Ali moraš biti pravi sportista. Posebno se mora povesti računa da eliminišeš sve što je toksično i što ti ugrozava motivaciju i želju za pobedom. Trening, spavanje, ishrana. Sve u tačno vreme, svaki dan i uspeh dolazi sam”, otkriva nam Mirela.
Taj, spartanski pristup, donosi joj baš planetarni tron, godina 2010, Beograd. Učešće 120 država. Imala je samo 17 godina.
“Pa nisam baš očekivala zlato, jer sam za samo pola godine treninga došla u reprezentaciju, rame uz rame sa borcima koji imaju baš ozbiljne karijere iza sebe. Ali kada sam dobila Ruskinju u polufinalu, onda sam rekla sebi zašto da ne savladam još jednu i uzmem zlato. Tako je i bilo”, ističe sa ponosom Mirela.
Uspeh tim veći, jer ga je ostvarila u izuzetno teškoj disciplini.
“Pa da, ful kontakt je veoma zahtevan, jer su udarci nogom dozvoljeni od struka na gore i gde u jednoj rundi moraš da zadaš šest takvih. Meni tada to nije bio problem, jer sam pre kik boksa trenirala gimnastiku i to mi je bilo dosta pomoglo. Imala sam neku osnovu za visoke nožne udarce”, otkrila je tajnu za naš portal Mirela.
Još nešto će pamtiti, titulu profesionalne prvakinje Balkana u WAKO PRO verziji. Protivnica, opasna Cikulareva iz Bugarske.
“E taj meč nikada neću zaboraviti. Krcata stara Hala sportova (sada ‘Doguš’). Ogroman ulog, veliki naboj, svi očekuju od tebe da daš i više od maksimuma. Borila sam se najbolje što sam umela u tom momentu. Jednostavno nisam smela da razočaram prepuno gledalište, koje me je nosilo. Srećom, uspela sam. To je jedan od najsrećnijih momenata u mom životu”, otkriva nam Mirela.
Relativno rano, sa 24 godine, sa 100 vojevanja u kojima je samo pet puta ring napustila pognute glave, rešila je da kaže: Zbogom.
“Iz razloga što sam osvojila sve, fokusirala sam se na usavršavanje i licencu kao delegat Bokserskog saveza Srbije i Svetske bokserske organizacije (AIBA). Takođe i trenerskom poslu kojim se bavim punih osam godina. Sada ja prenosim znanje na mlađe generacije i to me čini srećnom”, zadovoljna je ona.
Ipak postoje želje koje bi volela da ostvari.
“Planiram da budem deo stručnog štaba naše ženske reprezentacije. Smatram da imam dovoljno iskustva, ali generalno više nema pravila, jer se politika umešala u sport. Ja nisam u tom fazonu. Takođe, volela bih da jednog dana ‘iznedrim’ neku drugu mene iz 2010. godine i da jednog dana budem ponosni trener koji je doneo zlato sa svetskog prvenstva sa svojim takmičarom”, iskrena je.
Mladima je njena poruka nedvosmislena i jasna.
“Poruka mladima je da se bave bilo kojom borilačkom veštinom, sport oplemenjuje, isto tako može biti od koristi u samoodbrani. ‘Lepšem polu’ poručujem da probaju sa treninzima boksa ili kik boksa. Osetiće snagu koju su mislile da uopšte nemaju”, poručuje Mirela.
Njen put do najvišeg stepenika pobedničkog postolja pokazuje da se šampion rađa, ali isključivo uz mukotrpan rad i postaje. Uostalom, Mirela je pre 15 godina pokorila planetu.
E. Nailović
Foto: Ustupljene fotografije Mirela Barudžić
