Prvi je u generaciji diplomirao na Veterinarskom fakultetu u Sarajevu, gde je, zbog visokog proseka imao priliku da ostane da radi, ali želja da se vrati u zavičaj bila je jača od ponude da ostane na fakultetu.
“Studirao sam u Sarajevu, ali nikada mi nije prošlo kroz glavu da se neću vratiti u naše krajeve. S obzirom da sam bio dobar student sa prosekom 9,2 razgovarao sam sa mojim profesorom Rizahom Avdićem da eventualno budem asistent na njegovom predmetu, ali jednostavno u tom momentu nisam imao želju za tim”, priča Nedim za portal Free media.
On kaže da je veliko odricanje otići iz zavičaja, te da se, uz sve anomalije sistema, ovde može dobro živeti.
“Teško je ostaviti sve ovo: roditelje, porodicu, dosadašnji život. Ja sam dobro plivao u svemu tome, vrlo sam socijalan, imao sam mnogo kontakata kojih nisam hteo da se odreknem. Shvatio sam da život nije doći na 15 do 20 dana na godišnji odmor, već da je socijalni život nešto više od toga”, kaže on.
Ta vrsta odricanja dobro mu je poznata i kroz primer rođenog brata, koji kao lekar specijalista patologije živi i radi u Dortmundu.
”Čak i da sam u nekom momentu imao neku želju da odem, nakon što je moj brat otišao nisam imao izbora, ruke su mi bile vezane. Kao neka vrsta prećutnog dogovora, on tamo, a ja ovde. Na kraju drago mi je što sam ostao i u suštini dobro mi je ovde, uz sve anomalije ovog našeg sistema i onoga sa čime se svakodnevno suočavamo”, tvrdi Nedim.
Dodaje da će dalja budućnost pokazati da li je bio u pravu.
“Ja se trudim, a neka dalja budućnost će možda pokazati da li sam bio u pravu ili nisam. Boriću se, pa ćemo videti da li je imalo smisla”, kaže Nedim.
Život na tromeđi
Ovaj rođeni Sjeničak, koji je zaposlen u Veterinarskoj stanici u Tutinu, ponosan je kaže što živi u Novom Pazaru, gde takođe ima radne obaveze.
”Ovde obavljam post i premorten pregled životinja u klanicama. Radi se o higijenskoj ispravnosti mesa, tako da živim na nekoj tromeđi Sjenice, Novog Pazara i Tutina. U Sjenici sam odrastao i volim je, u Tutinu radim i ponosim se što živim u Pazaru”, kaže on.
Iako potiče iz porodice prosvetnih radnika, sa mamine strane, dok mu je otac inženjer rudarstva, Nedim svojim izborom zanimanja nije nastavio porodičnu tradiciju.
U opštoj krizi zapošljavanja uvideo je da veterina daje dosta prostora za naučna istraživanja, s obzirom na stočarkse karakteristike ovih krajeva.
“Mnogo ljudi poznajem koji su u najranijem detinjstvu imali neku želju da budu veterinari, kod mene to nije bio slučaj. Ja sam to spoznao u poznijim srednjoškolskim danima, kada sam shvatio, ne samo da imam empatiju prema životinjama, već i da je na tržištu rada imalo potrebe za veterinarima. Tako da sam spojio lepo i korisno izabravši zanimanje u kojem sam se pronašao i za koje sam u tom momentu smatrao da može imati perspektivu”, priseća se on.
Pedagoški pristup članova uže porodice, počevši od dede, poznatog kulturnog radnika Sjenice, filologa po struci Asima Vrcića, nane profesorice fizičkog vaspitanja, mame istoričarke, daidže profesora grupe tehnoloških predmeta i oca inženjera rudarstva, pomogao mu je, kaže, da na najbolji način sagleda sve aspekte pri izboru zanimanja i da donese jednu od najbitnijih odluka u životu svakog mladog čoveka.
“Njihove profesije mi i nisu toliko pomogle, ali mi je pomogla njihova akademska širina u smislu da sam već tada imao neku slobodu izbora, koja je ipak donekle bila ograničena time da ne bi trebalo da upišem nešto što apsolutno volim, a što nema nekog smisla i konkretnu vrednost na tržištu rada”, priseća se on.
Dodaje da su na dobar način uspeli da mu objasne da profesija treba da bude kombinacija onoga što voli i od čega može da se živi.
“Neko vreme me je zanimala arhelogija, ali su mi oni na fin način objasnili da iako je to moja ljubav velika, to nema baš neku vrednost na tržištu rada i da ću teško moći da zarađujem od toga. Mnogi moji prijatelji koji su završili neke zanimljive fakultete i veoma su dobri u strukama u kojima se pronalaze, ali jednostavno to ne rade, već rade neke druge poslove da bi obezbedili egzistenciju. U tom smislu sam im veoma zahvalan, jer me nisu pustili da previše lutam, a sa druge strane su mi dali slobodu”, priča nam Nedim.
Biti unuk Asima Vrcića je velika čast, ali i obaveza
Nedim kaže da je biti unik čuvenog Asima Vrcića, utemeljivča kulturnih ustanova Sjence, lingvističkog stručnjaka i čuvara tradicije tog kraja velika čast, ali istovremeno i obaveza.
“Deda je bio veliki idealista. Ne znam da li je to imalo veze sa tim sistemom u kome su živeli ili sa njim lično, ali znam da danas takve ljude ne mogu ni da sretenem. Sa ovog aspekta kad razmišljam, on je bio čovek koji je iznosio stvari iz kuće za potrebe pozorišne predstave u Kulturno-umetničkom društvu (KUD) Jedinstvo, koje je decenijama vodio, a sada kada pravim paralelu, razišljam da li bi danas neki rukovodilac izneo nešto iz svoje kuće da ponese u firumu”, priča nam Nedim.
Dodaje da je pravo čudo u današnje vreme, kada preovladavaju lični interesi, setiti se čoveka koji je imao istančan osećaj i potrebu za opštim dobrom.
“Pamtim ga kao čoveka koji primi penziju, onakvu kakve su bile kasnih devedesetih i od nje pokupuje čokolade za svu decu iz komšiluka, a nana brine – valja nam sad pregurati mesec”, priseća se sa setom.
Za čitaoce portala Free media deli anegdotu o dedi iz perioda kada su njegovi roditelji pravili kuću u Novom Pazaru.
“Prvi put kad je deda došao da vidi kuću, zbog koje su moji roditelji imali mnogo odricanja, kredita i muke, deda je gledao u horizont prisećajući se gde je izvodio predstave i konstatujući da je lep pogled. Kad je moja mama insistirala na oceni novoizgrađenog objekta, deda je rekao – hajde Sado, duvari k’o duvari. Tako da je velika čast, i neću reči teret, već obaveza biti njegov unuk”, kaže on.
Doktorat je obaveza za doprinos nauci i zajednici
Nedimov doprinos nauci i zajednici ogleda se kroz istraživanje o proceni rizika za nastanak hromosti kod junica, ispitivanjem njihovog metaboličkog i zdravstvenog statusa, što je bila tema njegove doktorske disertacije, koju je nedavno odbranio u Novom Sadu.
“Suština je, kao kod svake doktorske disertacije, ne samo da se nauči još nešto, već da moramo dati i neki doprinos nauci, kroz istraživanje od kojeg će neko imati koristi”, kaže Nedim.
Ističe da je u medicini i govedarstvu hromost treći veliki problem kod goveda, nakon reproduktivnih problema i mastitisa, odnosno upale mlečne žlezde.
“Uspeli smo da dokažemo da biohemijskim i hematološkim istraživanjima, kao i ocenom telesne kondicije, možemo predvideti nastanak hromosti kod junica i pre nego se to javi. Na vreme otkriti te predikcione faktore, koji će uticati na nastanak hromosti i probati da sprečimo to, veoma je važno u veterini, jer prevencija je važnija od samog lečenja”, objašnjava on.
Saznanja do kojih je došao istraživanjem, ovaj mladi stručnjak već primenjuje u praksi ukazujući vlasnicima na životinje koje imaju veći rizik za nastanak hromosti.
”To je veoma važno, primenjivo i korisno za one koje žele ozbiljno da se bave stočarstvom. Ako bi me recimo pozvao vlasnik farme od stotinak junica, koje će za par godina biti krave, da uradimo jedno ozbiljno istraživanje, mogao bih da mu kažem koje životine su u riziku, da preporučim da promeni uslove držanja, a ako i to ne uspe, bolja mu je varijanta da ih skloni na vreme nego da se godinama nakon toga suočava sa hromošću, koja ima veoma česte recidive”, kaže ovaj doktor veterine.
Ali, moj pas je tužan
Iako je zaposlenjem više usmeren na rad sa velikim životinjama, Nedim ima iskustva i u radu sa kućnim ljubimcima i veoma ima razumevanja prema njihovim vlasnicima i njihovim zahtevima.
“Meni je nekoliko dana vlasnica dovodila psa koji je bio apsolutno zdrav, bez ikakvih zdravstevnih porblema, ali jednostavno vlasnica je uporno tvrdila da je on tužan. Šta god da sam pokušao, nisam mogao mnogo da pomognem. On možda zaista jeste bio tužan, ali ja nisam mogao da mu pomognem“, iskren je on.
Dodaje da veterinari moraju voleti životinje i razumeti njihove vlasnike, za šta im je potrebno i znanje iz domena ljudske psihologije.
“Vlasnici životinja su često subjektivni i kada im ne treba neka realna zdravstvena pomoć, oni traže savet za njihove životinje i psihološku podršku. U tom smislu je potrebno imati empatiju i prema vlasnicima i prema životinjama i na lep način im objasniti da je njihova životinj zdrava“, objašnjava Nedim.
Na naše pitanje da li je teže lekaru za životinje ili lekaru za ljude, Nedim odgovara da je zahtevno biti veterinar.
“Kada govorimo o težini posla moj brat lekar tvrdi da je njemu teže, a ja da je meni. Gde je prava istina ne znamo ni on ni ja. Veterinari ne mogu uzeti anamnezu od životinja, već to posredno činimo preko vasnika, što često bude subjektivno i neprecizno. S druge strane olakšavajuća okolnost za lekare je što on može uzeti anamnezu od svog pacijenta, a ja ne“, kaže on.
Mladima poručuje da upisuju fakultete prema sopstvenim afinitetima, ali da imaju u vidu i realne potrebe tržišta rada.
“Treba da nađu pravu meru između onoga što im se sviđa i onoga od čega će moći da žive i ne zaborave onu Balaševićevu – da nije paor za soldata stvoren“, zaključuje ovaj doktor veterine.
S. Ljajić
