Ovo stanovište naših predaka i anatema kriv je i krivi su će nas neprekidno pratiti kao večita senka nadvijena nad Muslimanima-Bošnjacima koji će nositi u sebi osećaj krivice, imajući potrebu da se cijelog života nekome za nešto pravdaju, a sve zato što nisu jaki, jer ih ne krasi zajedništvo po nacionalnoj osnovi.
Ovo naše podneblje, naš vatan, mesto našeg bitisanja i našeg viševekovnog pravdanja i uginjanja ramenima nekom zbog onog nešto, poniznog uzmicanja pred ovima i onima za ono, o onome ili o čemu vrlo malo znamo, i onako sa dečijom nevininošću i uslovljenom insanskom poslušnošću, bezpogovorno se sjedinjujemo sa belinom etikete prišivene i obmotane trake o ruci svakog od nas, locirajući nas kao ozračen objekat stavljen na respirator i budni skener dežurnih očiju Velikog brata.
Mislim da je potrebno da napravimo retrospektivu života i događaja mojih i moje generacije i pokažemo sadašnjim mladim naraštajima sa kakvim to izazovima i nedaćama smo se susretali, o iskušenjima u koje smo dolazili i teške izazovne situacije koje smo rešavali u za nas kritičnim i zlim godinama.
Kroz prošlost su nas pratile česte seobe sa ovih prostora, u određenim godinama uslovljene i planiranim raseljavanjem sa viševekovnih ognjišta. Mi,Bošnjaci i tada smo nosili krivicu i nepravedno proglašavani krivim.
Tih sedamdesetih godina dvadesetog vijeka živeli smo u doba socijalizma i zamislite da tada prvi put nismo bili nizašta krivi.
Otac je bio u Savezu komunista, a majka je postila u tišini i mraku i mirno obavljala namaz. To je bio lični izbor za svakog od njih. Tih godina smo u Novom Pazaru prvi put videli druga Tita, dočekujući ga u pionirskom špaliru i radosno mahali državnim zastavicama i simbolima.
Našoj sreći nije bilo kraja, a narednih meseci smo u školi pisali radove o našim utiscima i prvom susretu i viđenju sa drugom Titom.
PAZAR JE SVIJET U MALOM
Prostor Sandžaka i Novog Pazara je tada bio poznat po zdravoj i naprednoj omladini. Čuvene omladinske radne brigade iz Novog Pazara učestvujući na Saveznim i Republičkim omladinskim radnim akcijama su pronijele slavu zajedništva, nesebičnog zalaganja i obarale sve postojeće radne rekorde na brojnim gradilištima i radilištima širom Jugoslavije.
Zbog mlađih naraštaja sam dužan da pomenem ORB “Hivzo Zejnelagić“, ORB ”Ramiz Koca”, ORB ”Makica Mara Spasojević” i ostale naše brigade učesnice na brojnim republičkim i lokalnim radnim akcijama.
Novi Pazar je osamdesetih godina na okolnim prostorima u tri navrata organizovao Lokalnu Omladinsku Radnu Akciju, LORA “Novi Pazar”. Međunacionalnih ekcesa skoro da nije bilo u Novom Pazaru. Tada je Novi Pazar bio svijet u malom .
SAVEZNA ŠTAFETA MLADOSTI
Tih osamdesetih godina zajednica je poštovala rezultate i zalaganje svakog aktivnog omladinca. Vodio sam Akcionu konferenciju Saveza socijalističke omladine Tekstilnog Kombinata “Raška”, najvećeg giganta na ovim prostorima koji je zapošljavao više od tri hiljade radnika.
Kao najbolji omladinac u gradu, dobio sam čast da ponesem Titovu Saveznu štafetu mladosti i predam je na Trgu ispred hotela “Vrbak” tadašnjem predsedniku mladih.
Posle dvije godine, 1988. godine sam zvanično imenovan za predsednika omladine Novog Pazara.
Kao višestruki učesnik omladinskih radnih akcija i dobitnik najvećih priznanja nastavio sam uspešnu tradiciju dobrovoljnog omladinskog rada.
Ponosna i časna omladina Novog Pazara je još uvijek važila kao primer odgovorne, vrijedne i složne zajednice koju snažnom čine obostrano međunacionalno uvažavanje i bratska ljubav.
Titova smrt je pokrenula pritajene zle umove naslućujući strujanje nekih nadolazećih vetrova i oluja.
Godina 1989. je bila teška i prelomna za građane našeg Novog Pazara. Na sednici Opštinskog komiteta Saveza komunista, na kojoj je prisustvovao i predsednik Centralnog komiteta Radmilo Bogdanović, posle dužeg vremena ponovo je uperen prst na Bošnjake koji su obeleženi kao uzurpatori i progonitelji svojih sugrađana Srba.
Toj sednici je prisustvovala i urednica “Politikinog Sveta“, novinarka Ljiljana Bulatović, učesnica planskog zahuktavanja političke situacije na Kosovu i Metohiji obrazlažući stav da na Kosovu kao i u Novom Pazaru, Srbi bivaju progonjeni i prisiljeni da napuštaju svoje domove i iseljavaju se sa tih prostora.
Bošnjaci su ponovo obeleženi kao krivci.
Konstatacija je bila da su Srbi ugroženi u Novom Pazaru i da je pazarski korzo podeljen na lijevu i desnu stranu, razdvajajući dva naroda i stvarajući još veći jaz u naseljima i lokalima.
Situaciju je podgrijavalo Udruženje građana srpske nacionalnosti, koje je trebalo da štiti Srbe od nazovi pritisaka od strane Bošnjaka. Bošnjaci su opet proglašeni kao krivci.
Na toj sednici Komiteta sam u ime Omladinske organizacije Novog Pazara stao u zaštitu mladih i opovrgavao zlonamerne insinuacije koje su trebale da izazovu nemire i sukobe građana različitih nacionalnosti.
Već u prvom broju “Politikinog Sveta“ ja, Muzafer Župljanin predsednik omladine Novog Pazara, proglašen sam za najvećeg muslimanskog nacionalistu i fundamentalistu.
Tražili su moju ostavku kod Slobodana Miloševića, predsednika Srbije. Kako mi je bila ugrožena bezbednost po život, zvali su me mladi iz skoro svih Republika u Jugoslaviji da dođem kod njih i spasim glavu.
Iz nedelje u nedelju sledila su negativna pisanja o Novom Pazaru i vršeni su pritisci na građane i lokalne funkcionere stvarajući kipeću atmosferu ne bi li država reagovala silom na ovaj jadni narod, Bošnjake, jer kako pišu Bošnjaci su za sve krivi.
VOZILA SA NP TABLICAMA
Pisac ovih redova, kao očevidac i svedok tih izazovnih i teških vremena, obnašajući odgovorne funkcije sa čestim odlascima na službene puteve vozilima sa NP tablicama doživljavao je razne nezgodne situacije.
Te 1991. godine, 21.juna, službeno smo se zadržali u Trebinju i spremali se da vozilom krenemo prema Dubrovniku i Neumu. Tog dana su započeli oružani sukobi na Dvoru na Uni.
Ubrzo smo naišli na barikade na putu koje su formirali naoružani vojnici, u ovom slučaju Hrvati. Vraćali su vozila ispred nas. Zabrinuli smo se da će nas usmeriti u pravcu kojim smo i došli, ali prvi put nam NP tablice pomažu, jer smo začuli glasove: Pustite ih, to su Pazarci.
U februaru, 1992. godine vraćajući se iz Beograda sa službenog puta, u večernjim satima prolazeći kroz Mrčajevce minimalnom brzinom, jer je bilo mnogo šetača na korzou, presretnuti smo od strane maskiranih lica naoružanih automatskim oružjem i izbačeni iz vozila otvorivši nam sva vrata.
Uz psovke Boga i Božije majke nas četvorica smo uz podignute ruke postrojeni uz rešetke obližnjeg lokala i raširenih nogu posmatrali u izlogu okupljenu masu naroda iza nas.
Posle nekih pola sata pretresanja, provere dokumenata misleći da Pazarci prenose oružje pušteni smo bez ikakvog izvinjenja ili detaljnijeg pojašnjenja. Opet su povod zaustavljanja vozila bile NP tablice.
ZATO ŠTO SI BOŠNJAK
Još jedan nemio događaj se zbio u mesecu aprilu, 1992. godine. Autobusom kraljevačkog prevoznika sam se sa suprugom vraćao iz Beograda.
Autobus je zaustavljen u Lipovačkoj šumi na punktu. Ušla su dva policajca naoružana do zuba i svima kontrolisala lična dokumenta. Došao je red na mene.
Policajac je počeo da viče na mene i rekao mi da je za mnom raspisana poternica za 19 pljački i prevara i da se moje ime nalazi u crnoj knjizi upisano. Pozvao je vozača autobusa i rekao mu da može da nastavi, a da će mene da uhapse i sprovedu u policijsku stanicu 29. novembar.
Posle pola sata natezanja, nemajući nikakvih argumenata da me zadrži na punktu, bacio mi je ličnu kartu u lice i opsovao na nacionalnoj osnovi.
U ovom slučaju nisu bile uzrok NP tablice, već je u pitanju bila moja nacionalnost Bošnjak, ali svejedno, to mu dođe isto.
Nositi nametnuto breme večite krivice na svojem hrbatu zaslužuje samo onaj narod koji nije jak i nije složan. Bošnjak mora da dođe na tobe i utuvi sebi u glavu da se istorija ponavlja, a nečinjenja dolaze na naplatu.
Autor teksta je Muzafer Župljanin, msc žurnalista i uposlenik u kulturi iz Novog Pazara.
Stavovi autora u rubrici “Slobodno o svemu” ne odražavaju nužno uređivačku politiku portala Free media.
