Miris ramazanskih pitica

Šta god da se nađe za trpezom, za mnoge iftar počinje tek kada nakon hurme, boze ili kleke, zagrizu svežu i vruću piticu, ne običnu, već ramazansku piticu.

Ona se pravi samo tokom Ramazana, ovalnog je oblika, sa malo dužim krajevima, preko nje se posipa čeregotijevim semenkama, a njen miris golica nozdrve.

Iako ste siti, od tog mirisa ogladnite.

U nekim gradovima Sandžaka, poput Prijepolja, Priboja i Sjenice zovu je pitaljka, dok je u Bosni, u Sarajevu zovu somun.

Međutim, iako je različito zovu, ono što je isto u svim ovim gradovima jesu redovi u kojima građani čekaju do samog iftara da bi uzeli vruću piticu i odneli je kući.

Stajanje u redu za pitice ima posebnu čar, jer se tu raspredaju brojne priče, od razmene recepata, do aktuelnih političkih i ostalih dešavanja u zemlji i na lokalu.

Novopazarac Albin Kolašinac, vlasnik pekare “Stara čaršija”, kaže za portal Free media da je tajna ukusa ramazanskih pitica, koje spremaju po viševekovnoj recepturi, možda upravo u jednostavnosti.

„Prave se od brašna, vode, soli i kvasca. Specifični izgled dobijaju zbog pečenja u specijalnoj pekari, u kojoj suvim drvima postižemo temperaturu od 300 do 350 stepeni“, priča nam Albin.

Pored ramazanskih pitica, mnogi u ovom kraju vole i kupuju ćahije.

„Ćahije se prave na maji. Pripremaju se tako što provri nohut, od čega se stvori maja i onda se samo dobro umeša. One su takođe specifične tokom Ramazana, a ljudi ih obično kupuju da se zaslade posle iftara“, otkriva ovaj poznati novopazarski pekar.

Ovog Ramazana cena pitice je 80 dinara, a pekari je pravdaju poskupljenjem brašna, ali u Albinovoj pekari već godinama besplatno dele pitice građanima koji ne mogu da ih priušte.

„To su radili moj otac i deda. Ja već znam ko su ljudi kojima treba besplatno dati piticu, pa oni ne čekaju u redu, već ih uvedem na drugi ulaz i samo im spakujem. Sramota ih je da to potraže ili da ih drugi vide, zato se trudimo da in ne postidimo“, ističe Albin.

On je zanat pravljenja pitica naučio je od svog oca Besima, koji je posao nasledio od svog oca Avdije.

„Pekara je počela sa radom 15. novembra 1945. godine, što znači da postoji 78 godina. Za svo to vreme u ovoj pekari su se pravile i pekle ramazanske pitice i sa tom tradicijom nismo prekidali nikada do sada“, priča za portal Free Media Albin.

I on je pekarskom zanatu naučio svog sina Kerima, ali bi više voleo da on studira, mada veruje da se pekara neće zatvoriti.

M. Jovičić

Tekst je nastao u okviru projekta „Slobodni mediji za slobodne građane“, koji sprovodi Free media. 

Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.